Вук Југовић: Чардак и на небу и на земљи
”Ми не живимо у пероду културе, ми живимо у периоду цивилизације.”
Освалд Шпенглер
Тад позва краљ несуђеног патријарха царства.
Ваља пронаћи прса на великоме српском телу, за најлеши драгуљ.
И свита трагше и трагаше, све док није пронашла место равно, које заклањају Тројанске планине, које тек жубором додирује Дечанска Бистрица.
На том пољу, на коме се класје сусрело са погледима краљеве свите, 1327. године, отпочеше Которани зидање лавре, по свему оку и свакој мисли, узорно на Студеницу праоца Немање.
У темеље данашњег погледа, узидан би светложути пећки оникс, да Сунце на њему прелива сваки зрак, и тамнија дечанска бреча, да у себе упије све што се од сунца растопи.
Сваки брушен до небеског сјаја. Сваки глачан тако, да ни зрно једно не буде вишка погледу.
Но, са првим каменом, краљ и отац, у темеље узида Христа руком својом. Онај угаони, као стуб на коме почива чардак.
Други, у земљу утаба бранилац Хiландара, Данило Други, велики архиепископ српски и оба камена Христа ради и оба Христу посвећена.
Тако је, после молитава под куполом небеском, започело и зидање свих пет дечанских купола, и сва посвећена празнику Вазнесења Господа нашега Спаса, Исуса Христа.
Вазнесење!
И на небу! И на земљи, дакле!
Тако, и судбина овог храма не бива даље од његова имена, те он поста оно што му је име одредило. Чардак, и на небу и на земљи.
Он, и народ, опкољени у име кнеза овога света и слободни у својој опкољености, у име Господње.
Но мучени. И један и други.
Зидао га је Вито, Которанин. Камен по камен бљештавог мермера, са својим Которанима, градећи овај постамент празнику и лози, у који се сваки заљубио који га је видео, чак три века и више, пре него што је Шах Џахан подигао на земљи индијској-Таџ Махал.
Ипак, Стефан Урош Трећи Немањић, не дочека да у ову лавру довршену, ушета као краљ.
Његов син, Душан, први српски цар будући, те 1331. оца из Метохије, пресели на Косово.
Тамо, каже песник и владика, где је Содом запушио.
Тако, Звечанска тврђава постаде место последњег издаха Милутиновог сина. Јединог, који после смрти у своме имену носи грађевину у коју је, како је то рекао игуман Сава Јањић, узидана тапија народа чија је земља.
И још су Которани, четири године зидали и још четири године молитвеници фрескописали цркву, коју оцу и роду, син заврши.
Во имја отца и сина и духа светога.
Тако, крилатица цркве Христове, усели се у земљу натопљену покајањем сина. Цара.
И све је и данас у нас, између Звечана и Дечана.
Но, како читав један род хришћански, да стигне до покајања? И, како до Дечана?
А, како другачије, до као и вековима, кроз Сциле и Харибде кнеза овога света?
И куда, до кроз Косовско Поморавље, и на шта, до на Мердаре?
Рогобатна скаламерија, која изниче из земље као неприродна краста на телу, сва од челика, која носи еуфемистичко име административне линије, налази се на месту на коме су чете Воје Танкосића те 1912. године скинуле први прамен отоманске круне. Трећа је армија под ђенералом Божидарем Јанковићем, дотукла позније приштински корпус, баш после Битке на Мердарама.
То место, данас није сећање на прву победу у Балканском рату, која је отшкринула врата ослободиоцима Косова. Оно је граница несхватања и неразумљивог, линија, под којом стоји споменик без помена и туђи горостас начињен грубо, изникао као каква зла Рамонда, за коју свет није знао до појаве ове конструкције.
Нису Мердаре сећање на прву победу, јер се о њој не сме. Нити су подсетник на последњи пораз. Већ сведок. Као сваки камен на земљи косовској и метохијској, и свака птица на небу Косова и Метохије. Али, како је то рекао директор Дома културе у Грачаници, Живојин Ракочевић, све што истину угледа, постаје сведок.
Проласком кроз капију, и даље се ходи српском земљом, но на њој ничу и изникли су туђински адети. А један адет такав у тишини и тами, јесте и парадржава новонације. Ако ово написано сматрате измишљотином, онда у свој појмовник, који нам недостаје, под хитно морамо завести и ову синтаксу. Но, на овом путу, добио сам реч у Грачаници, да ће појмовника бити. Можда нам зато и не иде, јер немамо појмовник. Или једноставно, не схватамо речено, јер не идемо међу напуштену браћу и сестре. Мада, биће да су оба. Па је срамота једнако наша колико и оних, који ћуте, дакле колико и оних који бране да се чује.
