Вук Цонић: Рађање сепаратистичке идеје

Два занимљива примера са друштвених мрежа осликавају дискриминаторски однос српског друштва, али и државе према сународницима са југа. То није проблем од јуче, али ако се озбиљно не позабавимо њиме, може постати све тежи.

На помен наше химне „Боже правде“, врло често нам је прва асоцијација Даворин Јенко. Словеначки композитор коме је врхунац стваралаштва свакако национална химна Републике Србије, кроз читаво школовање, барем генерација рођених деведестих и двехиљадитих, истицан је у први план. Са сигурношћу можемо тврдити да врло мали број младих људи зна ко је аутор текста „Боже правде“. У питању је Јован Ђорђевић.

Са још већом сигурношћу можемо претпоставити да ово име и презиме многим нашим читаоцима ништа не значи, те је неопходно у овом уводнику упутити читалаштво на лик и дело Ђорђевића. Србин, рођен у Сенти 1826. године, један је од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду. Српско народно позориште је најстарије активно позориште у Срба, основано давне 1861. године. Ђорђевић, као изузетан културни радник, прелази у Београд и постаје први директор Народног позоришта у престоници Србије. Једно време је имао функцију министра просвете у Влади Јована Авакумовића. Ђорђевић умире у Београду 1900. године.

Дакле, истакнути интелектуалац није дочекао да његова родна Сента званично уђе у састав српске државе. Услед тога, можемо закључити да Ђорђевићеве речи, речи наше химне, не представљају само свечани текст, већ дају одређени путоказ ка уједињењу српских земаља уз помоћ Божију. Кључ за дешифровање тог путоказа лежи у следећој строфи:

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град

Чини се да је враг у нашем народу врло далеко од пораза. Поделе у друштву су енормне, можда највеће од Другог светског рата и сукоба ЈВуО и НОВЈ-а. Дошли смо до ситуације где унуци не разговарају са бакама и декама због друштвене кризе, где се комшије мрзе, ђаци презиру професоре…

На Царском друму

Иако уводни редови текста могу да наведу читаоца на помисао да ћемо се данас бавити нередима који се догађају широм Србије, а који су кулминирали у Ваљеву, то неће бити случај. Том темом се ових дана баве много образованији и упућенији људи од аутора ових редова. Јасно је да поводом дешавања у нашој земљи свако има различит став, али се донекле готово сви слажу да је полиција у пуно наврата употребила прекомерну силу, као и да највећу одговорност за оволику друштвену кризу и нереде, сносе управо носиоци власти.

Наслов текста, у коме се експлицитно помиње сепаратизам, (наслов у примарном извору је: „Бујице настају из капљица или рађање сепаратистичке идеје“, прим. НС) такође може да навуче на погрешан траг. Не, нећемо обрађивати тезе одређених медија о утицају „са стране“ на активност „сепаратиста“ у Новом Саду. Свако ко има минимум политичке писмености, зна да су то бесмислице и да је Нови Сад један од најпатриотскијих градова наше земље. Деловање Динка Грухоњића и кружока професора и студената око њега, може се окарактерисати као корисни, вероватно добро плаћени, идиотизам, јер у поређењу са Грухоњићем свако изгледа као родољуб и чувар српства.

Елем, тема самог текста јесте један подмуклији и опаснији вид сепаратизма – сепаратизам унутар српског живља и унутар „уже Србије“. Тај сепаратизам још није жив, али тиња, полако се рађа, и за 50 или 100 година може изазвати велики проблем.

Очито је да ситуација са КиМ, Војводином, Рашком, Црном Гором, Републиком Српском, представља део веће политичко-историјске игре и да та питање умногоме зависе од геополитичке ситуације. Међутим, нама испод радара промиче потенцијално ново питање – југ Србије. Уколико се питање југа отвори у наредних сто година, сами ћемо бити криви. Док ми ово важно геополитичко чвориште Балкана, које се налази на „Царском друму“, узимамо здраво за готово, комшије са истока и југозапада, попут хијена, вребају историјску шансу.

Два инцидента

Двадесет и први век, макар прва четвртина истог, с правом се назива ером друштвених мрежа. Током ових двадесет и пет година, добили смо на интернету слику потпуне демократије. Свако има право гласа и свако на истом нивоу може да тумачи све теме, без обзира на образовање, интелект, упућеност. Упркос бројним проблемима које су нам социјалне мреже донеле, оне су заправо савршен експеримент који показује стање свести једног народа. Секција „коментари“ испод објава на Инстаграму и Фејсбуку, представља оригиналну ризницу за политикологе, историчаре, социологе, психологе, па чак и психијатре.

