За чисто срце и српску душу: Једна од најбољих бесједа о. Дарка Ђога

o. Дарко у Илијашу

Узмем црвени фломастер и нижем тачке, од Арада, Јадовна, Велебита, Јасеновца… Колико их је тек посијано на овом кратком путу од Семизовца до Илијаша, колико по стратиштима другим?

Бесједа о. Дарка Ристовог Ђога 16. јула 2022. године у Илијашу

Ваша Високопреосвештенства,
Ваша Преосвештенства,
Високопречасни и пречасни оци,
Господо хришћанска,
Драга браћо и сестре,

Ево нас сабраних у Илијашу, граду Светога Илије, да и ове године прославимо Свете свештеномученике Дабробосанске и милешевске. Прошле године позвао нас је Свети свештеномученик Јован Возућки њему у походе. А данас, данас су наши домаћини Свети Трифун Илијашки, Свети Димитрије нишићки и још много свештеномученика и мученика посијаних од Илијаша до Семизовца, да, по ријечи древној хришћанској, из сјемена крви мученичке изроди се род православни хришћански.

Када сам се спремао за ову бјеседу учинио сам нешто што бих посавјетовао и вас, господо хришћанска, када се вратите кући да учините сами. Узмите једну мапу (карту), и узмите три фломастера: ја сам узео плави, и њиме означавао тачке гдје су рођени Свети Свештеномученици Дабробосански и Милешевски. И видјећете: од Босанског Петровца и Купреса, преко средње Босне, преко Рашке области, преко Херцеговине, преко Подриња и Сребренице, па све до Љубостиње, гдје је рођен Свети Михајло Ћусић (један великан мисли, великан философије светосавља. Духовно чадо оца Јустина и владике Николаја, који је тек започео да мисли и Богомисли светосавски); од Купреса до Љубостиње и од сјевера Босне до југа Косова и Рашке области рођени су по тијелу наши Светеномученици. Гдје су то рођени за Царство Небеско? Узмем црвени фломастер и нижем тачке, од Арада, Јадовна, Велебита, Јасеновца… Колико их је тек посијано на овом кратком путу од Семизовца до Илијаша, колико по стратиштима другим? И видјећете да те црвене тачке, да баш као и оне плаве описују једно отачаство наше које нам нико не може одузети, са којим ћемо се увијек најприје идентификовати, јер тамо гдје су рођени по тијелу и тамо гдје су рођени за Царство Небеско наши Свештеномученици – ту је наша отаџбина, она шантићевска и светосавска. Узмем жути фломастер па означим гдје су све службовали, гдје су школе завршавали, и онда видите гдје су се све по отаџбини нашој налазили наши Свети свештеномученици.

Када сам био студент Богословског факултета, један од највећих умова 20. вјека у свеколиком православљу, можда и понајвећи или један од највећих умова Свете српске светосавске Цркве, митрополит Амфилохије, знао је као студентима да нам каже да немамо као свештенослужитељи пречу обавезу него да пронађемо, опојемо, пољубимо кости свих мученика и свих свештеномученика којима се још гробови не знају и којима још мошти тражимо.

Често се, драга браћо и сестре, спомињу ријечи мир и помирење; и заиста величанствене, библијске ријечи, свештене ријечи. Али, опомињао нас је митрополит, истински мир јесте мир између неба и земље, а земља престаје да ратује са небом тек када они које је уморила и братска и туђинска рука, они које су умориле све стрампутице човјечанства, све идеологије од аустријског колонијализма, преко нацизма и фашизма и комунизма. Када све те стрампутице буду иза нас, којим смо се кретали и ми и други народи. И када извадимо мученичке и свештеномученичке мошти и целивамо их, тада ће се измирити земља која их крије, са небом, које их је дочекало. Зато то и јесте наш најпречи задатак.

Чули смо, драга браћо и сестре, ријеч апостола Павла како нас опомиње да је наше живљење на небесима и радост наша хришћанска вјечита. А до небеса треба стићи, и ту радост треба са собом носити. Заборављамо често да је сваки хришћанин могући мученик а сваки свештеник, онога момента када је сагео главу да буде рукоположен, обавезао се да ће бити, ако га Бог позове, и Свештеномученик.
Заборавили смо оно што је прије 1700 година опомињао Свети Јован Златоусти своје суграђане Антиохијце; када је бесједио антиохијским мученицима, каже Свети Јован Златоуст „Зашто славиш мученике а не слиједиш њихову врлину, неће ли те данашње славље мученикâ изобличити када одеш пред Лице Божије?“ И заиста ми смо позвани не само да их славимо и прослављамо, да им свете мошти цјеливамо, и пјесме узносимо, него да сами живимо величанствено, незлобиво, Христу предано, своме роду светосавском српском вјерно, као најбољи могући људи, тако да, када нас комшије погледају, кажу: „ево, то је човјек који живи вјеру своју, то је човјек какав ја желим да будем“.
Чули смо Свето Еванђеље и ми мислимо да је можда Свето Јеванђеље по Луки наведено због блаженстава која се завршавају са „Блажени они који буду прогоњени имена Христовога ради“. Али Свети свештеномученици нису испунили само то блаженство, него: пођите редом и видјећете -свако оно блаженство испуњава се у њима. Јесу ли чистог срца? Па само човјек чиста срца те 1914. и 1941. године пошао је као овца на заклање. Човек који је толико чист у срцу да не може да претпостави да зло око њега постоји. Јесу ли миротворци? Заиста јесу, ево и након њихове мученичке смрти ми не осјећамо никакав бијес, никакву срџбу, не осјећамо ништа нехришћанско и сада осјећамо да они мир свој граде. Јесу ли по свему, то они сиромашни духом тј. они који се не охоле? Заиста јесу: чекали су деценије да им се вратимо и сачекали да ми сами спознамо странпутице нашега пута.
И зато, драга браћо и сестре, ми заиста другога пута осим пута Богочовјека Христа немамо и не можемо знати. Зато су данас и са нама наши оци. Заборављамо да је епископ цркве Божије – епископ не само нас овдје, који у овом часу свијетом ходимо. Митрополит дабробосански, сваки Митрополит стоји на светосавском трону дабарских Митрополита али то је Митрополит који је наслиједио Светога Богдана Зимоњића, херцеговачког и дабробосанског. Заборављамо можда да Митрополит црногорско–приморски, није само Митрополит сестринске Црне нам Горе, него је то Митрополит пивских и величких мученика, Митрополит страдања за вјеру и отачаство. Да Епископ херцеговачки није само захумски светитељ у овоме тренутку, благовјесник јуначке и господске Херцеговине, него је то епископ Пребиловаца, епископ сваке јаме у којима нас и дан данас има. Ево га и владика Теодосије, дошао са Косова и Метохије, да нам донесе благослов Видовдана, који сви живимо сваког дана, како удишемо и како издишемо косовским завјетом, Епископ распетог Косова и Метохије. Јер ако ико зна како је живјети Завјет у тешким тренуцима, знају свакако наша браћа у Ораховцу, у Призрену, у Пећи, знају наша браћа чији благослов и сузе и радост сада осјећамо.
Зато драги роде када се вратимо кућама својим причешћеним Тајнама Христовим, да се окренемо Светим свештеномученицима, да их од дана данашњег па до сљедеће године прослављамо, сваки пут у молитви поменемо, да ми поменемо њих, а они се свакако за нас Богу моле.

И да тако сједињени Христа дочекамо, у Царство Небеско, у нашу Небеску Србијицу стигнемо – у име Оца и Сина и Светога Духа.

in4s.net