ВОЈИСЛАВ НЕШИЋ: О склоњеној табли „Браћо Срби, идемо да помогнемо браћи Србијанцима”

Давне 1968. године моји родитељи су ме водили на Цетиње да посетимо Двор краља Николе. На улазу, с леве стране на белој мермерној табли био је уклесан проглас краља Николе који је почињао речима: „Браћо Срби, идемо да помогнемо браћи Србијанцима”. То је вероватно проглас који је краљ Николе упутио Црногорцима пред битку на Мојковцу, где су Црногорци држали одступницу српској војсци која се повлачила пред војском Аустроугарске монархије ка Албанији. Није постојала кућа у Црној Гори која није дала мушку главу у то време за браћу Србе. Страдало је 6.500 Црногораца.

Историја ратовања није забележила такву жртву.

После 33 године поведох своју породицу: сина, кћер и супругу на Цетиње, 2001. године, да им покажем двор краља Николе и његов проглас на мермерној табли. На улазу у двор више није било табле са прогласом. Нисам знао шта да одговорим сину на питање где је табла. На моју срећу тог тренутка су из здања изашли група словеначких туриста и кустос двора. Упитах кустоса шта се десило са таблом и прогласом краља Николе. Погледао ме је резигнирано: „То вам је достигнуће нове власти, али не брините, склоњена је на сигурно место”.

Требало је једном седамнаестогодишњаку, колико је мој син имао тада година, објаснити бруку да неки људи, то јест власт, хоће да мењају историју. Врло тешко и мучно. У осталом, истина је увек тешка, болна али и једина.

У историји Срба било је примера да су приморавани да приме муслиманску веру, да се покрсте у католичку веру, али дељења православаца на српске и црногорске, колико знам, није било. Да ли су у Мојковачкој бици вере биле подељене и да ли је 6.500 погинулих имало две вере и две цркве? Не могу да верујем да садашња власт у Црној Гори не зна да два брата имају исту веру, да славе славу и да им је иста црква.

Волео бих да ми господин Ђукановић каже које је он вјере или вере. Једна стара госпођа у старој Југославији, када су је на попису становништва питали „Зар ви Радовићи нисте Црногорци?”, одговорила је „Е моје децо, каква бих ја Црногорка била, а да нисам Српкиња”.

Било како било, што би народ рекао – ничија није горела до зоре – или неко ће у историју ући као издајник своје вере, а неко као херој. Како ће у историју ући председник Црне Горе ако, не дај боже, погине један од браће.