ВОЈИН ГРУБАЧ: Сатанизација Иве Андрића, баханалије и контраефекти

Балкански медији су недавно пренијели, уз скандал и подсмијех, следећу необичну вијест: “Бошњачки интелектуалци су нобеловца Иву Андрића упоредили са Хитлером, а његово дјело прогласили геноцидним на промоцији књиге Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања“, у мостарском Центру за културу.”

Отприлике у исто вријеме- огромну резонанцу у црногорској јавности је изазвао интервју др Шерба Растодера порталу “Аналитика”, насловљен овако: “Шербо Растодер: Његош као пјесник није проблем, али као парола јесте”. У том интервјуу Растодер је пласирао тезу да је Османска империја била “једини ‘окупатор’ чијих је неколико вјекова окупације преживјело скоро сво насљеђе, вјера и језик аутохтоног становништва”.

Тврдећи да такав став потенцира “модерна наука у свијету”,  Растодер је одлучио да синтагму „османски окупатор“ стави под знаке навода, јер то, изгледа, и није баш био окупатор?!

Следбеници Махмутћехајића: Андрић као фантомски монструм

Осврћући се на мостарску промоцију књиге Русмира Махмутћехајића, медији су донијели јавности заиста невјероватне конструкције које су на том скупу изречене о нобеловцу Андрићу.

Рецимо, политичар Нерин Диздар оцијенио да је Махмутћехајићево дело „прво цјеловито испитивање односа националистичких, оријенталистичких и културно-расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву“, те изјавио како је „Андрић декадентнима увек означавао само Турке, муслимане и ислам“. Упоређујући Андрића са Хитлером, Диздар је истакао да су Андрићеве књиге за резултат имале „геноцид над Бошњацима“, а књижевнике Ивана Ловреновића и Миљенка Јерговића оптужио да „не желе признати Андрићев расизам“.

Други учесници промоције ове „књиге“ су Андрића оптужили за „негативан однос према муслиманима и Босни“, а његову књижевност описали као „велики антибосански пројекат, великосрпски пројекат, резултат Недићевог режима, у ком су ‘добри Бошњани’ приказани као реметилачки фактор“.

Универзитетски професор Вахидин Прељевић је Андрића назвао „фантомским монструмом који је фалсификовао историју“, истичући да су његова дјела користила „у пропагандне сврхе током рата у БиХ“.  Књижевни теоретичар Сањин Кордић је устврдио како су „Андрићеви романи дијелом расистички“, али је позвао јавност да их ипак чита и “суочи се с њима” кроз процес „детрауматизације“.

Публици се на крају промоције обратио и сам аутор „књиге“ Русмир Махмутћехајић, који је све те реторичке баханалије својих колега прихватио као позитивно сљедбеништво у процесу темељне “демонтаже Андрића”.

Укратко, промоција је “озбиљно” текла у стилу шаљивих Балашевићевих стихова: “За све је крив Томас Сојер, такве књиге не би смеле да постоје…”

Дакако, овакве несвакидашње тезе су већ зарадиле салве критике из разних углова. Неке критичаре су споменули и организатори скупа,  па је ред да се прије свега осврнемо на њих.

“Копиле овјенчано Нобелом- Нови приноси ликвидацији Андрића”

Као што смо видјели, на дотичном скупу у Мостару је на мети присутних чудака био босанскохерцеговачки и хрватски писац и новинар Иван Ловреновић. Могући разлог је у томе што се Ловреновић на предочене накарадне тезе о Андрићу већ обрушио кроз одлични аналитички текст- “Копиле овјенчано Нобелом (Нови приноси ликвидацији Иве Андрића као босномрзитеља и исламомрзитеља: Банац, Махмутћехајић).”

Елем, Ловреновић је у том тексту напоменуо јавности да је конструкцију по којој је Андрић “копиле” открио “становити Фарис Нанић, грађевински подузетник и бошњачки политичар”, који је у публикацији за загребачки бошњачки часопис “Бехар” написао за поријекло Андрића следеће: “Отац му је босански бег који је силовао мајку му, слушкињу у својој кући.” Ловреновић је то откриће Нанића исмијао овако: “Ето, шућур Бехару и подузетнику, сад је барем јасно одакле је Андрић “повукао” генијалност!”

У продужетку текста, Ловреновић се осврнуо на скарадне чланке о Андрићу које су писали професор Иво Банац и Русмир Махмутћехајић у “рецентним издањима часописа Форум Босне”.