”Ко зауставља реку, спрема поплаву.”
Владика Николај Велимировић
Какву поплаву, питаће се неко од вас? А, каква је то река?
Таква да њоме плове две струје. Једна од које ваздух гори и друга, која је ледена као стена усред зиме, шумама и шумама заклоњена. Ушће, у коме се одиграва спој библијскога Физона и античкога Стикса, баш као на луку дечанскоме, људско је тело. И од свих органа, његово око постаје место у коме се рукавци најпре додирују.
На путу до Газиместана, десно од места на коме данас почива обелиск подигнут слави српског оружја и срца, иза стотина (ваљда) реклама, неправилно распоређених, стоји Муратово турбе.
Пре турбета, у зеницу посматрача, улази рукавац са брда, на коме је знак терористичке организације, која је мамону послужила животом, да би му сада служила смрћу.
Велики и црвен, баш као Стикс.
Око Газиместана, свега осим логике. Понајвише ђубрета. Много је ђубрета. Авај, свуда.
Прилаз блатњав, а он-величанствен. Сједињен са Косовом, на прагу места на коме су се сударили један народ и један читав континент. Једна култура и једна цивилизација.
У дну, десно од видика који гледа на поприште битке, неомеђен путем до Мраморног споменика, и не зна се ког по реду, стоји запис једног од највећих српских владара и првоносиоца титуле деспота, Лазаревог сина, Стефана.
Удаљен, и окренут. Усамљен, у једном…
Ваистину, ко засутавља реку, спрема поплаву.
Од места битке, по којој Срби рачунају време и у овоме невремену, експедиција је отишла на утврду из које је на свој пут у свет, кренуо човек који нам је први споменуо име Обилића.
У своме Краљевству Словена, помиње га и Мавро Орбини, бенедиктанац из Дубровника. Константин Михаиловић, прецизно из Островице, баш код Новог Брда, битан је за сваког Србина, јер име Обилићево доведе до познања. У својим ”Јањичаревим успоменама”, он бележи да је емира Амурата, убио Милош Кобица. Исти, такође бележи како у одбрану ‘ришћанске Европе позива једнако пољског и угарског краља и све то после пада како Новог Брда, тако и Цариграда, у чему је оком учествовао, како ми данас на Косову.
А ми, који сведочимо на Косову и на Новом Брду, посведочисмо величанственом призору ове ризнице српске привреде, од времена краља Стефана Уроша до времена српских деспота.
Ново Брдо је пало у руке Отомана крајем прве половине петнаестог века.
Но, пошто на Косову време стоји, као магла над овим утврђењем, не можемо рећи и убележити далеке 1441. Оно што можемо и морамо, јесте да се на његовом врху виори једна, хералдички оскудна и чак збрзана верзија заставе, у којој је централни детаљ географска граница јужне српске покрајине, а над њоме 5 или 6 звезда. Нисам сигуран, али није толико ни битно.
Поново је човек сведок. Поново је око сведока ушће Физона и Стикса. И поново тутњи у човеку.
Након кратког предавања, упутили смо се ка некадашњој базилици Светога Николе. Данас, рушевинама, али монументалним. Стубови који избијају из земље, сасвим су природни и ту, као да једино и припадају. Непорушене зидине, наслућују горостастно издање, које су људи и време, заједно чељустима оглодали.
И тада, први непозвани гост. И тада, исти се поче нудити за домаћина. Туђин, да туђији бити не може, слика нас и почиње говор. Тврди, да је једино он стручан за Ново Брдо и тврди да се историје не поклапају. А, и како би, побогу?
Он, даље тврди, да је некада био Србин, а онда тврди да је био и католик. А онда, исти тај тврди да је сада муслиманске вере. А, исти тај, тврди и да је историчар. А исти тај, говори пред свима и да је пореклом из Краљева.
На једноставно питање вође нашег пута, професора Београдског Универзитета, Милоша Ковића, коју то литературу треба прочитати, који извор наводи и на који се позива, исти тај (верујем да знате о коме причам), остаје замуцнут као дете пред мајком. Али, није дете, и одлучан је у намери да објасни да само он сме да држи предавања о Новом Брду.
Но знајте, да на Ново Брдо одлазе и странци! И знајте да смо их видели доста по српским манастирима! И знајте, да нема Србина са којим са причао ни оца ни мајке, ни сина ни кћери, који нам нису рекли да се истина фалсификује сваког тренутка! То, вазда знајте.
