Вук Цонић: Пост као друштвени феномен

Овог понедељка ушли смо у последњу недељу Васкршњег поста, тзв. Страсну седмицу. Сам назив последњег чина овог седмонедељног одрицања од лоших мисли, дела, одрицања од материјалног и хране, носи у себи чудан призвук.

Страст се обично у свакодневном животу везује за пасију, за нешто што волимо да радимо, па у крајњем случају и за љубав. Овде, ипак, јасно уочавамо да реч страст у српском језику има у својој основи страдање. Иако може бити јако занимљива тема за разраду, овде нисмо да се бавимо пореклом речи у српском језику. За ту тему постоје много стручнији људи. Одмах ћемо се вратити посту и хришћансву, али аутор текста Вам је намерно, поштовани читаоче, дао тему за размишљање односно преиспитивање својих страсти.

Елем, потребно је сада вратити се на изучавање поста кроз колективну свест, кроз свест једног народа. Чини се да изучавајући однос народа према посту можемо јасно закључити у каквом се стању налази друштво. Читање последњег текста професора Стефана Синановића, који Кантову мисао ставља у контекст данашње геополитичке борбе, помогло је аутору да јасније дефинише зрелост једног народа.

Кант говори о пунолетности, тј. малолетности друштва, и у том светлу можемо рећи да народи који су одбацили Бога као фигуру макар неке лажне и привидне моралности, осуђују сами себе на вечну малолетност. Тако читав Запад – који је у потпуности усвојио тезу Ничеа да је „Бог мртав” – убира горке плодове таквог схватања живота.

У Србији се тај богоубилачки приступ није прихватио и надајмо се да никада неће. Србију, међутим, вреба један јако опасан вирус, једна врло подмукла мутација, а то је фолклорни традиционализам и, самим тим, фолклорна религиозност. Она се може наћи свакодневно, али је током поста посебно изражена.
Религија као приватна ствар

Пропагатори неолибералног и глобалистичког система често говоре како је 21. век најотворенији за све различитости, те како у овом веку неохуманизам тежи успостављању једнакости свих људи на планети.

Та маска се после само двадесетак година тог новог, просвећеног века, свела на извргавање нормалности у ненормалност и превртање ненормалности у нормалност. Поред тога, главна борба глобалиста води се у помарачењу појединачних идентитета. Будућност ће захтевати што више корисних идиота, а од човека није могуће направити роба уколико он има јасно утврђен идентитет. Оно ко смо, тј. свест ко смо, сачувала нас је од исламизације и турчења више од три века и одатле је јасно да је при чувању идентитета могуће само физичко ропство, а никако оно битнији – духовно.

У добром делу света, утицајем друштвених мрежа, медија, „поп икона”, успело је потпуно одузимање свести човеку као битном, појединачном бићу које има свој задатак, сврху и смисао на овом свету. Тако данас имамо појаву људи који се изјашњавају као мачке, мишеви, броколи и шаргарепе.

Показало се да експиремент није успео искључиво у конзервативним срединама са јаким религијским упориштем. Зато се за главног непријатеља новог поретка узима – православље. Сам Бжежински је рекао да је комунизам мртав, а да је на реду да се униште православље. Да ли је у Србији наведени експеримент успео?

Донекле, не у потпуности. Цео процес глобалистичке дистопије се код нас накалемио на јак и присутан комунистички утицај. Педесет година се у нашој земљи живело у страху од евентуалног сазнања да сте верник. Тај страх није могуће искоренити преко ноћи, тако да је он у некој мери видљив и данас. Спајањем колективног страха и глобалистичке пропаганде настаје хибрид. Српски хибрид се огледа у убеђењу да је религија строго приватна ствар.

Вера и начин веровања може и треба да буде нешто што ћемо оставити за своја четири зида, али зар религија не треба да буде део личног идентитета, део особе? У Србији – не. Уколико се представите као Петар Петровић, православни Србин, на вас ће гледати као на чудака, екстремисту или фашисту.
У сусрет првом мају

Још једном се поклопило да први мај, „чувени” празник рада, буде усред страсне седмице. Ове године пада баш на Велику среду – дан у коме је Јуда издао Исуса Христа. У то име – ваљда у Јудину част – Срби ће похрлити да са својим пријатељима проведу леп дан, на некој ливади уз роштиљ и литре и литре пива.

Просто је невероватно да и после толико деценија од пада комунизма ми прослављамо овај празник. Не само да га прослављамо, обележавамо, ми му се радујемо и свако од нас пита познанике и пријатеље чувену реченицу: „Где ћеш за први мај?”. Уздржавање и пост нису опција.

И ту долазимо до горенаведеног фолклорног традиционализма: изједначавање празника и гледање на исте као на повод за јело и пиће. Више није битно зашто прослављамо празник, није битна суштина празника. Као и западњацима, и нама су на Васкрс прве асоцијације ускршње зеке и фарбање јаја, а не васкрсење Христово. То су нам слободни дани, шанса да се ужива у животу, да се у потпуности оваплоти хедонизам.
(Не)поштовање сопственог

Ако читате коментаре по друштвеним мрежама, у потпуности ћете моћи да увидите колика је заправо хајка дигнута против људи који посте. Појава друштвених мрежа довела нас је до ситуације да свако без санкција може да искаже своје мишљење.

Тако многи дају себи за право да испоснике називају „нововерцима”, у смислу да су им дедови били комунисти, а они сада „као” посте, многи оцењују да њима телесни пост није потребан те да се уздржавају лоших мисли и навика.

Такви људи не схватају своју нискост, свој грех и хулу на само православље. Ти исти људи сматрају да све треба поштовати, сваку различитост, сваку културу, осим своје културе и своје различитости.

У тај калуп се онда оплакују жртве Палестине, али никако Косова и Метохије. У том калупу се поштује исламски пост, исламски хиџаб, али се пост нашег човека узима за гордост, а наше мараме за окове.

На крају, пост јесте приватна ствар, пост јесте одлука човека, али однос према православнима и однос према посту те давање права свакоме да се пост и Српска православна црква коментаришу, никако не сме бити приватна ствар. Одговор како то променити, можда лежи у образовном систему, али то је прича за неки други текст. А можда и не треба мењати. Можда је то страдање, можда су ти напади саставни део поста и можда су баш они искушење које нам треба.