З. Ћирјаковић: Аутошовинизам као српска судбина

Верујем да су Зорана Ђинђића током његове кратке владавине фрустрирале бројне ствари, али две боду очи. Запад није дозволио да, како је младолики премијер очекивао, у демократској Србији косовско питање постане демократско. Ђинђићева друга велика фрустрација била је демократија. Покушао је да је се реши и тако што је одузео мандате 21 посланику Демократске странке Србије.

Привидно парадоксалан однос према демократији прагматичног политичара, промовисаног у узорног демократу, илуструје два разлога зашто у Србији не може да постоји (либерална) демократија – можемо је назвати и правом, смисленом или стварном. Чини ми се да је ту друга, не само Ђинђићева фрустрација, много важнија од прве.

Наиме, и да није батине „статуса Косова“ – коме Запад не дозвољава да остане у Србији, али које из Србије не може да оде демократски – демократија овде не би имала велике шансе. Штавише, верујем да она у Србији више нема шансе да једног дана заживи, ако их је икада имала. Лажна демократија је наша судбина.

Реч је о поретку који није наш, транспланту који се развијао мимо овдашње, другачије европске историје, и Србији, изражено колективистичком друштву, земљи у којој практично не постоји (само)разумевање које претпоставља његово исправно функционисање. Зато не чуди да је чак и Ђинђић, по многима наш највећи демократа, био егземпларни – недемократа.

Илузије о демократији и разлозима зашто Србија не може да постане демокатска представљају одличну илустрација дубоких коране беспућа у коме се заглавила. У тужној причи о скупом демократском експерименту, вишеструко осуђиваном на несупех, препознатљиви су кључни разлози развојне трагедије земље чија будућност не може бити светла.

По правилу културално слабовиди и слепо заљубљени у универзално, баш као и њихови велики западни узори, овдашњи умни политиколози су склони да „демократију” у Србији опишу као дефектну, хибридну или процедуралну. Дакле као аномалију која може да буде отклоњена – али да то, у суштини, зависи од нас. Истини за вољу, није мало стручњака и аналитичара који препознају да нас Запад, вођен својим интересима, у томе озбиљно омета.

Тешко је пронаћи изузетке. Све на нашој политичкој, медијској, јавној, „НВО”, грађанској… сцени указује да је демократичност овде страно тело. У најбољем случају ирелевантан, краткоживећи изузетак. Не чуди на де је нова генерација наших аутоколонијалних господара, нацифраних предузетника натоизације и културално неосетљиве и неинклузивне европеизације, много ригиднија и још нетолерантнија од својих „невладиних” мајки и маћеха. Јуродиви Милан Антонијевић и бахати Драган Поповић буде носталгију за Биљаном Ковачевић-Вучо и Борком Павићевић.

У нашим умирујућим црно-белим световима, неистомишљеник је непријатељ – што одмеренији и рационалнији то га треба више сатрти и линчовати. Дијалог с њим је издаја, злочин поредив са геноцидом. Медиј је „слободан“ само ако ми иде уз длаку. Овдашњи „либерали“ су, сем када је реч о мањинама миљеницама неолиберализма, нетолерантнији од српских „фашиста” и фашиста. Њихов либерализам је карикатуралан и первертиран, као и њихово хистерично европејство.

Ипак, проблем није у нама, па ни у нашим „либералима“ и њиховим једнојајчаним близанцима, „фашистима“. Извор проблема није ни наша, другачије европска, незападна друштвена и културална историја, много снажније укотвљена у Малој Азији него на западу Европе. Није то ни наша проскрибована различитост, која све чешће бива представљена као неизлечива (културална) патологија.

Многим колонизованим умовима звучаће јеретички или будаласто, али проблем је у (либералној) демократији. Тачније у чињеници да је настала и развијала се на Западу, у једном специфичном контексту. А он је провинцијалан и парохијалан као и сваки други, па и балкански. Произвели су је људи чији је поглед на свет обликован и условљен подједнако партикуларном културом, чију друштвену и интелектуалну историју ми нисмо ни производили ни живели – иако смо данас њоме оковани.