Од рударске утврде српских владара, до парохијског дома у коме смо миропомазани у цркви коју је својим рукама омалтерисао патријарх српски, господин Павле.
Бивамо гости српског домаћина и свештеника, оца Стеве Митрића.
Дочекани, онако како само то може бити на Косову и Метохији. Окрепељени најпре беседом и послушањем: Да сваки са сваким проговори бар по реч. У овоме времену и бурноме жилишту, у коме је бурлање манир, послушање је дошло као скривена жеља свих.
У своме делу о Свечовеку, још говори владика Николај, да мајка мора бити и свештник, јер ако није свештеник, онда је само пећ за кување. Али каже, и да свештеник мора бити мајка. Тако је наш отац, мајчинском љубављу оправдао мисао великана, дајући деци задатак.
И само Косово је живо онолико колико тежи Свечовеку. И мајци.
Испраћени песмом и слатким вином, отишли смо у конаке манастира Драганац.
Бисера Косовског Поморавља.
”Кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети
Као Богородице Милешеве и Сопоћана,
Да друга рука крај тебе траву не плеви.
Да ти вране не ходају по паперти…”
Десанка Максимовић, ”Грачаница”
Грачаница, она мора имати засебан тренутак. Она мора имати крај, иако је њоме пут од Газиместана настављен. Ако нам крај не буде у Грачаници, никада нећемо доћи до Дечана…
На њу је поглед, испресецан жицом. Над њом је небо српско и једина је српска престоница у јужном делу покрајине. Село мора имати цркву, а овде, црква мора имати престоницу.
У њој, видех по први пут име Обилића, само латиницом исписано као назив улице. Она је сведочанство живо величине и ћириличног писма и Обилића који умире писан само туђицом.
Тишина је најтачнији опис, када се гледају сва имена српских улица, насилно писана писмом које пркоси идентитету, на земљи која окружује ископане очи краљице Симониде.
Грачаница више није само лавра, сав посед је лавра. Српско место, као острво на копну, онебесано Сунцем у средини, које сија иза металних свежњева на огради. Језа пролази кроз тело…
Ту. Ту је требало поклонити се Милутину краљу, ако није у Бањској. Требало је много тога уистину. Значи, много тога мора. И добро је да је тако.
После посете манастиру, отишли смо у Културни центар Грачаница. Испред њега велики знак MISSING. Да свак разуме. И све излепљено сликама оних, који никада нису пронађени.
У просторију улази и директор центра, Живојин Ракочевић.
Његова беседа почиње, како је свака пре и након ње наставила:
”Овде се све ради да се фалсификује историја и прекрије истина. Ја не могу да верујем да су они, који су рушили цркве и скакали по куполама, сада исти који тврде да су те цркве њихове…”
Већина говора по домовима, по кућама, на улици и под храмовним куполама почиње тим будним упозорењем. У овом тренутку, надомак Призрена, једна је испосница опкољена багерима.
То је испосница Светог Петра Коришког, из тринаестог века.
И помиње даље људе од разних народа, који са неколико Срба рехабилитију више од пола миленијума стару испосницу. Гримаса, кнедла преко које прелазе речи, мирни став слушалаца и десетине слика које су наслоњене на зид одаје, која представља уточиште градске вреве Срба, које Косову недостаје.
Будите сведоци. Ако сте сведоци, онда сведочите истину. Тим речима, наш домаћин прати свиту.
Његош, вели, никада и не беше на Косову, па нико као он, о њему сведочио није…
А опет, напусти ли трагични јунак икада овај грумен свега нашега, ту мисао косовску?
Ваистину, напусти ли песник и после смрти судилиште?
Сва је земља тамо окована заветом. И беседе су надахнуте њиме.
Тамо је не само земља и реч надахнута заветом, но је и сам завет надахнут истином која га окружује…
Сведок вечности, у времену сведока.
…
”Весели се праху Немањића,
Немањића и Гребељановића.
Јер ће ваше круне засијати
Како јарко Сунце на Истоку.”
Петар II Петровић Његош, ”Лажни цар Шћепан Мали”
Сведочанство ex cathedra казује: Клонуле су главе, али није дух!
Повечерје у конаку манастира Драганац, који је према предању подигао кнез Лазар, својој кћерки Драгани, пролази у предавању на тему српског идентитета.
Професор Милош Ковић, истраживач сарадник Византолошког института САНУ, Зоран Јовановић и Ања Николић, научни сарадник Балканолошког института САНУ , говоре и слушају на тему:
”Идеја о српском јединству и континуитету српског народа кроз векове”.
Испред предавача, монашка риза и бројаница у рукама, која се читаво вече шетала међу прстима.
