ВУК ДРАШКОВИЋ: СПЦ кривац за највеће националне трагедије

Ако је садашње стање такво да се оно мора чувати, зашто да чекамо боље време? Чему закључак да Србија не сме признати државу Косово, када то од Србије нико и не тражи? И да се Косово не сме делити, јер је и одлука Савета безбедности УН да нема поделе Косова, нити његовог уједињења са Албанијом? Привидно куцајући на отворена врата, Сабор је послао поруку власти да затвори сва врата за косовске договоре, јер се о „светој српској земљи“ не сме преговарати.

„Србија је без Косова труп без главе!“ – речено је на Сабору.

Ако је, заиста, историја учитељица живота, век иза нас опомиње нас да је Српска црква међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. На судбинским раскршћима, она је српски народ жртвовала „царству небеском“ и гурала га у највеће и непотребне погибије.

Опредељење за смрт, као врховна обавеза српског народа, сажето је, 27. марта 1941, у самоубилачки поклич: „Боље гроб него роб“. И добили смо слом државе, усташки геноцид, грађански рат у српском народу, диктатуру и злочине комуниста после „победе“.

Пре две деценије Српска црква је, опет у име „царства небеског“, фанатично подржала одлуку Слободана Милошевића да Србију гурне у косовски рат са НАТО алијансом, највећом војном силом у историји света. И добили смо бомбе, смрт, разарања, безусловну капитулацију, прогон државе Србије са Косова и Резолуцију 1244 Савета безбедности усвојену по Седмом поглављу Повеље УН. Добили смо и жиг државе разбојника.

Српска црква није ни помислила да призна и окаје свој грех заслуге за косовски слом, нити је покушала да рачун за губитак Косова испостави Слободану Милошевићу. Уместо тога, пилатовски је опрала своје руке, пораз прогласила за победу, а губитак Косова за „стање које морамо чувати“ до времена пропасти јеретичког Запада и тријумфа православне „мајке Русије“.

Због загледаности у „царство небеско“, царство смрти и нестајања, архијереје не занима хоће ли, кад дође то време које они чекају, на Косову бити иједног Србина, и шта ће бити, шта мора бити са Србијом самом, ако послуша глас „мајке Цркве“ и, због „царства небеског“, уђе у економски, развојни и цивилизацијски рат са Европом, Америком и целим демократским светом. Црква не стрепи од те катаклизме. Спрема се за њу. На Сабору су одлучили да ојачају епархије у расејању, да свештеници буду уз стотине хиљада Срба који напуштају Србију и беже, не ни у Русију, ни у Кину, ни у Индију, ни у Суринам или Бурунди, државе које нам „штите суверенитет над Косовом“, него срећу траже баш у земљама које признају независност Косова.

У документу, Ахтисаријевом, који су косовски Албанци, под снажним притиском из Вашингтона, морали да прихвате, пише да су „све цркве, манастири и њихова имовина на Косову својина Српске православне цркве, са седиштем у Београду“. Пише, у том документу, и да се око тридесет и девет српских цркава и манастира на Косову морају одредити заштићене зоне, у које се Албанци не могу насељавати нити у њих залазити. Архијерејски сабор се овим није бавио. Није затражио од власти у Приштини разговоре ни договоре о, хитном, успостављању заштићених зона око српских цркава и манастира. Садашње стање, када тих црквених острва нема, потребно је чувати.

Већ девет деценија Српска црква одбија и Српски календар Милутина Миланковића, иако га је била прихватила на Васељенском сабору 1923. године. Прихватила, па повукла прихватање, јер се Миланковићев календар, једини тачан у вековима који долазе, тренутно подударио са грегоријанским календаром. Све православне цркве, сем Српске и Руске, рачунају време по Српском календару српског научника. Због тога је и краљ Александар дошао био у сукоб са Српском црквом. Ни он није могао да уразуми њене архијереје. Признаће Српски календар, одговорили су Александру, само ако га призна и Руска црква.

Најавио је био Александар да ће ломити ту заслепљеност, све док је не сломи. Није, нажалост, стигао.

И данас, толико деценија после убиства највећег државника у историји Срба, Божић и Ускрс славимо по календару паганина Јулија Цезара, а Српска црква проповеда да се у Москви, а не у Београду, мора одлучивати и о Косову.

 

Аутор је председник Српског покрета обнове и бивши шеф дипломатије