Ништа у вези (либералне) демократије – као, уосталом, и самог Запада – није универзално. Она није производ неке светске, универзалне историје и заједничког друштвеног развоја. Она чак није ни европска. Овде је можда могла да се развија и на крају прође, али то никада нећемо сазнати.

Демократија је у Србији увођена на брзину, као трансплант, декретима свезубих европеизатора. Некада заслепљене светлима Граца и Беча, однедавно „чистим улицама“ и „нултом толеранцијом“ Брисела и Хага, ове елите су, по правилу, биле хронично згађене Србијом, блатом и крезубошћу нашег сиромаштва. Сва њихова памет данас стаје у једну израубовану фотокопир машину и Гугл транслејт прозорчић – две главне алатке разорне, ресавске транзиције Србије у друштвени и развојни суноврат.

Отров је најопаснији када је зашећерен. Тако је и наше највеће проклетство – близина и фатална привлачност Европске уније – истовремно за многе грађане постала највећа срећа и нада. Тамо наша бела кожа и одлично, при томе скоро па бесплатно образовање отварају многа врата. Реч је о кандираном (анти)развојном отрову за кога нема антидота. Деловаће док има оних који желе и могу да оду из Србије.

Покушаћу да будем још сликовитији. Оно што је хероин за појединца то је „европеизација“ за српско друштво. Заводљива фикција заједничке среће, која уништва све, почевши од заједнице. На жалост Србије – и, истовремено, на велику радост све већег броја њених исисаних грађана – једна мала земља, много сиромашнија од ЕУ, не може да се развија битно брже него сада ако је на „белом шенгену”.

У глобализованом свету, у коме више од пола милијарде људи живи у беди која је Европљанима сасвим страна, грађани Србије су суочени са јединственим скупом изазова и детерминанти.

С једне стране, Европљани смо, али, нажалост, уживамо само најмању и најпарадоксалнију од свих европских привилегија – и овде има много људи којима се може да не раде. Може им се да кажу ‘нећу да радим за ту плату’ само зато што је свим Европљанима, па и нама, незамислива хронична глад, она која уме да замирише на ружну смрт. Таква глад је морање, зло страшније од еболе, куге и колере, свих оних зала које замишљамо као најстрашнија. То је срећнија страна наше развојне несреће.

С друге, превише смо близу Европске уније, јефитних личних и друштвених излаза које обећава, да би истрајали у подизању земље коју растући број становника више не доживљава као своју. Добили смо већ и хиљаду евра аутошовинизам, који се дичи ставом – ‘Зашто бих волео земљу која не може да ми обезбедеди 1000 евра месечно?’, схваћених као ‘минимум свих минимума’ и синоним за ‘нормалност’.

Једна од маскота овог новог индивидуалистичког безумља је студенткиња из Шапца Марта Васић, нарцисоидна Случајна Српкиња испраног неолибералног мозга. Она је себи, не каже како, обезбедила „карту за Лондон у једном смеру“. Слободна Европа, водећи антисрпски медиј, пише да Марта „своје место у Србији не види јер, како каже, све и да има пристојну плату, опет [не] би живела у држави коју сматра неуређеном“.

Љутита Марта је, предвидиво, либертаријанка, чланица „Либека“ – у суштини не толико екстремне колико фундаменталистичке десничарске организације. Антинационалистичке, па зато о њој нећете прочитати ништа лоше у аутоколонијалним медијима. Иако их одликује презир према људској солидарности и државној бризи о слабијима, ове милитантне слуге и корисни идиоти капитала, тачније нељудског, лешинарског тржишног фундаментализма који је оковао планету, овде углавном студирају на државним факултетима. Наравно, пре него што их презир према „неуређеној“ Србији и њеној сиротињи одведе на престижне западне универзитете, који обећавају много хиљада евра месечно, где школарину, по правилу, не плаћају сами.