Чиме је јединство, на крају и могуће постићи, до молитвом?
Путовање кроз векове и идеје, обасуто будним питањима, стало је у две заветне династије српског средњег века, у којој она оснивачка, када је држава у питању, живеше за Христа.
И однос оца и сина, Немање и Светога Саве.
Друга, за Христа умреше, и то на издаху државе продором агарјана, опет кроз лик оца и сина.
Светога Лазара и Светога деспота српског Стефана.
Искра бесамртна, то је однос Оца и Сина. То је стуб Косова и Метохије.
Причати о завету, не дотаћи се Његоша, то је као причати о Косову, а не дотаћи се страдања и истине, али и издаје, па је свака реч била прожета давно записаним сведочанством наше идеје, јединства и колектива кроз векове-заветом.
Овај манастир, посвећен је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, те је његово име најприличније значење онога што се ваистину одвија око њега.
Војска архангелска, окружена је и малобројна. Но и даље војска архангелска. И наново, све упућује на духовну војску Најмоћнијега. Има ли игде већега сведочанства о постојању, и трпљењу, до овде, где је овај драгуљ, који је био окружен многим манастирима, сада сам?
Има. У сваком камену и сваком срцу у Косовском Поморављу, у коме станују нада и вера.
Сво је дакле такво! Нека види који није. Биће довољно.
Јутро је почело мирисом тамјана и литургијом, и испраћено загрљајем житеља овог сакривеног бисера Косовког Поморавља, јединог живог општежитељног манастира надомак славног Новог Брда.
Од Драганца, пут Липљана. Полако се селимо на Метохију, ка Великој Хочи.
До Липљана, наново очи бивају мучене. Погледи преко стакала, једва да добију који трептај одмора.
Заставе су свачије доле. Школе су свачије доле. Свако ко је дошао, окористио се и сваки се понаша као да је свако место, само још један комад земље за његов јарбол.
И отпад. Свуда је отпад. Једно предивно језеро окружено је отпадом.
Али, шуме…
Ако по ичему земља говори, она по плодовима својим бира речи, а одавде до краја, све су шуме златнога бадњака. Ко ли је садио бадњак, и шта ће му толико бадњака, ако није да дочека рођење сина? Златотиск Косовског Поморавља.
Колико искрица је наменио небесима тек…
У Липљану, предивна црква и мало кућа и земље око ње. То је једино српско. Свуда којекакви станови и какве куће у непосредној даљини. Све то без реда и поретка. И свуда мрак. Једва где да гори светло, ево већ друга ноћ.
И беседа, која поново опомиње на фалсификовање. Каква само туђа реч. Крађа! Лаж и дело лупежа!
Из Липљана, које је страдало много у погрому, баш од оних који тврде да су цркве њихове, упутили смо се у Урошевац.
”Иначе, наша деца, после погрома, у школу не иду понедељком”, рече наш домаћин.
”Понедељком је у Липљану пијачни дан. И било је много проблема тада. Тако да смо одлучили, и тако је и данас, да како не би било проблема, деца у школу иду суботом, уместо понедељком.”
Ќаква истина о којој се не зна. Какво одрастање, о коме се ћути…
Урошевац потом. Полако је мрак све снажнији, као и свест о томе да из кућа и станова не сија никакав знак живота. Делује да је бар половина празна.
Место, у коме нема ни једног Србина, до младог свештеника који долази да миропомаже ходочаснике. Насмејан, ведар и пун радости и живота, отац говори о једином месту можда и у Европи у коме се црква и џамија налазе у истом дворишту.
На окрепљење надомак цркве, а у њему, два српчета. Син и кћер нашег домаћина и вредне руке наше домаћице. О породици, о чему ће говорити отац, до о породици?
Беседа је у Урошевцу била о сржи човековој, коју свет у коме живимо разара.
”И њима је дошао запад…” Наша нада, нема право ни у кога, до у Бога. И у своје руке.
Можда, ето, још једино у пример Србина који је последњи живео у сада већ великом граду Урошевцу. И није отишао одатле, но се само успенуо добро, да боље види своју паству.
Овај град, вазда је био на пола пута од Призрена до Скопља, место трговачких сусрета и одувек већином арбанашки. Али не сасвим, но већином.
До Велике Хоче, велики мрак. И Furra. Ама нигде нећете видети више ову реч него ли на Косову и Метохији! Свуда је. Свако мало једно изникне, свако мало једна нова. Не знаш јеси ли већ био ту или си у каквом процепу. Пећница је дослован превод. Пекара, дакле.
Језик, никако близак. Но, ваља приметити и много пумпи за гориво.
