Волфганг Муншау: Запад није спреман за последице руских санкција

Пандемија и рат су ме научили нечему што сам донекле знао у теорији, али не и у пракси. Једно је рећи да је свет данас међусобно повезан, то је клише. Сасвим је друго посматрати шта се заправо дешава када се те везе покидају.

Западне санкције су биле засноване на формално исправној, али суштински погрешној премиси, у коју сам до скоро веровао и ја: да Русија више зависи од нас него ми од Русије. Русија има више пшенице него што може да поједе, и више нафте него што може да потроши. Русија је снабдевач примарних и секундарних добара, од којих је свет постао зависан. Нафта и гас су највећи извори руских извозних прихода. Али наша зависност је најакутнија у другим областима: у храни, ретким металима и ретким минералима. Русија није монополиста ни у једној категорији. Али када највећи извозници те робе нестану, остатак света пролази кроз физичке несташице и раст цена.

Русија је највећи светски извозник гаса, са нешто мање од 20 одсто глобалног извоза. Русија је највећи извозник нафте, после Саудијске Арабије, са 11 одсто светског извоза. Највећи је извозник ђубрива и пшенице. На Русију и Украјину отпада скоро трећина светског извоза пшенице. Русија је највећи светски извозник паладијума, метала који је кључан у производњи каталитичких претварача и горивних ћелија. Русија је и највећи светски извозник никла који се користи у акумулаторима и производњи хибридних аутомобила. Немачка индустрија је упозорила да се зависност од Русије не односи само на гас, већ и на друге критично важне ресурсе.

Преклапање криза

Да ли смо размислили о овоме? Да ли су министарства спољних послова која су израдила санкције у било ком тренутку расправљала о томе шта ћемо урадити ако Русија блокира Црно море и спречи да украјинска пшеница напусти луке? Да ли смо развили и усвојили одговор на руску прехрамбену уцену? Или смо мислили да можемо адекватно да решимо глобалну кризу несташице хране упирући прстом у Путина?

Пандемијско закључавање нас је научило много о рањивости на шокове у ланцу снабдевања. То је подсетило Европљане да постоје само две руте за масовну испоруку робе у Азију и назад: или контејнером или железницом кроз Русију. Нисмо имали план за пандемију, нисмо имали план за рат, а најмање смо имали план када се обоје дешавају у исто време. Контејнери су заглављени у Шангају. Железнице су затворене због рата.

Економске санкције функционишу када је циљ мали: Јужна Африка 1980-их, Иран, Северна Кореја. Русија је много већа. Релевантни индикатор величине није БДП. По БДП-у Русија је величине земаља Бенелукса, односно Шпаније. Метрика БДП-а занемарује мрежне ефекте.

Ефекти тих мрежа су довољно велики да инструмент економских санкција учине неодрживим. Алтернативни извори постоје за сваку од тих руских роба, али ако смањите светску понуду за трајних 10, 20 или 40 одсто, у зависности од робе, не можете физички да генеришете исту производњу коју сада производимо по истим ценама. Економија реагује повећањем цена и падом потражње и понуде.

Закучак је да смо сви превише повезани да бисмо могли да наметнемо санкције једни другима без масовног самоповређивања. Можете тврдити да су санкције вредне тога. Али у том случају ћете звучати као професор економије који тврди да је пораст незапослености цена коју вреди платити.

Два блока

Путин такође зависи од западних залиха. Пораст цена нафте и гаса и пад руског увоза из остатка света донели су невероватну добит у доларима његовој економији, али он не може лако да потроши тај новац. Руска економија ће доживети озбиљан пад. То није спорно. Санкције ће имати већи директни утицај на Русију него на нас. Али и то поређење је лажна метрика. Оно што је важно јесте разлика између утицаја и наших прагова бола. Путинов је много већи.

Видим само један сценарио у којем би увођење економских санкција ишло у нашу корист: ако бисмо успели да се отарасимо Путина, а њега замени прозападни демократски лидер. То би можда могао бити крајњи ратни циљ америчке администрације, али он је на дугом штапу. Чак ни војни пораз не би нужно покренуо нову руску револуцију. Проблем с оштећеном мрежом би и даље постојао.

Ако не постигнемо договор са Путином, који би подразумевао уклањање санкција, постоји опасност да се свет подели у два трговинска блока, од којих би један чинио Запад, а други остатак света. Ланци снабдевања ће бити реорганизовани тако да функционишу у оквиру тих блокова. Руска енергија, пшеница, метали и ретки минерали и даље ће се трошити, али не овде. Нама остају биг мекови.

Нисам сигуран да је Запад спреман да се суочи са последицама својих акција: упорном инфлацијом, смањеном индустријском производњом, нижим растом и већом незапосленошћу. За мене економске санкције изгледају као последњи поклич дисфункционалног концепта познатог као Запад. Рат у Украјини је катализатор масивне деглобализације.

 

Превео Александар Вујовић/Нови Стандард

 

Волфганг Муншау је некадашњи редовни колумниста британског Фајненшел тајмса