Дневни лист Данас, тврђава аутошовинизма, претворио је рубрику Наши људи у свету у кампању за окретање леђа Србији. Наслови су Одлазак из Србије није био лак, али је био неопходан, Уз све промене, живот у Дубаију је неупоредиво бољи него у Србији и Људи из Србије су научени да буду сналажљивији него ‘нормалан свет’. Упарена са колумнама бројних мрзитеља ове земље, срамно спинована сведочанства одбеглих обликују слику Србије као гадне, непоправљиве душегупке у којој никакав напредак није могућ.

Србоскептични Данас нам открива и да се Мартин колега Никола Ристић толико привикао на живот у Тирани „да почиње да му придаје исто место у животу као и Зајечару и Београду“. Нашавши се, биће, међу припадницима нације светског шампиона толеранције и уважавања различитости, наш Никола је упоредио бабе и жабе, раскрстио са предрасудама о Албанцима и схватио – „Дијалог је ствар која нам недостаје“.

Да, ипак, подсетим да нам је ово откриће топле воде саопштено у албанофилним новинама у којима ни у траговима нема дијалога са Србима неистомишљеницима. У листу који слику српског зла упорно лажира поредећи патуљасте и нерепрезентативне либералне кругове у Приштини, Сарајеву и Тирани са целом Србијом.

Аутошовинизам је наш кисмет, судбинскији чак и од лажне демократије – не може му нико ништа. Зато не чуди ни да је и антирежимски избор Шапчана јако брзо произвео не само сасвим предвидиву општинску недемократију, обележену потпуном цензуром у локалним медијима, већ и бујање аутошовинизма њених успаљених гуруа и месног хазјајина, жељног да после Шапца културно деконтаминира целу Србију.

Заборавите вашар. Овог лета је важило – Хоћемо ли у Шабац на аутошовинизам? У мају је објављено „прво коло ‘Сабраних дела Радомира Константиновића’, капиталног пројекта у 30 томова“. „Језик се у савременом свету комуникација банализује, поједностављује и квари. Ми у Шапцу имамо задатак да се боримо против тога јер нас наслеђе на то обавезује“, објаснио је градоначелник који финансира ову скупу аутошовинистичку лудорију и слави аутора који је, политички, писац једне књиге – једне од најотровнијих и најразорнији у историји српске писане речи.

Наравно, упињујући се да докажу да су културнији, бољи и друкчији, новокомпоновани шабачки аутошовинисти, као и њихови прекаљени суботички и београдски инструктори, одлично илуструју колико је аутошовинизма српски – српскији од вашара, православља и шајкаче заједно. Не знам да ли је лепше, али и Шабац нам демонстрира да је овде све аутошовинистичкије са „културом”. Наравно, оном која је „права“ – елитна, висока, политички коректна и може бити само случајно српска.

Један од разлога зашто је аутошовинизам ОК – јесте то што је често геј. „Језиво. Знам где живим, али Србија увек нађе начин да подсети да је гнусна клоака”, написао је 13. септембра 2014. године један бесни хомонационалиста у посту на тему „Београд прајд“. Његову језу и срамну, аутошовинистичку фекализацију целе Србије изазвало је пребијање немачког активисте, који је учествовао на конференцији о правима „ЛГБТ популације“. Она је постала ударна песница неолиберализма и неоколонијализма, углавном весела и самоправедна „пешадија“ покоравања Србије и десубјективизације њених грађана, камуфлирана бојама дуге.

Ова све привилегованија „популација“ нуди аргументе у прилог схватања да се овде може говорити не само о аутошовинизму већ и о аутонацизму, што је појам који је увео Слободан Антонић. Пример жудње за уништењем сопственог народа обезбедила је и аутоаутована ЛГБТ активисткиња, којој нећу навести име јер указивање на њене монструозне ставове користи као повод да ме клевеће. Уредница у водећим аутоколонијалним медијима, она верује да ова земља и њени људи заслужују да нестану у потопу налик библијском јер овде још не може да обави хомонормативни обред прелаза, западну новотарију (први истополни брак у модерној историји склопљен је у Холандији 2000. године), коју доживљава као универзално људско право.