И цене горива, готово тридесет посто ниже од оних у Београду. Али, нигде исте. Све је произвољно, само су споменици УЧК синхронизовани. Мурали и споменици. Да осети човек и гладан и сит, шта је то желудац. Да се сети да га има.
Голема Оча и јединствени Ораховац…
У Великој Хочи, у касне сате, задржавани гостопримљивошћу као и дан раније, долазимо канда рањени. Но осокољени. Сутра се иде пут Ораховца. Наш вођа пута, већ је говорио о Ораховцу.
О живом гету, на нешто више од 300 километара од српске престонице. Формалне, бар.
Но, шта још рекоше у Ораховцу? И шта је уопште тај Ораховац?
У вину је истина, кажу Латини, а метохијски Срби то познају као сам творац ове мисли.
У једној улици у месту које гости зову Раховец, живи и дише истина. Дочекала нас је наша домаћица, Велинка Лела Радовановић. Мајка метохијског славуја, Павлине. И мурал преко кога је ишкрабано лице светског шампиона.
И даље препознатљиво лице највећег српског амбасадора и највећег тенисера света.
”Прва жртва те ’98… Ја га се сећам, он је из ове куће…” говори нам Лела.
Показа руком домаћица на напуштену кућу. Каже, да га је метак из снајпера погодио на тераси, да је сатима висио на жици и да нико до у пола ноћи није смео да га са жице скине. Тишина. Добро дошли у Ораховац.
Предивна црква, и икона пресвете Богородице на којој је злато од старине поцрнело, блиста из олтара. Оливера Радић, аша професорка из Ораховца, придружује се домаћици и дивно говори о свему што не можемо разумети без ње. На опаску да две жене држе Ораховац, наш беседник упућује поглед и руку ка чудотворној икони ораховачке штићенице. Наш поглед бива уперен изнова у њу.
Са њим, и наша молитва за овај комад неба, који још једино дише у улици којој ни име не памтимо. Но знамо да се једнога дана, она мора звати по првој жртви беснила.
Путовођа, коме је Метохија постала дом, не престаје да нас у њу усељава.
Из Ораховца нас прати дивни глас наше Павлине Радовановић и стихови који говоре о сину Јовану.
Чувај, казују, родно место, и косовску земљу свету, где Бог себи створи престо.
Но, прати нас и истина која нам фали у нашем мозаику. Она нас не напушта.
Део ње, постаје и факат, да су два албанска детета у исти трен док смо били гости породице Радовановић, баш на очи писаца ових редова, разбијали прозоре на српкој кући поред оне у којој смо одсели. Два, не можеш их видети, не више дакле од 7 година.
Од малих ногу, они чине како их васпитавају. И не зна се, већи ли је бол, мржња којом их доје или немоћ оних, који су је свесни.
Ником ништа. Срча је разбијена. Ни прва ни последња. Зар, тако?
”Од почетка своје владавине, та тамна фреска у непроходним шумама и планинама балканским, Немања, јавља се као створитељ државе.”
Милош Црњански, ”Свети Сава”
Враћамо се нашем новом дому. Нашој Великој Хочи.
Испред једне од 13 цркава, посвећене Архиђакону Стефану, стоји и сведочанство које говори да је велики жупан учинио Голему Очу метохом Хиландара.
Иза табле, и лика благога Симеона, стоји у каменом здању, предивном капијом опасана у средини
”Дечанска виница”. У центру ове Големе Оче, ваља изнова рећи, нашег новог дома, школа и епицентар свих збивања у овом српском месту. На врху улице, једна продавница, одмах поред винице породице Петровић, дивних домаћина који су били скоро на удару парадржавне новонације, ето тако. Као она срча у Ораховцу.
Дуж улице, ка фудбалском терену, мурали и мисли. Од Бранислава Нушића, који је још 1902. издао свој путопис под називом ”Косово-опис земље и народа”, до другог српског нобеловца, Петера Хандкеа.
И један мурал, највећег шахисте свих времена, који је толико пркосио свим системима, да је у инат пронашао улогу ловца на табли која га је прославила. Све то представљено кроз његову мисао и живот житеља:
”Никад не потцењуј срце шампиона.”
Фудбалски терен, поменух га. Вели ми сведок и домаћин, да је то сада повремено место испаше албанских оваца, чак иако уистину јесте терен за фудбал. Сређен и уредан, као и све што је у Хочи.
Али на удару, и под срчом. Као и све што може постати само ето, тако, ми би рекли одједном, на Косову и Метохији.
