ЗА БОЖИЋ 2023 ( 2024. ПО ГРАЂАНСКОМ КАЛЕНДАРУ ) КАКО НАС ЈЕ ХРИСТОС СПАСАО ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Смисао доласка Христовог у свет Владика Николај је дао у Божићној посланици 1926. године: „Христос се роди, драга браћо! Роди се као слабачко дете Онај који је небеса утврдио силом својом. Роди се у тами пештере витлејемске Онај који је светлост свету, светлост ангелима и људима. Роди се као слуга Онај коме херувими и серафими служе од створења света дан и ноћ певајући му: свјат, свјат, свјат Господ Саваот. Као слуга је дошао на земљу, као слуга послужио људима, као јунак све отрпео, и као Бог васкрсао, да буде судија свим живим и мртвим. Од свих његових божанских речи ја хоћу данас да вам напоменем само једну свету и спасоносну реч, која у данашње време може бити лек многим болесним душама, болесним од себичности и властољубља: Та реч гласи: а ја сам међу вама као слуга. И још је Он ту реч поновио пред светим апостолима својим рекавши им, да није дошао да му служе него да служи (Мат. 20, 28). Па кад је Он, Цар царева, дошао као слуга да служи људима, шта је остало нама? Кад виноградар који је лозу засадио, стоји на служби, како да лоза не стоји на служби? Кад дрводеља служи, како дрво да не служи? Кад се мајстор не стиди служити, како справа мајсторова да се стиди служити? О, браћо моја, на небу се царује, на земљи се служи. Земља је поприште службе, и свака твар која се на земљи јави, мора да служи. И кад се Творац нових твари спустио на ово поприште службе, и Он је морао да служи Својим примером. Он је показао, да се само служењем на земљи задобије царовање на небу.“

 

Христос нас је спасао. Он је наш Спситељ. Али, како нас је спасао? Како да се спасемо?

Питање спасења најважније је питање људског бића.

Одговори постоје, наравно. Ако смо спремни да их чујемо. Нарочито на Божић, Рождество Христово.

 

1.

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ: КАКО ЈЕ ХРИСТОС ОЧИСТИО ВАЗДУХ

Ђаво, павши с небеса, блуди по овдашњем земаљском ваздуху, изазива фантазије код обманутих и намерава да задржи оне који се успињу… А Господ је дошао да очисти ваздух… Каквом другом смрћу би се то извршило, ако не смрћу, дочеканом у ваздуху, то јест на крсту?… Управо због тога је Господ претрпео крст: јер је, вазнет на њему, очистио ваздух од ђаволских и свакојаких демонских смицалица… а отварајући пут за успињање на небо, поновио је, говорећи: „Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вјечна“ (Пс. 24, 7). Јер није за Саму Реч као Господа свега било потребно отварање врата, нити је ишта створено за Творца било закључано; већ смо потребу за тим имали ми, које је Он узносио сопственим Телом Својим.

 

 

2.

БОГ И ХАОС

Свака домаћица зна да ако не води бригу о кући, у њој ће се зацарити хаос. Ако се ливада не коси, она ће се упарложити, и нестаће граница између дивље и уређене природе. Ако се не иде стазицом, она се губи. То се у физици зове ентропија – тежња сваког система да дође до најмањег утрошка енергије. Енергија престаје да се троши кад наступи смрт. Дакле, само доток енергије споља помаже да се избегне „топлотна смрт“, прелазак система у такво стање, када се енергија у њој равномерно расподелила, те су се због тога у њој зауставили сви процеси…

Онај Који свет одржава у постојању, да не потоне у смрт, јесте Бог. Зато се и назива Сведржитељ. А ми се, да бисмо опстали, држимо Сведржитеља.

 

3.

ЉУДСКЕ ЖРТВЕ И ЖРТВА ГОСПОДЊА

 

Незнабошци су својим лажним боговима стано приносили жртве, чак и људске. Веровали су да тако дају „енергију“ боговима који свет одржавају у постојању. Али, ако пагани говоре о томе коју жртву људи морају да принесу неком богу, онда Јеванђеље говори о томе коју жртву је истинити Бог принео људима: „Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт. 20, 28). „Јер Бог тако заволе свијет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни“ (Јн. 3, 16).

Бог Својом снагом, Својом енергијом одржава постојање космоса. Али Његова бескрајна снага се због тога нимало не смањује. А зато Му није ни потребна надокнада од стране људи.

Због тога су библијске жртве паљенице потребне људима, а не Богу.

Људи просто треба да науче да буду захвални.

Људи треба да науче да макар део свог живота, своје имовине и свог времена умеју да одвоје од себе и понуде пред лице Господње. Зато је недеља дан Господњи – посвећен Њему, а не нама и нашим пословима.