Много више него деведесетих, различити облици самомржње су затровали активистичку, академску и опозициону сцену. Елитистички презир према сендвичарима и паризеру радничког сиромаштва лако проклизава у аутошовинизам. То има везе са огромним фрустрацијама, оличеним у хистеричним покушајима безидејних опозиционара да Вучићеву владавину представе као „повратак деведесетих“ и везаних за чињеницу да дух времена овај пут није на страни рушитеља власти, да су данас они, баш као Милошевић деведесетих, ти који пливају против струје.

Др Дубравка Стојановић, прекаљена хероина најподмуклијег, научног аутошовинизма, направила је селебрити академску каријеру на завијању клеветничког наратива о Србији као тешко болесном, у суштини неизлечивом друштву у псеудонаучну обланду. Одјек овог отровног дискурса је све препознатљивији у јавним наступима њеног колеге са факултета др Јова Бакића.

И др Бакић овде углавном види тешку болест и болеснике, али он је етноцентрични песмизам др Стојановић заменио ведријом перспективом. Његов заразни оптимизам, као и много тога у Србији, представља веран одраз једног оклеветаног али живог, другачије европског наслеђа.

Терапија др Јова је заснована на примени великих доза бритке каме и стрељачког строја као јединих ефикасних лекова. Овај доктор социологије још отворено не нуди себе као изличитеља – доктора радикалне политичке хирургије, која своју успешност изражава бројем умрлих пацијената, али његова и Сергејева растућа популарност одлично илуструје нелибералну и недемократску природу наше (политичке) културе. Сергеј Трифуновић и Бакић говоре оно што се многи не усуђују да кажу, али што прија нашим другачије европским ушима.

Бакић је својим фановима драг зато што алтернативу везује за недемократску слику не толико не-Вучића колико хипер Вучића. Не треба пуно маште да би препознали да у рам те слике – која буди асоцијације на непрегледна поља крвавих кошуља – треба уметнути Бакићев шеретски лик. Савршено би му пристајала левичарска обрада евергрина – „Дрма ми се, дрма ми се на шубари Маркс”. (Уџбеници комунистичке историје су нас натерали да заборавимо колико су се мало динарски четници и партизани разликовали када је реч о методама борбе против непријатеља који говори исти језик.)

Наш Јово, као и многа друга прека динарска браћа, која су сачувала сећање на стари канон, најживахније чедо ових простора, лак је на ножу и обарачу и мање гадљив на крв непријатеља, чак и када тече у потоцима. Бакић нормализује крваву пречицу, решење за којим, можда само подсвесно, многи београдски грађанисти – љути и на народ и на, по њима, недовољно лажну демократију – жуде чак и док гласају.

При томе, Бакићева терапија се уклапа у лешинарење, једину стратегију „проевропске” опозиције, која није толико немоћна колико јалова и кукавичка. Њени безидејни интелектуални гуруи, седе главе мизантропа из „Самоодбране“, највише ме подсећају на кратковиде националисте из данас клинички мртве САНУ. Њихова стратегија са почетка деведесетих, инспирисана у великој мери живом сликом стрељаног Николае Чаушескуа, била је – ‘пустићемо комуњару да направи већу Србију, а онда ће он бити ликвидиран а ми ћемо убрати национални плод о коме смо сањали’.

И лажна „Самоодбрана” и опозиционе странке одбијају да се суоче са реалношћу чије су круте параметре поставили њихови западни идоли и узори. Заклањајући се иза шупљих морализаторских аргумената, они нуде антиполитичку платформу која сугерише да је могуће спојити нечињење по питању статуса Косова („замрзнути конфликт“, који, нажалост, не подразумева замрзавање неалбанског становништва) и чланство у ЕУ, чему не могу ни да замисле алтернативу. Не чуди да уз њих нису антирежимски националисти, који с разлогом сумњају да би успех врачарских самобранитеља и викенд шетача значио – Косово низашта.