У дворишту цркве у центру, виори се гордо црвена застава са белим двоглавим орлом царске и свете лозе. Као одсјај свега у небу над њом. Камен на цркви, старији је од читаве идеје да је земља туђа, десетинама, ако не и стотинама пута.
Ваистину, све је симбол симболу овде. Истине, али и вере. Нека види који није. Нека ми не верује нико.
Опорављамо се полако у крилу највећег гостопримства које сусретосмо у животу. Сутра, рано, креће се пут Високих Дечана. У магли јесење тескобе, наше очи траже Ораховац и даље.
И даље причамо о њему. Све што смо чули, било је имитација онога што смо видели. И све што сам написао, само је измаглица, коју смо видели у једној улици ораховачкој.
Она једнога дана мора носити име онога који је први страдао у веку новог метохијског сећања.
А Голема Оча, како ју је звао народ и како је и данас понегде зове, и како ју је велики жупан назвао, уситину постаје наш дом ограђен виноградима и осмехом. Оцртан муралима, оцртава присуство оних, који чувају тапију неизбрисивости.
Само народ свестан царства, у својој недаћи уме се надати и веровати, и угостити као Великохочанци.
”Сад пропојте Високи Дечани!
И лијепа лавро Студенице
Свјети спомен из вјечне читуле
За слободу падшим јунацима.
Здружите се громи и потреси
Земљи српској, друго лице дајте
А нечистом ногом окаљата.”
Петар II Петровић Његош, ”Лажни цар Шћепан Мали”
У земљи лажних царева, ево речи истинскога пророка. Ко би и могао пророковати, до владика српски и владар црногорски.
Метохијска судбина, утолико је грча, јер ју је у земљу југословенску после рата, унела већма друга и мања српска земља, од оне из које долазим ја. Она зато и стоји најраспетија. Тешко да већега симбола и може бити од њенога распећа, јер је таква међу браћом.
Уочи поласка, на улицама се игра фудбал. Једна лопта, довољна је да буде фудбала. Оне речи, о политици и много речи о политици, на коју се сви Срби на Косову и Метохији жале, нестале су бар на трен. У свим разговорима које смо водили са нашим народом, знајте и да помно прате, да су далеко од онога што им једна или више верзија Србије покушава наметнути, намећући вама и мени, да су политички идиоти. Све су, само то нису. Таквих је много више у Београду. Много…
Тежак је растанак. Тежак, заиста. Но, вратићемо се. То једино олакшава.
FURRA. Предпостављате, кренули смо ка здању цару зиданоме. До њега, FURRA до FURRA-е, отпад изнова, и прегшт једне неокомунистичке верзије ”лепих” споменика. Тамо се споменици дижу у природним величинама терористима. А народ, који их диже, авај, ако је то народ, тако ускомешан и сав некако, од себе туђ.
Са свих страна, све је више непрегледних винограда како се приближавамо нашем одредишту.
О овоме и на ово, спремио нас је најпре професор Ковић. Но, ко буде одлазио, нека буде свестан, да неће бити спреман чак и ако синтаксу ”непрегледни виногради” буде читао изнова и изнова.
Неки чудни архитектонски подухвати, (без)гранични у кичу, који можда, под неком сенком могу одступати од њега… Можда, кажем. Не знам. Дању те сенке нема, ноћу она не постоји. Мора да је неко рано јутро неопходно да она настане. Можда и какви временски услови које ми нисмо доживели, а сва су се годишња доба мењала… Ко зна? Ко зна и зашто им и пружам шансу…
”Спремите личне карте! Прилазимо.”
Улазак у задужбину у којој су мошти чувара Косова и Метохије, условљен је идентификацијом. Испред самог здања, војници италијанског КФОР-а.
Врло ревносни у свом послу. Да су такви били сви који су долазили од Кумановског споразума, не бисмо гледали оне потресне сцене са врхова и из подножја цркава, које су усекле у сећање једне читаве генерације живих.
Ови, који су испред, долазе са Сицилије.
Пролазимо, док неколицина нас иде брзим ходом, као да ће Дечани некуд утећи. Најпре кроз прву капију. Потом и другу. На средини уређеног травњака, као сасвим природно растиње Косова и Метохије, испред нас се појављује горостас. Он заклања конаке око њега, заклања звоник, успева да заклони и сва сећања на лепо, дајући једну потпуно нову дефиницију овог појма.
По фасади, плеше смена тамног и светлог мермера. Тишина је. Прекида је само коментар, и то као синхронизован: ”Човече…”
Да, мали човече. Стигли смо и добро је што смо схватили, шта све мали човек може направити инспирисан и вођен Свечовеком.
