Захар Прилепин: КЛЕВЕТНИЦИМА РУСИЈЕ, ОПОМЕНА

Признајем, грешан, стално ми пада на памет прича о вуку који је упао у јаму. Сећате ли се? 

Зец је угледао вука у јами. Полудео је од радости. Прискочио до ивице и почео да сипа: цркни, сива ругобо, ђубре шумско, бувљи царе! Сад ће доћи ловци па ће те средити!

Изгаламио се и пошао својим послом. Мало протрчао и мисли: а, не, мало сам му рекао, треба још. Врати се зец до јаме и поново: кучко четворонога, буљоока жабо длакава, њушко окупаторска! 

Вук седи, слуша га смирено, трепће очима, не одговара. Нема шта да му каже. 

Зец опет оде, и опет мисли: мало, мало сам му рекао – за све године што ме је у страху држао, док и у нашу шуму није стигла демократија. Окренуо се и трк назад. Али се тако залетео да је почео да кочи три метра пре јаме – и свеједно није могао да прикочи. И свалио се у јаму, код вука. 

Посматрају један другога. И зец каже вуку: – Нећеш ми веровати, сиви, дошао сам да се извиним! 

Крај приче. Или почетак. Како за кога.

(Превео Ж. Никчевић)