ВОЈВОДА МАРКО МИЉАНОВ И КОНЗУЛ ЛУЦИЈЕ ЦИНЦИНАТ – ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ КОЈИМА СУ ЧАСТ, ХРАБРОСТ И ПАТРИОТИЗАМ БИЛИ ВАЖНИЈИ ОД ВРШЕЊА ВЛАСТИ

 

„Радије сам погинути главом но образом…Побједа над својим осјећањима узвисује чо’ека…Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан.“                                                                                 

(Војвода Марко Миљанов Поповић,1833-1901)

„Жеља за влашћу… од свих је најстраснија.“ (Публије Корнелије Тацит (Publius Cornelius Tacitus, 55-120,староримски историчар и писац)

„Постоје три велике страсти: алкохол, коцка и власт. Од прве                 

двије  се некако може излијечити, од треће никако… Власт је                  

највећи порок…Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ…             

Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична…“ (Меша Селимовић, 1910-1987,српски писац)

„…Што год да чини власт, треба неко да јој се супротставља…(Добрица Ћосић, 1921-2014,српски писац)

 

Марко Миљанов Поповић је био српски и црногорски (брдски) умник и неустрашиви ратник, војвода и књижевник, из племена Кучи. Примјер је јунаштва и честитости. Сматрао је да је јунаштво морална категорија само када је чојско и витешко. Својим животом и књижевним дјелима, чојство и јунаштво је „уклесао“ у вјечност: „Јунаштво је кад браниш себе од другога, а чојство кад браниш другога од себе.“

Изузетну војводину храброст одсликава и догађај када је на коњу, са Медуна, сам самцит, дошао у, тада још неослобођену, Подгорицу  и звао на мегдан Јусуфа Мучина Крнића, званог Јусуф-бег. То је био моћан човјек и касније, између осталог, полицијски и војни заповједник тог града. Бег  није изашао на витешки двобој са гласовитим јунаком.

Код књаза Николе војвода није био омиљен, јер му је често, без зазора, износио своје другачије мишљење: „Чо’ек вриједи само дотле док смије свакоме рећи истину у очи“, био је један од Маркових моралних императива. И популарност у народу и међу угледним странцима је био камен спотицања у његовим односима са Господаром.

Сукоб војводе и књаза почео је још од Битке на Фундини (2.августа 1876.године). Марко Миљанов је био најзаслужнији за величанствену побједу Црногораца над Турцима, иако је књаз за команданта црногорских бораца у тој бици поставио свог рођака Божа Петровића. Побједа на Фундини утрла је пут независности црногорске државе послије „Вељег рата“.

Године 1882, војвода је указао књазу на корупцију која се дешавала на аустријско – црногорској граници и на крађу оружја и војне опреме који су били намијењени српским устаницима у Херцеговини. Никола  му је одбрусио да он о томе не може да размишља и да се врати кући. На то му је Марко љутито казао  да не може тако да разговара с њим.

-Нијесам ја твој коњ, Господару, да ми говориш како да размишљам…

Скинуо је војводске ознаке, напустио Државни савјет и Подгорицу (чији је био први градоначелник) и вратио се у Медун. Књаз му је, нешто касније, укинуо и пензију.

Војводин патриотизам и лично достојанство осликава и сусрет са црногорским омладинцима, који су се школовали у Београду. Тада је упутио оштар прекор најгрлатијем у критици владавине књаза Николе. Марко му је рекао да је то недостојан начин „јер отаџбина се…носи…у срцу, пошто чо’ек без своје отаџбине не представља ништа…Домовина  је исто ка’ мајка…вјечна (је) и њу у срцу морамо да носимо ако смо људи и ако смо прави њени синови…“

На свечаности у Београду, 1893.године, уочи Марковог повратка у Црну Гору, присуствовала су и два члана Владе Краљевине Србије, министар војске и министар просвете. Војвода  је подигао чашу у здравље књаза Николе и, умјесто грдње због сукоба са њим, набрајао је његове заслуге за опстанак и напредак Црне Горе у „готово немогућим условима“.

Марко је уживао велики углед  и међу Арбанасима (Албанцима). У свом дјелу „Живот и обичаји Арбанаса“ написао је, између осталог:

„Нико није више од Арбанаса малијем добрим задовољан, и малијем злим огорчен.“

Зато је  царски двор у Бечу, крајем 19.вијека, одлучио да му понуди титулу кнеза, односно да буде на челу државолике творевине у граничном појасу између Црне Горе и сјевера будуће државе Албаније.

Поводом те идеје, војвода је свом пријатељу и племенику, Тому Ораовцу (1853-1939,српски књижевник, публициста, високи државни службеник и народни посланик) писмено савјетовао шта треба учинити кад аустријски изасланик из Беча дође у Црну Гору са овом понудом.

А у писму кучком командиру Нову Спасојеву (Поповићу)) пише.:

„…Свака сила и круне несавјесно се према Србима показала…Себе ћу сваку штету чињет…теке српски душман да од мене нема користи…Реците аустринскоме посланику да каже његовом цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и ‘Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то српска краљевина…Ја…ради(ји) би му био бит’…коњушар, но овако књаз или што више…“

Кад је војвода Марко умро, књаз  се није поклонио сјенима овог  јунака и паметара. Командир Симон Вукчевић, који је, са својим ратницима, одао почаст преношењем војводиних посмртних остатака преко Љешанске нахије, добио је годину дана казне одузимањем чина и плате.