Проблем језичке, културне и духовне дискриминације траје практично од ослобођења јужних крајева, у осмој деценији деветнаестог века

Управо из тог одељка друштвених мрежа долази једна од „инспирација“ за писање овог текста. Пре нешто више од две године, Лесковчани Лука Михајловић и Богдан Миленковић, покренули су подкаст под називом „6.75range“. Од самог почетка момци су у подкасту причали призренско-тимочким дијалектом, и неретко су се појављивали коментари састављени од једне речи – Бугари. Ипак, било је приметно да је већина људи тако нешто говорила у шаљивом тону, а популарни Лука и Боце су ту шалу добро примили, тако да сада имамо и мајце са њиховим ликовима испод којих пише „Бугари“.

Њихова популарност је до данас отишла у недоглед, и сходно заслуженој примећености јављали су се примамљиви спонзори. Најскорија реклама у којој се лесковачки двојац појављује заједно са најбољим кошаркашем света Николом Јокићем, веома је занимљива и представља „тригер“ за отварање овакве теме. Наиме, чудесни Сомборац у тој реклами погађа кош са велике раздаљине, а одушевљени Лука додаје: „Ли, даде гу!“ У чему је овде проблем?

Коментар нашег суграђанина је за широки аудиторијум био „преведен“. Остатак Србије, по мишљењу маркетиншких стручњака, не може да разуме наш говор, па је њега неопходно растумачити.

Увидом у инстаграм страницу компаније која је осмислила ову рекламу, уочили смо да је „превод“ склоњен. Страсти су при том сазнању спласнуле, али на свега неколико минута. Одмах затим, као препоручен видео на друштвеној мрежи Инстаграм, аутору је изашао клип странице „Здраво, здраво рецепти“.

Жена по имену Ирена, такође из Лесковца, правила је рибањке или прженице. Током процеса прављења овог простог, али многима омиљеног доручка, приповедала је једну лепо осмишљену, емотивну причу о свом детињству, преминулој баки и укусима и мирисима као везнику садашњости и прошлости. Овога пута није било „превода“, али су коментари „украли шоу“. Неколицина њих није обраћала пажњу на причу, нити на рецепт, већ на чињеницу да Ирена приповеда на призренско-тимочком дијалекту. Једна од првих изјава гласила је: „Још само кад би причала на српском,…“

Два наведена примера могу бити само изоловани случајеви, али је вероватно да они то нису. Они сјајно осликавају однос српског друштва, али и српске државе према сународницима са југа. То није проблем од јуче. Проблем језичке, културне и духовне дискриминације траје практично од ослобођења јужних крајева, у осмој деценији деветнаестог века. У прилог томе иде и став Јована Скерлића да се на нашем дијалекту могу писати само комедије.

Па, зар је Миткетов монолог Жал за младост, креиран из мозга генијалног Боре Станковића неки виц? Зар је Удаде се Јагодо весела песма? Зар је Станика ми болна легнала брзалица? Сва та питања су небитна, јер колико год их демантовали, колико год им показивали душу, ширину и витештво, нама је Вуковом реформом изгледа додељена улога кловна, а кловн је ту само и искључиво да засмејава.

Важност језика

За све оне који у два поменута инцидента и даље не виде потенцијалну опасност, вратићемо се неколико деценија у прошлост. Краљевина СХС, касније и Краљевина Југославија, није претерано обраћала пажњу на званично нормирање језика. Службени језик у Краљевини био је српско-хрватско-словенски, што је додатно разједињавало већ несложну земљу. Важност контроле језика и каквог-таквог лингвистичког јединства за креирање стабилне нације, уочила је комунистичка власт.

За време СФРЈ 1954. године, долази до чувеног Новосадског договора. Службени језик у Југославији постаје српскохрватски, а сви виђенији књижевници и лингвисти почињу да сарађују на креирању јединственог речника и истовентне историје књижевност.

„Мир“ је трајао свега 13 година. Већ 1967. године донета је Декларација о имену и положају хрватског књижевног језика. Декларацију је потписало више од 140 интелектуалаца из 18 културних организација. Пре свега је критикована својеврсна „србизација“ језика и књижевности, а извлачиле су се и негативне стране „Новосадског договора“. Један од потписника је био и Фрањо Туђман, тада директор „Института за хисторију радничког покрета Хрватске“.

