Врзић: Америка оснива „Министарство истине”, то је знак слабости

То што америчка влада посеже за орвелијанским мерама и оснива „министарство истине“ логична је последица процеса који се већ одавно одвијају у САД. Ради се о можда и очајничком потезу да се један систем који стоји на стакленим ногама одржи у животу. Управо оснивање таквог тела показује колико је званични наратив у САД почива на крхким основама.

Са предлогом за оснивање државног тела за цензуру информација и то у оквиру Министарства државне безбедности, Америка као да је описала пун круг од државе која је називана „светиоником слободе“, до орвелијанске дистопије.

Зато ни не чуди што предлог Бајденове администрације о оснивању „одбора за борбу против дезинформација“, који министар државне безбедности Алехандро Мајоркас здушно брани, наилази на осуду и пореди се са увођењем диктатуре.

За новинара Николу Врзића, предлог о оснивању тела које се већ увелико, према Орвеловој „1984“ назива „министарством за истину“ логична је последица свега онога што се у Сједињеним државама догађало у последњој деценији.

„Најпре су мејнстрим медији стављени под потпуну корпоративну контролу. Постоји Харвардов индекс власништва над медијима у САД, који показује да су практично сви мејнстрим медији у рукама истих корпорација. Остале су друштвене мреже где је бујао „недозвољени наратив“. То је негде и допринело Трамповој победи 2016. и тада су извучене лекције да тако нешто не сме да се понови“, објашњава Врзић.

Уследила је поплава аутоцензуре коју су спроводиле компаније које су биле власници друштвених мрежа. Међутим, очигледно је превладало мишљење да ни то није довољно, па се прешло на то да држава оснује тело које би цензурисало информације, додаје Врзић.

„Царица дезинформација“

Као интересантну чињеницу наш саговорник наводи да ће врховни цензор бити Нина Јанкович, од пре неколико дана позната по бизарном видеу објављеном на друштвеној мрежи Тик Ток.

Јанковичева, коју је још раније сенатор из Висконсина Рон Џонсон назвао „светиоником дезинформација“, нашла се на мети жестоких критика зато што је на мелодију познате песме из Дизнијевог филма „Мери Попинс“ покушала да објасни шта су дезинформације, па је за ширење дезинформација или, како је то назвала, „прање информација“, оптужила бившег градоначелника Њујорка и блиског сарадника Доналда Трампа, Рудија Ђулијанија.

А истина је, изгледа, сасвим другачија – Јанковичева, називана и „царицом дезинформација“ била је умешана у прикривање информација о „пакленом лаптопу“ Хантера Бајдена, у коме се налазила порука у којој Бајден млађ своме оцу, тада председничком кандидату пише о томе како је његова жена свом терапеуту рекла да је Хантер имао непримерене односе са четрнаестогодишњакињом.

Уз то, Јанковичева је радила у Кијеву, где је обучавала чланове администрације у стратешким комуникацијама, а пре је на програмима „демократске помоћи“ била активна у Русији и Белорусији – јасно је да се под тиме подразумевају покушаји да се у тим земљама спроведу обојене револуције, констатује Врзић.

„Реч је, дакле, о провереном кадру америчке дубоке државе који добија ново задужење – да цензурише и управља информацијама, не више само у иностранству, већ је настала потреба да се дискурсом управља и унутар самих САД“, додаје он.

Цензура не даје резултате

Наш саговорник је уверен да је на одлуку Беле куће да се оснује државно тело за цензуру, осим поука које су извучене 2016. утицало и оно што су урадили Џулијан Асанж и Едвард Сноуден. Асанж је, подсећамо, преко своје мреже „Викиликс“ објавио велику количину поверљивих докумената америчке владе, док је Сноуден, бивши обавештајац, објавио такође велику количину докумената који су показали да америчко Министарство за државну безбедност прислушкује скоро цео свет.

За Врзића, њих двојица представљају наличје данашње Америке.

„Асанж страда због онога што је открио – на његовом примеру америчка влада жели да застраши све друге који би се евентуално усудили да понове нешто слично. Сноуден је изузетак утолико што је успео да пронађе заштиту у Русији. Ово је само још један покушај у низу некадашњи „светионик слободе“ забрани сваки недозвољени говор, односно званично одобрени наратив“, истиче Врзић.

Питање је колико ће одбор за борбу против дезинформација успети у свом задатку цензурисања информација, додаје Врзић. Оно што је у овом тренутку јасно је да не могу да цензуришу оно што људи мисле. Грађани Сједињених Држава виде да поскупљују енергенти и храна. За такво сазнање нису им потребни медији.

„Ово је само сведочанство тога да процеси су који су довели систем у фазу да има потребу да забрањује информације, ослабили систем. Ово су, можда, очајнички покушаји да се очува контрола над тим друштвом. Јасно је да систем није у стању да излечи корене народног незадовољства, па покушавају да забране јавна испољавања незадовољства. Мислим да нас историја учи, без обзира на развој технологије, да на дужи рок забране овакве врсте никада нису могле да успеју“, закључује Врзић.

Републиканци и Демократе оштро против

Упркос томе што Министарство државне безбедности обећава да ће одбор „штитити приватност, грађанска права и слободе“, на опасности од увођења диктатуре у САД упозорило је више америчких званичника, највише припадника Републиканске странке.

„Уместо да контролише границе, унутрашња безбедност је одлучила да јој је приоритет да се бави говором Американаца. Оснивају одбор за дезинформације“, написао је на Твитеру сенатор из Мисурија Џош Хоули.

На увођење диктатуре у САД упозорила је и бивша чланица Конгреса из Демократске странке Тусли Габард. Ова политичарка индијско-самоанског порекла са Хаваја за Фокс њуз је изјавила да формирање одбора за борбу против дезинформација одговара диктатури.

„То је нешто што се може видети у диктатурама – министарство за истину, одељење за пропаганду које Бајденова администрација жели да оснује. Разлог због кога тако нешто постоји у диктатурама је зато што се оне плаше народа, зато што се плаше да бисмо могли да почнемо да размишљамо својим главама. Два су разлога за оснивање оваквог тела. Прво, власти користе средства пореских обвезника да би кроз мејнстрим медије преплавиле етар својим пропагандним наративом и угушиле било које другачије мишљење. Под број два, желе да застрашивањем ућуткају гласове који се не слажу са њима“, рекла је Габардова.

Слична тела попут овог одбора постојала су у историји, па и у историји саме Америке, али само током ратова, када су служила за цензурисање непријатељске пропаганде. У историји демократских друштава не може се наћи постојање државних тела за цензурисање информација – чак и у време рата у Вијетнаму, када је антиратна кампања у САД била најјача у историји, држава није посезала за мерама попут ове.

 

Аутор Никола Јоксимовић