Захар Прилепин: ГОСПОДО, УПОЗНАЈТЕ ИХ!

Гледам овде како се на свим врстама ресурса сумирају резултати године. Традиционално, праве се разне забавне хијерархије, које добрим и драгим људима изгледају страшно значајне.

Свакакви „предузетници године“, „политолози године“, „угоститељи године“, „даме године“, „блогери године“…
Не, вероватно чак ни не разумете колико је ово смешно. То је вероватно оно што ауторима и састављачима ових оцена даје изузетну озбиљност. Они заиста верују да су то хијерархије.
Па да, па да. Хијерархије нашег ужурбаног света. Нешто као празнични мени. Сигуран сам да се нешто слично дешавало и 1812, и 1851, и 1914…
„Даме и господо! Хајде да вам сад представимо оне којима није потребно представљање!
Угоститељ године! Трговац Кошељев, предузетник Марудјанов!
Трговац елитним винима Лапич-Сумски!
Политички умови године! Састављач царског билтена Жаботевски! Фељтониста Глодари! Колумниста Ведомости Скрјабин-Карјабин!“
И сваки пут овације.
И шампањац.
И фото-блицеви.
Ево, ово су најбољи људи Отаџбине.
Све док новине нису изгореле у рерни, били су најбољи. Миљаков, Пустјаков. Рођанко, Колупјанко.
Али од свих ових огромних епоха остали су сасвим други људи.
Денис Давидов, Павел Катењин, Петар Вјаземски. Песници чувају оно најважније у сећању народа.
А такође и сликари. Верешчагин, Врубељ, Рјепин, Петров-Водкин, Греков.
А преко песника и сликара долазе нам бркати пољски команданти. Као живи!
Рајевски, па Скобељев.
Буђони, па барон Унгерн.
Махно, Пархоменко, Пепељајев.
Зато што су постојали Љермонтов и Тјутчев. Блок и Гумиљов. Мајаковски и Луговској. Ахматова и Цветајева.
Готово на првом месту – они.
Али то није све.
Чекао сам, можда негде саставе списак о коме сам сањао, па макар и без места.
Ево, рећи ће ко је главни. Који ће се памтити сто година касније. Захваљујући коме ће наше време имати боју, укус, смисао. Долгарјова и Пегов. Ватутина и Филипов. Караулов и Мељников.
Сликар Крјуков, текстописац Ревјакин.
И наравно, Абхаз, Апти, Бојкот, Француз и многи, многи други, чија имена већ сијају.
А онда сам помислио: зашто се љутити? Сваки предузетник, угоститељ и састављач најузвишенијег билтена зна колико је кратак његов живот. Зато жури да погледа себе на ранг листи. И ево га, ту је. Од њега није било важнијег.
Само поручник Толстој.
Само обичан санитар Јесењин.
Само Блок са огромним очима видовњака.

(Телеграм З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)