По уласку у храм, плава боја прелива се из нијансе у нијансу, а свуда је иста, док је под испод нас, једнако сјајан фасади.
Са леве стране од улаза, на даљем крају, надалеко позната лоза Немањића. Очувана и блистава, као свака фреска која приближава небо посетиоцу.
Свуда је на Космету свети Димитрије. Космет воли и поштује Свете ратнике. Како у Грачаници, тако и у овој задужбини. Тако је свуда.
Но, пре него ли се стигне до Светог Димитрија, улазак кроз још једна врата, води до најпознатијег приказа Христа, који грехе одсеца. Златотиском је уткан у зидове, док се мач сребрни сјаји под светлошћу.
Ово је истина, помислих. Он заиста стоји на српској земљи. Испред њега, мало полево од његова мача, на истом зиду на коме је лоза Немањића, насликана је лоза Господа Христа. Једна на другу наслоњене. Путоказ и правац.
Иза Христа са мачем, кивот. Нестрпљивост међу нама не постоји. Знамо, стићићемо сви.
Након што смо целивали мошти Сетога Стефана Дечанског, миропомазани смо. Поново. Миро, као кап жеље и молитве на челу свакоме стоји. Мир са њим, шири се једнако храмом и нама.
Поклонисмо се ономе, за кога је Нектарије Егински рекао, да му молитву подамо ако се канимо молити за спас нашега народа. Стефану, дечанскоме чувару…
После молитве, после целивања икона и једва ког трептаја, отишли смо у обилазак животног дела Вита, Которанина. Над вратима, лук, над луком приказ греха са леве и покајања са десне стране.
Фигурине посвуда. Грифони и сирене, птице и плодови. Крилата и перната створења и зверови, сваки своје место има и своје значење носи. Пише се, говори нам отац Петар, домаћин, једна књига сада, само о фигурама на фасади. Више их је стотина.
Иза нас је конак кнеза Милоша и скорији звоник. Све им припада. Овде се вазда пазило, да све мора припасти средишту од којега нисмо померили погледа.
Улазимо у конаке полако, и даље жељни да поново обиђемо цркву, али ту смо.
После кратког увода нашег домаћина и професора Ковића, придружује нам се и смирени и радошћу обасјани лик игумана. Висок, као да то у Дечанима изгледа, мора бити правило, игуман Сава Јањић седа на средину, док је иза његових леђа биста Његошева, капа црногорска и струне које векове поју.
И шта је на крају крајева, сва наша историја без гусала? Можда тек прећутана истина и заборављени пут… Тешко, да више од тога.
Овде се, вели игуман, много фалсификује. И у томе се, вели даље, чини највише што се чинити може. Говорио је о напорима и синхронизованости, који су свима нама видљиви на друштвеним мрежама. Али, не тако да се смејемо на њихове глупости, како ми то видимо, но да будемо свесни, да они то чине схватајући важност алгоритма.
Ми смо Срби, робови ове пошасти, делује већи, но иједан народ са ових простора. Он нама мора служити да обранимо истину.
Професор и игуман говоре о начинима, о правцу. Колико је битно наша дела превести на енглески, како би вештачка интелигнција, коначно могла да почне да се служи истином. За промену. Наравно, не можеш ни себи рећи да ниси проверавао. И наравно, и ја сам се, као ти упознао са стањем. И наравно, наш је проблем што вазда чекамо другога да дела. Но, истина је! Ово мора држава чинити! Мора, ако је наша.
Опаска професора да се не са те стране не чини довољно, пропратила је још једну, исто његову, да је упознао људе, најпре у министарству културе, који јесу ради и кадри, али немају подршке.
Неко добацује: ”То мора чинити и министарство науке!”
-Мора.
Поглед игумана није клонуо, али одаје свест онога који стоји на бранику свега што генерацијама, не само да може, но ће драги моји, и представљати срж постојања или непостојања. Није та математика тешка. Ни једна математика није тешка, када је формула нацртана и пред очима.
”Књиге се морају преводити на енглески. Они никако не престају са навалама…”
Ове речи игумана Саве Јањића, праћене су свака, замишљеним погледом у даљину. Шта чинити, али са киме чинити. Зар је мало руках, малена и снага?
Зар да допустимо да нам све буде само сламка међу вихорове?
На изласку из просторије, мапа српских манастира. Крај ње стаје један наш архитекта и гледа у њу.
Игуман прилази и дечачким гласом говори:
”Ето! Ето то. То треба испитати. Ма, на свако место отићи и свако место сликати, у каквом је стању, како сада изгледа, има ли га! Шта је сада ту…”
Не можемо гледати у мапе, но их пратити и писати на њима све што видимо, не заборављајући оно што беше.