Богу не треба почаст од људи – он је Себи довољан. Али људима је потребно да славослове Бога због тога што се на тај начин уче жртвеној љубави.

Само се у десетом или стотом свом делу вера састоји од онога што у њу уносе људи.

Главно је оно што нам, преко вере и Цркве на вери засноване, доноси Бог.

Није главно оно што људи чине ради Бога, већ оно што Бог чини ради људи.

Није главно оно што људи доносе у храм, већ оно што они износе из храма.

Оно што можемо принети Богу, можемо Му принети на било ком месту. Све што постоји у свету, и овако и онако припада Њему.

Али постоји делић битија, у коме Бог није дозволио Себи да царује, него где сам ја домаћин. То је моја душа. То је она собица у бескрајној згради васионе у коју Творац не улази без питања.

Зато се у молитви Господњој одричемо онога што је наше ( јер, све остало је Божје – и само наше постојање почива на Његовој љубави ): то је воља. И кажемо Оцу да буде воља Његова, а не наша. Тамо где је воља Његова, тамо је и рај.

 

4.

ШТА ЗНАЧИ ДА ЈЕ БОГ ДУГОТРПЕЉИВ?

 

Код Светог Јована Златоустог постоји поређење Бога са земљорадником. Посао сејача је, на први поглед, апсурдан: „Шта ће рећи неупућен човек видевши земљорадника, који баца семење на земљу? Он баца готово, с таквом тешкоћом скупљено, па се још и моли да почне киша да пада и да све то што пре иструне!“ Кад сејач разбаца семење, преостаје му само да стрпљиво чека летину. Христос забрањује апостолима да пре времена врше жетву. Чак ни јереси не смеју да се плеве српом.

Труд земљорадника учи стрпљењу. Италијански мислилац Романо Гвардини каже:„Нисмо ли ми као деца понекад добијали семење да бисмо га посејали? Нисмо ли после трчали сваки час да погледамо да ли су се из земље појавили изданци? На крају крајева често смо окопавали земљу не бисмо ли се уверили да семење ниче, а схватили смо да семење не клија. Није ли нам се дешавало да жањемо или да чак отварамо рукама пупољак да би се он што пре расцветао и нисмо ли били веома огорчени кад би после увенуо, јер смо га оштетили? Нисмо знали како треба поступати са оним што је живо. Нисмо имали стрпљења. То, што је Бог желео да створи живот на земљи, то је откривење Његовог стрпљења“

Бог је земљорадник, а не тиранин. Опет каже Гвардини:„Шта бисмо урадили, кад бисмо градили свет, позвали у живот велико битије и видели да ту нешто није успело, да је тамо само половина у реду, а да овде ни једно, ни друго није на свом месту? Одмах бисмо се умешали, ишчупали, уништили, зар не? Не бисмо приметили вредност, која постоји чак и у оном што је несавршено, искру истинске светлости у оном што је неуспело – заборавили бисмо како је оно важно за све што је лепо“.

Дакле, Бог се не одвраћа од света – чак ни од света који Га је заборавио, од света, одсеченог од извора постојања. Човек заборавља Творца, али Творац не заборавља човека. Иде да га тражи и кад га нађе, радује се. Зато Еванђеље и значи – Радосна вест. Заборавни човек је изгубио Бога, али Бог памти своје створење, и у љубави га враћа Себи. Зар то није извор највеће радости, радости занавек?

 

5.

ЗАШТО СЕ ЉУДИ ПРИЧЕШЋУЈУ

 

У Причешћу ми се причешћујемо пасхалним, васкрслим Телом Христовим. То је почетак новог постојања. Честице новог космоса, оног космоса у којем више нема отрова смрти, у којем је побеђена ентропија и смртно распадање, продиру у нас да би ослабиле притисак греха на нашу слободу личности.

Кроз Свето Причешће поново задобијамо стање, какво смо имали у првобитном рају: прошлост греха не притиска нашу личносну вољу, и ми у стању слободе вршимо свој избор, не осећајући неподношљиви притисак грехова сопствене прошлости, навике наше природе, изопачене грехом.

Пут исцељења се састоји у томе да је Христос у Себи, у Својој Божанственој Личности исцелио човечју природу коју је примио и да нам њу, сада већ исцељену, предаје у Причешћу да би кроз исцељење саме природе исцелио личност сваког од нас.

Тамо где живи ова нова људска природа – тамо је Тело Христа, тамо је Црква. Управо живот Цркве као Тела Христовог апостол Павле назива „тајном, сакривеном од вијекова и покољења, која се сада јави светима Његовим“, тајном „која је Христос у вама“ (Кол. 1, 26–27).

Зато и нема спасења од света палог космоса ван Цркве Христове. Тамо где нема Причешћа – тамо нема нове стварности Новог Завета.

Ко има причешће Христом, никада не очајава.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!