Марко Миљанов се описменио тек у 50.години. Књаз није дозволио да се штампају његова дјела, у којима никад није поменуо династију Петровић Његош. А Милош Црњански је тврдио да је војвода, иако  самоук, био бољи писац од књаза, који је био француски ђак.

У дјелу „Примјери чојства и јунаштва“, Марко слави и узвисује част скупљу од живота која је изнад других врлина; братску љубав; поштовање општег добра; свијест о дужности; јунака који никад не заборавља да је човјек; родољубље; испољавање духовне и моралне снаге народа у тешким временима…

У посвети својим будућим читаоцима војвода савјетује да славе и одају почаст онима који „мријет’ неће док свијета траје“ (Његош):

„Читаоче,…Драги брате Србине, да си има’ прилике и да си гледа’ јунаке које сам ја гледа’, не би ти дало срце мира доклен се не би озва’  јунацима који весело мру за своје и свију нас право…“

О себи у својим дјелима није говорио, јер, по његовом моралном кодексу, јунаци треба да чине добро и да не „зборе о њему“.

х х х

 

Конзули (лат.consulеs – „они који иду заједно“) су били врховни магистрати (чиновници) у Римској Републици. Двојица конзула су бирани на годину дана на центуријској скупштини. То је, у ствари, била римска војска организована као гласачко тијело ван зидина Рима, у пуној ратној опреми и у бојном распореду.

 

Конзули су, прије свега, били војсковође који су у рату предводили римску армаду. Зато је, у ратним временима, главни критеријум за избор била њихова ратна вјештина и углед. Тада су се конзули, из дана у дан, смјењивали на положају врховног команданта војске, која је била стационирана искључиво изван Рима.

 

Конзули су имали једнаку власт, што је била гаранција од злоупотреба. Незакониту одлуку једног конзула могао је спријечити други правом вета. За свој рад нијесу примали плату. Наизмјенично (мјесечно) су предсједавали Сенатом и по њима су се рачунале године.

 

Сенат је посебном одлуком именовао диктатора (лат. dictator), најдуже на шест мјесеци, у случајевима велике опасности по римску Републику, или кад би оба конзула погинули на бојном пољу, или кад би услед унутрашњих немира пријетио грађански рат. Нико није могао бити диктатор, а да прије тога није био конзул. Диктатор је био највиша власт и командант  војске у Републици.

 

Био је претпостављени другим магистратима, чак и конзулима. Владао је декретима који су важили само док је био диктатор, а имао је и овлашћење  да мијења законе и друге прописе по свом нахођењу. За то није било неопходно потврђивање (ратификација) у Сенату. Имао је највиша овлашћења да смијени, да кажњава без суђења, или чак да погуби било ког магистрата. Није био законски одговоран за одлуке које је доносио. Његове одлуке се нијесу могле правно оспоравати. Имао је имунитет и није му се могло судити након окончања мандата.

Ипак, није могао самостално располагати средствима из државног трезора и добијао је новац само по одлуци Сената.

Испред диктатора су ишли 24 ликтора, за разлику од конзулских и првосвештеничких,  којих је било 12. Они  су носили на раменима снопове прућа (лат.fasces – „свежањ, сноп“) дуге пет стопа (1,5 метара), од брезе или бреста, увезане црвеном кожном траком и заједно са сјекиром. Оличавали су световну и духовну  власт који су  диктатори и конзули представљали.

Након истека мандата, диктатор није могао напустити територију Републике, јер се процјењивало да би могао бити потенцијална опасност за њу.

Према легенди коју је пренио староримски историчар Тит Ливије (лат. Titus Livius, 59. прије нове ере – 17. нове ере), Луције Квинкције Цинцинат (лат. Lucius Quinctius Cincinnatus, 519? -430 прије нове ере) је био староримски политичар, државник и војсковођа. Након смрти је слављен као  узор  врлине, храбрости и државништва.

Године 460, позван је да врши дужност конзула. Када му је конзулски мандат истекао, вратио се на своје малено имање изван града и наставио да га обрађује.

Двије године потом, 458, Рим је био у рату против Еква и Сабињана (древни народи који су живјели у средишњем дијелу Апенинског полуострва, сродни Латинима). Услед тадашње ратне ситуације, Сенат је закључио да је опстанак Републике угрожен, па је именовао Синсината за диктатора.

„Када су из Сената дошли да обавијесте Цинцината о именовању за диктатора, затекли су га како оре њиву. Цинцинат је замолио да причекају да заоре бразду, затим је обукао тогу, обрисао зној са чела, опрао се од прашине и тако саслушао саопштења.“

Послије коначне побједе над Еквима, распустио је војску и вратио се на своје имање, свега 15 дана послије именовања.

Али, када је већ навршио осамдесет година, 439. године, дошло је до грађанских немира у Риму. У критичној ситуацији, сенатори су се уплашили да ће богати плебејац, новцем и утицајем над сиромашним грађанима, дићи устанак, укинути Републику и прогласити се за краља.

Тада је Цинцинат поново именован за диктатора, са задатком да брани Сенат и Републику. Пријетње су отклоњене а богати плебејац је убијен. Цинцинат је успоставио мир  у граду (Риму) и, послије 21 дан другог диктаторског мандата, вратио власт Сенату. И поново се повукао на своје имање.

Умро је девет година касније, 430.године.

Једном ријечју, диктатори су у римској Републици имали већа овлашћења од каснијих апсолутистичких монарха, односно владара. И зато су  Цинцинатови поступци часнији и узвишенији.

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

 

30. октобар 2022.године