На ипраћају из Високих Дечана, ипак осмех. Ипак оптимизам. Он и не може изнићи из парасветова, но из стварности, и само такав је носилац будућности која почиње оним, чиме се завршава стиховима, из онога што познајемо као ”Праху оца Србије”.
Бјежи, дакле, грдна клетво с рода…
Болна темо нараштаја,
канда ти и нема краја.
Изгледа ти судба мила
Да останеш, што си била.
Као кусур да те гледа
Представо из првог реда
Са зачеља врсте-хроми.
Што све даје да те сломи.
Кербер, псето мрског Ада!
Хтонско биће, лицем смрада.
Твоја чеда да покопа
Без оружја и оклопа.
Ето, те стихове исписах изнова, на парчету хартије, после нових FURRA, споменика и непрегледних виногорја око Пећи и Пећке пиваре. На путу, до Пећаршије. Једне верзије српског Сент Денија.
Наравно, испред ње, полиција. Са оном чудном, ваљда је то хералдика, шта ли је, заставом која има неке звезде и географску границу јужне српске покрајине.
Између оног који нас је дочекао, и задужбине која је подигнута да читавом собом, подсећа на Жичу, и коначно оно што личи на библијски Физон. Пећка Бистрица…
И бистрица је уистину. Сваки се камен дао видети у то тихо повечерје. Окружена каменом оградом и високим брдима, препуним зеленог и златног, које се прелива по њеној крошњи. Ту је, подсећа професор, српска војска закопала али и спалила део свога наоружања приликом повлачења 1915.
Има ли камена овде, да га један ђед или прађед није преврнуо или бар угледао? Тешко…
И немогуће. Већ ће моме унуку, то бити недостижно. Но, док је света и века, нека таква мисао недостижна и остане. Заветна, не недостижна.
У овом српском Сент Денију, почивају многи наши великани и сваки иза фреске Бога Логоса, који стоји као највећи споменик уникатности наше ликовне баштине. Његова седа брада и млади лик, толико су христолики, да сваки прамен косе и свака влас у бради, делује као псалам.
Свака за себе, па колико псалама, толико власи. Што написаних, што оних прећутаних, који чекају да се напишу, као Молитве на језеру… Молитве крај Пећке Бистрице.
Међу онима који почивају овде, почива и велики архиепископ Српски, који је са краљем пронашао место за Дечане, па и један од два прва камена у њих уселио. Данило II, који је Хиландар својевремено бранио од Каталана мачем и огњем. Као Христос што грехе сече у задужбини.
И даље, свако мало завршавамо пред приказом Бога Логоса. Ма где гледали, ту завршавамо.
Ма где ишли, од Њега полазимо.
После посете храму, испред кога је ископина палате, и велика кула, кренули смо ка конацима и игуманији, мати Харитини. О њенима годинама се мало зна, а још мање види. Још се мање разазнаје када почне говорити. Да ли је то каква девојка у старици или је то удешено да младост и мудрост као у фресци централној, пуној псалама, руководи овим здањем? Има ли овде, ичега случајног?
Ни ми, на крају крајева, тебало би не бити случајни међу нама, путницима.
У топлом конаку, у сали, иконе и наше сестре које нам доносе кафу и предивну ракију.
Изнад нас, једна слика старца са птицом на руци.
”Амфилохије је много помогао манастиру. Много је помогао Пећаршији…”, вели ова живописна хајдукиња у мантији.
И овде се, као и у предходним манастирима, прича о томе да су наша браћа из Републике Српске од скоро почела долазити само са личном картом. И да је то најмање утростричило доласке Срба међу своје! Авај. Колико је дивно имати браћу.
Каже још, и да су у најтежа скора времена, наша браћа из Црне Горе била ту да потпомогну свиме чиме су могли. Авај! Па, колико је дивно имати браћу!
Но, рече, у једном тренутку, и да никоме никада није замерила што је продао кућу, али да се земља није смела продавати. И није, истина. Тапија је то. Кућа се на земљи да саградити. Но без земље, никаква кућа никада и није настала.
Са много осмеха, јер много је духа у њој, она нас прати благословом. Ми њу, Пећку и Бистрицу, погледом и чежњом. Но и жељом, да се што пре поново сретнемо.
Нама ваља кренути ка оној злој и скоро изниклој Рамонди на Мердарама. И уместо да тамо говоримо о Танкосићу, мрмљаћемо себи у браду.
Нама је једино, Призрен умакао. Па бих, ето, цитирао путовођу, за крај једног почетка.
Догодине у Призрену!
Вук Југовић, српски песник