Њихова цинична стратегија је толико шупља да Вучић грађанистичким политичким лешинарима може да остави збуњујуће велику количину медијских и политичких слобода. Ови антирежимски паразити су све карте ставили на прижељкиване, не само политичке, посткосовске лешеве у Београду и решили да немилосрдно сатанизују и руше извођача најтежих политичких радова – док чекају да им сањани ‘европски плод’ падне у крило.

Иако воле да Вучићеве присталице и незаинтересовану већину зову „стадо“, много ближи тиранији стада су они који се понекад викендом шеткају сањарећи да их има пет милиона, да би њихови селебрити пастири затим опуштено ручкали по европеизованим ресторанима у Милешевској и околним енклавама класно збратимљених културних и некултурних добитника у транзицији и европеизацији.

Има нечег тако српског, инаџијског и игноратског, у уживању ових имагинарних Европљана у сопственом анти-противном ставу, догми о којој није дозвољено разговарати, и бескрајном сеирењу о неистомишљеницима као споју тупавих сендвичара и неморалних плаћеника режима.

Тешко ја на томе градити било какву политику, а камоли демократску. У позадини је спој мржње и амнезије, два моћна непријатеља сваког смисленог политичког деловања. Оличава га самозаљубљена Оља Бећковић, истовремено заслепљена презиром према Вучићу и тужно заборавна. У својој „култној ауторској емисији“ ова хероина нашег најновијег, помодног, „боже, како сам кул“ политичког слепила је одћутала чак и масне лажи Маринике Тепић о односу Тадићевог режима према медијима.

Нажалост, ту није реч само о амнезији. Недемократска природа владавине овдашњих демократа била је скривена од јавности током кабинетске владавине председника Бориса Тадића, који је марионетску владу третирао као спој фикуса (Цветковић) и будала (Маловић). У великој мери зато што је овај отужни случајни председник на различите начине кооптирао „либералне” елитисте и њихове медијске трабанате из НУНС-а, подмиривао најосновније потребе „културних” и „писмених”, у јавности је створена лажна, ружичаста слика о Тадићевој (не)демократији.

Ту постоји још један (не)демократски парадокс, везан за чињеницу да су Тадић и Ђилас ем поверовали у сопствени демократски спин ем се опили слатким плодовима власти. Забављени собом, „демократе” нису приметиле глобални узлет хомонационализма и зелених фиксација. Забранивши Прајд и исекавши врачарске платане трасирали су свој пад.

Ипак, оно што је мишићавог Бориса и импулсивног Драгана (који је хтео све, чак и онда када више није био у стању да ужива у било чему) послало у вечну опозицију јесте мањак недемократије. То је овде фатални недостатак, нарочито ако имамо у виду чињеницу да Запад одавно верује да у Србији важи – што је мање демократска то је мање зло. Уосталом, Ангела Меркел је гледала лепушкастог Тадића са истим оним гађањем са којим Оља Бећковић данас „стреља” Александра Вучића.

У сенци, рекао бих, коначнијег „статуса Косова“, моћне антидемократске и антиполитичке машине којом управља Запад, избори који стоје на располагању нашим политичарима још су суженији. Недовољно мала, са већином невољном да живи клечећи, суочавајући се и пузећи, Србија може само да чека свој антиразвојни еквилибријум – мало мање или малкице више понижена и сиромашна.

Та депресивна равнотежа ће наступити када дознаке наше усисане памети, радне енергије и вештине почну да одржавају оно што је остало – живо гробље коме је темеље поставила слепачка „европеизација“ утрнулих, колонизованих умова наше политичке и академске елите.

