Војислав М. Станојчић: Наша дијаспора учи српски или Арно Гујон на новом задатку

Кад је 23. априла 1999. године бомбардер сотоне зване НАТО погодио зграду Радио-телевизије Србије, разнео шеснаесторо њених радника и исто толико ранио, један професор историје у Греноблу говорио је својим ђацима како је та злочиначка акција оправдана јер је РТС вршио пропаганду, поставши тиме легитимни војни циљ. Док су остали ученици то послушно слушали, један од њих се успротивио професоровом ставу, па га је упитао да ли би онда требало исту судбину да доживе и француске медијске куће, које се такође баве пропагандом, али их, ипак, нико због тога не бомбардује.

Професор се на ученика то много наљутио, чак је хтео да га избаци с часа, али је, ипак, схватио да би тиме само признао свој пораз, те је од тога одустао.

Тај ученик, који тада још није имао 14 година, био је Арно Гујон. Одрастао је у породицу којој се ценило пријатељство француског и српског народа и уз оца који му је говорио да увек треба чути и другу страну и не прихватати као апсолутну истину све што се чује у медијима.

Данашњи српски грађанин Арно Гујон имао је 19 година кад се десио погром на Косову и Метохији. У жељи да помогне пострадалом и заробљеном српском народу, основао је 2004. невладину организацију Солидарност за Косово (Sоlidarité Kosovo), чији је био и директор, а већ следеће је са својим братом Бертраном одвезао комби с хуманитарном помоћи за српске енклаве. Тако је почела његова акција прикупљања и слања помоћи за јужну српску покрајину. Гујон је успео да окупи 12.000 донатора из Француске, без икакве помоћи француске владе или неке организације.

Редовно је сваке године долазио с прикупљеном помоћи све док му 2018. шиптарска влада није забранила улазак на Косово на неодређено време зато што је, како је на Твитеру написао, њихов министар спољних послова „расиста који промовише националистичке идеје и зато што је лидер француског антимуслиманског покрета идентитараца“.

Гујон више не може у Грачаницу, али његови конвоји с прикупљеном помоћи редовно стижу до људи којима је потребна.

Године 2012. постао је становник Београда, а 2015.и српски држављанин. Добитник је више признања и одликовања за свој хуманитарни рад, међу којима и Орден Светог Саве. Уз многобројна предавања која држи о својим активностима за помоћ Србима на Косову и Метохији, написао је и књигу „Сви моји путеви воде у Србију“. Сем матерњег, зна руски и енглески језик, а српски говори одлично, с готово неприметним акцентом.

Пред крај прошле године, пред њим се појавио нови изазов. Постављен је за вршиоца дужности директора Управе за сарадњу са Србима из дијаспоре и Србима у региону. Задатак му је да и једне и друге подстакне на учење српског језика, а свестан је и да му то неће бити нимало лако.

„Читам да је француски језик у опасности због свеприсутног енглеског језика“, каже.

„Говори га око 512 милиона људи, а ипак се прича да је угрожен, а ми са 15 или 20 оних који говоре српски морамо да будемо свесни да ако се ми не бавимо српским језиком, нико уместо нас неће. За све се вреди борити, па чак и кад борба изгледа неравноправна. Срби с Косова и Метохије, уз које сам провео 16 година, научили су ме својим примером да никад не треба одустати. Посао који ме сада чека јесте огроман, али моја енергија да га обавим је још већа.“

Арно Гујон има на располагању 50 милиона динара за удружења Срба из региона и исто толико за удружења Срба из дијаспоре.Та средства ће се искористити за око 250 пројеката за подстицање наших људи који не живе у Србији да чувају свој језик.

Замисао је несумњиво корисна, али би се, упоредо с овом акцијом, или чак и пре ње, требало озбиљно позабавити стањем српског језика и писма у Србији. Иако је очигледно да су угрожени, ништа се одређено и одлучно – сем повремених и празних разговора – не предузима да се они заштите.