Жаба у Дубровнику, или: Србија има алтернативу?

Иако дискутабилне примењивости у стварном животу, остала је упамћена она метафора Зорана Ђинђића о гутању живе жабе, дакле, начину да се нека неизбежна а непријатна ситуација, кад већ мора, прегрми у име достизања вишег циља. Што ће рећи да је, само, питање који је то циљ који ће оправдати овакво средство, то јест жртву, и то не искључиво доброг укуса, у процесу гутања дотичне метафоричке нескуване жабе.

О укусима, уосталом, не вреди расправљати. А више таквих нескуваних жаба сервирано нам је ове недеље у Дубровнику на самиту држава и државоликих творевина с југоистока Европе и Владимира Зеленског кога и даље представљају као председника Украјине иако је и њему и тој Украјини проистеклој из нелегалног пуча 2014. одавно истекао мандат.

Била је тамо и жаба у облику Вјосе Османи иако није представљена као жаба него као председница какви су и председник Србије и остали лидери држава присутних у Дубровнику, чланица Уједињених нација за разлику од државолике творевине која то не може да буде јер Србија, Русија и Кина то не дају.

А да и не говоримо, кад већ морамо да говоримо о жабама у Дубровнику, и о свему осталом што је тамо имало да се прогута а садржано је у декларацији с тог самита и односи се на осуду Русије. Укључујући и ону геополитичку перверзију у којој се за територијални интегритет Украјине принципијелно залажу сви који су згазили територијални интегритет Србије. Принцип је, што се тога тиче, јасан: Русију би да згазе као што газе Србију.

Председник Србије Александар Вучић променио је у декларацији све што је могао али, сигурно, не и све што је хтео. Или би то хтели грађани Србије, а његове присталице међу њима поготово.

Па се и стога поставља питање зашто је, уопште, у томе учествовао. Одговор на то питање наслућује се пак у питању које му претходи – чему овај скуп уопште служи? Тим пре што је исти овакав скуп већ одржан у Тирани у фебруару ове године, с више-мање истим исходом; укратко, много буке ни око чега.

Па тако и сада, окупили су се сви који нешто сматрају онако како им је наређено, да би опет саопштили да сматрају то исто.

Додуше, узгред, уз једну симптоматичну дистинкцију која се састоји у томе што су у Тирани подржали границе Украјине из 1991, док су у Дубровнику подржали међународно признате границе Украјине. Разлика, потенцијално, није безначајна, имајући у виду да су НАТО спонзори Украјине преко својих медија већ почели да потурају понуде о примирју дуж актуелних линија фронта. Па би зато било интересантно утврдити ко је писцима декларације из Дубровника издиктирао ону недовољно јасну, или довољно нејасну формулацију о међународно признатим уместо тачно одређеним границама Украјине из 1991…

Осим тога, у Дубровнику нико није рекао ништа што већ није рекао. А из свега тога што је речено, ма колико непријатно да звучи, не произлази било каква обавеза. На пример, да се Русији уведу санкције.

Па би зато све те жабе из Дубровника и могле да се сваре као оне што спадају у врсту јестивих упркос мучнини коју изазивају. Тим пре што се Вучић у Дубровнику није нарочито истакао него је, напротив, пропустио прилику за билатерални састанак са Зеленским. С којим су се тамо понаособ састали домаћин Андреј Пленковић, Еди Рама, Христијан Мицкоски, Киријакос Мицотакис и председница Словеније Наташа Пирц Мусар да разговарају о безбедносним аранжманима с режимом у Кијеву.

У категорију сличних непријатности које захтевају вишак разумевања под условом да су учињене у доброј вери, иначе, спада и вест о замени Унмика Косовом са звездицом у ЦЕФТА споразуму. Још један допринос стављању Резолуције 1244 ад акта иако макар остаде та звездица са фуснотом у којој и Резолуција 1244 још важи. Бар подједнако важно, међутим: изгледа да је то била цена, као царина у том бесцаринском режиму, илити данак који смо морали да платимо да би роба из централне Србије поново могла да дође до Срба у нашој јужној покрајини.

Морамо се ставити у њихову кожу да бисмо смели да признамо да им је боље са Унмиком и без хране и лекова – кад су већ, не својом заслугом, стављени пред такав жалостан избор. Разуме се, пре свега захваљујући оној жаби из Дубровника, Аљбину Куртију и њиховим НАТО организаторима који су (и) овом приликом потврдили да је свако њихово негодовање због Куртијевих једностраних потеза било координисано с Куртијем. Како би се од Србије, с косметским Србима као њиховим таоцима, изнудило још неко попуштање.

Где је граница свег тог попуштања? Колико живих жаба уопште може да се поједе? И, колико год да може, зарад чега? Е, то је кључно питање.

Другим речима, да ли се Србија „дефинитивно окреће Западу“, као што тврди амерички амбасадор у овом делу Србије Кристофер Хил? Па су Дубровник са Зеленским и елиминација Унмика из Цефте логичне етапе у том окретању Србије ка њеном геополитичком ћорсокаку у коме мора да уради све што неће и не сме све оно што жели; што жабе из Дубровника не би учинило укуснијим него би, скоро канибалистички, све нас претворило у ону споро кувану жабу која је све то прихватила а да није ни приметила.

Или, насупрот томе, Европска унија није једина опција већ је ту и БРИКС, као што, иначе, сасвим исправно колико и превратнички у односу на тековине 5. октобра, уочава потпредседник Владе Србије Александар Вулин. Па бисмо у том случају Дубровник могли да схватимо и као непријатно али неопходно скретање на путу из поменутог геополитичког ћорсокака, како се одатле у правцу своје слободе не бисмо залетели исувише великом брзином. Јер и то, колико год прижељкивали, са собом носи ризик који не сме да се занемари.

У сваком случају, када је о оценама Кристофера Хила и Александра Вулина реч, не треба ни наглашавати да су за само једног од њих двојице грађани Србије гласали да говори у њихово име. И да би, ако јесмо озбиљна држава као што заслужујемо да будемо, у име Србије морао да говори потпредседник њене владе а не амбасадор Америке. Док је амбасадору Америке „једина агенда да удаљи Београд од Москве“, како је недавно открио „Фајненшел тајмс“. Па и ту околност треба имати у виду кад се процењује чему служе његове речи, укључујући и лажи које служе тој сврси.

Насупрот томе, Вулинова непристојна колико и примамљива понуда да се уз помоћ БРИКС-а ослободимо оних што нас кувају као жабу биће стављена на пробу сасвим ускоро.

Самит БРИКС-а у Казању, на који је председника Александра Вучића јавно позвао председник Владимир Путин, одржава се од 22. до 24. октобра. Путинов помоћник Јуриј Ушаков обелоданио је да ће 24 државе у Казањ послати своје лидере, а њих још осам друге највише званичнике. Дмитриј Песков, Путинов портпарол, указао је с извесним разумевањем и да се „све државе налазе под константним притиском како би се спречио развој њихових односа“ са Русијом. Неке ће под тим притиском и попустити.

Ускоро ћемо сазнати у коју од наведених група спада Србија. А то ће нам рећи и колико је слободна да сама одлучује о својој судбини.