Овде, на периферији Европе, није нам дозвољено да – као у Сингапуру, Кини, Турској, Русији, Руанди, Тајланду, чак и Мађарској, која се отргла из канџи ЕУизације – одбацимо страна тела, фикције и карикатуре и развијамо нешто наше. Примереније историји, контексту, околностима, друштвеним односима и оном најважнијем – разумевању моћи, слободе и могућности деловања, свега онога што смо усвојили и интернализовали социјализацијом у културалном окружењу које деле (скоро) сви у Србији. И свезуби и крезуби и културни и некултурни и писмени и функционално неписмени из антиполитичких фантазија отуђене елите уста пуних круница и импланата, елите лепих, блајханих зуба, која је издала Србију.

Ако мислите да политичка нада постоји на маргинама, на пример на „социјалистичкој и револуционарној левици”, мораћу да вас суочим са још једном фрустрирајућом реалношћу – њеном великом бригом према жртвама фалопластије и „остварењу права народа Косова на самоопредељење” и степеном њихове одвојености од свих релевантних балканских реалности, класних колико и неоколонијалних.

Ови случајносрпски манекени су спојили страст према ками и реденику др Јова са умивеним, кабинетским аутошовинизмом др Дубравке. Делујући под шубаром са петокраком, ова перверзна, лумпен левица верује да „мора настојати да осујети покушаје државе Србије да поврати контролу над Косовом или делом његове територије. Само такви напори омогућиће јој да упути позив најширим слојевима народа Косова и косовској левици (која и сама мора превазићи националистичке оквире у којима оперише) против војног присуства НАТО-а, као највеће претње по мир на Балкану.”

У својој жестокој, паралевичарској борби против фалопластије и за права ЛГБТ деце, команданат наших револуционарних марксоваца, и миљеник др Јова Бакића, с поносом истиче: „10+ година сам у ЛГБТ круговима. Већ годину дана највише од свих тема читам о транссексуалности и тек сам сада схватио из неког рандом твита: ЛГБТ ‘заједница’ УВЕЛИКО обухвата и стрејт људе. Неки од тих стрејт људи сада усмеравају ЛГБТ политику — на штету ЛГБТ, жена и деце.”

За крај једна лакша косовска тема, мада бојим се не и веселија за све оне који гаје илузије о новој балканској хијерахији. Њу није обликовало епско срце у пословичног јунака, који је, иначе, војевао погрешне битке током кратке, постисторијске заграде историје. У времену у коме су побеђивали они који су успевали да обезбеде да НАТО војује и добије њихов мали прљави рат.

Почетком деведесетих Аделина Исмајли је била албанска Цеца. Три деценије касније Цецина ћерка је српска Дуа Липа. Талентована Анастасија имитира албанску избеглицу из Приштине много боље него Аделина мајку оклеветане Србије – али улоге су се окренуле. Србија је данас доле, мада и даље далеко од дна са кога би могла да одскочи и крене негде.

Док плутамо у забаченом лагуму неолиберализма, тапацираном лажном демократијом и стварним аутошовинизмом, навучени на хероин „европеизацију“ и све мање спремни да верујемо у чуда, имамо само два смислена избора. Можемо да покушамо да живимо што боље и ескапистичкије или да наставимо да се заваравамо да у земљи окованој (ауто)колонијализмом постоји могућност стварне промене. Ако нисте спремни да погинете за своје идеале, дефетизам је и у Србији постао једина разумна идеологија. Све друго је самообмана.

Нажалост, ни сам нисам у стању да будем инструментално рационалан и капитулирам пред нашом аутоколонијалном стварношћу. Зато, мада није ми лако, некако могу да разумем и „стадо“ постројено иза пастира из „Самоодбране“. У стварности, реч је одбрани мало чега другог сем слатких постисторијских илузија и полако, али чини ми се незустављиво, нестајућих привилегија свезубих и културних.

 

Аутор Зоран Ћирјаковић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com, 31. август 2019.