Као одговор на „Декларацију“, 42 српска писца потписују „Предлог за размишљање“, чија је основна теза била раздвајање српског и хрватског језика. Други одговор уследио је 1969. године, када београдске Књижевне новине почињу да излазе само на ћирилици. Коначно, годину дана касније, Хрвати престају да сарађују на изради речника САНУ.

1971. године поставља се питање посебности језика у Босни и Херцеговини. Муслимански лингвисти, на челу са Имамовићем, захтевају „културни препород код муслимана“. Захтеви су ишли у правцу увођења предмета „муслиманске историје и књижевности“ у свим школама у оквиру СР БиХ. „Препород“ је поткачио и утицајне књижевнике пореклом из Босне и Херцеговине. Муслимани су захтевали од Меше Селимовића и Скендера Куленовића да се „изјасне“. И један и други ставили су до знања да припадају српској књижевности, те су обојица свој рад и живот наставили у Београду.

Дакле, пре Хрватског пролећа, пре Маспок-а, догодила се Декларација. Пре првог помињања бошњачке нације, тражен је муслимански културни и лингвистички препород. Немојмо потцењивати моћ језика. За само неколико година, помоћу „посебности“ језика, креирана је једна држава која никада није постојала (сем за време нацистичке Немачке) и створена је једна потпуно нова нација.

Врло лако, у блиској будућности, некоме може пасти на памет да од дијалеката српског поново креира језике, а од нових језика да опет ствара државе и нације.

Хиљаду пута изговорена лаж

Постоји једна изрека која гласи: „Хиљаду пута изговорена лаж постаје истина“. Ова реченица је са више аспеката немогућа и нетачна. Ако узмемо хришћанско, па чак и нека од античких грчких учења, Истина је једна и она не може бити ништа друго сем тога што јесте. Томе можемо додати и логички проблем – лаж никада не може постати истина. Ипак, оно што је овом, помало већ излизаном фразом хтело да се каже, јесте да хиљаду пута изговорена лаж може да постане човеково непоколебљиво уверење, човеков аксиом. Исто је тако и са народима, и управо због тога нам је изрека о хиљаду пута изговореној лажи битна у овом контексту.

Велике патриоте и оптимисти у погледу српског националног питања, који културну дискриминацију своде на ниво унутарнародног задиркивања и међуградског ривалитета, не могу никако да уоче суштину и дубину проблема. Према њиховом мишљењу, ми знамо шта је наше, знамо ко смо и шта смо, те без обзира на стање у друштву Срби ће остати Срби.

За оповргавање тог изразито оптимистичног погледа, потребан нам је пример само једног града – Куманова. У октобру 1912. године тамо се догодила једна од најважнијих битака у Првом балканском рату, где је српска војска ослободила овај град од Турака. Потребно је видети како се променио наш поглед према Куманову за само 113 година (историјски, Кумановска битка је била „јуче“).

За наше дедове и прадедове, то је било српско место за које су они гинули. Наши очеви посматрали су га као југословенски град у коме живе Македонци. За нашу генерацију, Куманово је град у другој, независној држави. Куманово је град где се без проблема вијори ОВК застава, и ми просто немамо ништа с тим – то није наша земља.

Данас, сви сматрамо да је Призрен српски град, а да ли ће тако бити за 50 година? Да ли ће наши потомци за 100 година Лесковац доживљавати као своју домовину?

Први обриси сепаратизма, изазвани вишедеценијским омаловажавањем југа Србије, већ су видљиви. Они се испољавају кроз однос младих људи на југу, према остатку Србије. Постоје две крајности, то јест две групе.

Прва, има толики анимозитет према престоници своје земље, да презире све што долази одатле и сматра да јужњаци са Београђанима не деле исти менталитет, културу, језик. Друга, има одбојност према свом граду, јер завичај посматра као озбиљну провинцију. То заиста можемо оценити као неку врсту Стокхомског синдрома. Такви људи се стиде свог говора, свог порекла и често избегавају да признају одакле потичу. И једни и други представљају одличну подлогу за будуће поделе.

Уколико не схватимо степен нашег нејединства, и уколико поводом тога нешто не урадимо брзо, никаква „интервенција споља“ нам неће требати, сами ћемо се уништити. Српско разједињење је дошло до тог нивоа, да нас у релативно блиској будућности, може задесити неслућена трагедија.

Из ове перспективе није незамисливо да неки наш праунук или чукунунук, помисли да је Торлак, Бугарин, Албанац, и да су му смртни непријатељи Срби из, рецимо, Шумадије