Став професора Ива Банца о Андрићу: “Босну је доживљавао као земљу мржње и своја размишљања о ужој домовини ставио је у уста свог књижевног двојника Макса Левенфелда”, Ловренчић квалификује као “месарење књижевности”, устврдивши да је Банац ту тезу предочио не поштујући “елементарне књижевнознанствене поуке о разликовању инстанци лика, наратора и аутора, и о неприхватљивости тумачења књижевне прозе као идејнога памфлета!”

Ловреновић тезе Ива Банца посматра кроз призму некритичког преузимања ставова одређених бошњачких кругова, те каже: ”Банчева олако изговорена теза некритички преузима дискурс једнога дијела бошњачке интерпретације османске прошлости БиХ, у којему се та прошлост идеализира, а у описивању прилика и односа који су владали кроз стољећа османске власти систематски се избјегава или минимизира чињеница другоразредности и обесправљености немуслиманскога становништва, осионост и егоизам домаће муслиманске политичке и земљопосједничке класе, појаве вјерскога фанатизма и искључивости итд.”

Ловреновић се потом осврће и на писање Махмутћехајића, рекавши:
“Махмутћехајић преузима и просљеђује тезу о укључености Андрићеве књижевности у антибошњачке и антимуслиманске политичке планове о истребљивању, само што он, за разлику од претходника, има амбицију да цијелу ствар истумачи из аспекта перенијалне филозофије, односно ‘традицијске школе’.”

Зато оцјењује да је проблем овакве интерпретације босанске повијести у томе што Махмутћехајић преферира “национално-идеолошку елаборацију, у којој је Андрић само привидно главна тема”, и напомиње да је “тај проблем одлично је уочио слависта Риццардо Ницолоси, који је у једном свом есеју написао следеће:

“С особитом емфазом Махмутћехајић подцртава усидреност босанскога културалног идентитета у исламу. При том постаје јасно да он под културалним моделом ‘јединства у различитости’ подразумијева прилично једноставан садржај: толерантно држање ислама према претходничким монотеистичким религијама жидовству и кршћанству, чије право на постојање ислам не негира, већ га схваћа као од Бога жељено мноштво стварности.

Полазећи од те теолошке опће мудрости, која у својој неиздиференцираности опет није баш сасвим точна, Махмутћехајић конструира повијесно оспориву ‘истину’ једне непрекинуте традиције толеранције у Босни, утолико што пројецира фундаментални постулат ислама на кристологију аријанизма и Цркве босанске; и, као друго, утолико што политику Османскога царства види као вођену искључиво тим диктатом религиозне толеранције, што је бајковито поједностављивање комплексне политичке ситуације…”

Традиционална и стандардна злодјела након Хаџи Проданове буне 1814.г.

Дакле, из текста Ловреновића се види да је главна замјерка ставовима Махмутћехајића и круговима око њега у томе што они “бајковито пројектују” идеју “традиције толеранције у Босни”,  Османску империју “некритички виде као друштво религиозне толеранције”, те  се све на крају своди на “национално-идеолошки пројекат”који има мало додирних тачака са реалношћу.

Да оптужбе на рачун измишљања толеранције у пројекцијама Махмутћехајића имају моћну основу, довољно је навести било какве примјере из далеке прошлости.  Рецимо, публициста Александар Раковић је у тексту “Омер-бег Сулејманпашић Скопљак: Пјесме” навео следеће:
”Након пораза на Мишару 1806. године, Сулејман-паша Скопљак се на кољенима заклео Карађорђу да више никада неће ратовати против Србије. Ријеч није одржао па је 1809. поражен од војводе Милоша Обреновића. Ипак, успио је да порази Карађорђеву војску 1813, док Сулејман-пашина злодјела након Хаџи Проданове буне (1814), Љуба Ненадовић овако описује у „Прилозима за србску историју“:

„Београд, бедна и тужна варош, после пропасти Србије, био је тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши па и на ћошковима чаршије.

Са зидова градских и караула варошких стрчале су мотке и кочеви с одсеченим главама око којих се гавранови витлају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-капије ка Теразијама, и од Батал-џамије ка Ташмајдану непокопане и онакажене лешине око којих се пси отимају или још живи мученици на кољу, који се по два три дана боре с душом и разговарају са сродницима“.

Сима Милутиновић Сарајлија се такође осврнуо на те злочине, напомињући да су тада под Стамбол- капијом у Београду на колац били набијени Пајсије, игуман манастира Трнава, са братом, а потом и тројица устаника ухваћених у Шапцу, за које каже “та тројица су, два- три дни на кољу живећи, свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије), и то једва, псовкам’ и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије.”

Сарајлија потом објашњава да су Турци користили кратке кочеве, да би људима набијеним на колац ноге земљу додиривале, те да би им док су још живи гладни пси могли “ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити…”

Писмо Мелентија Никшића проти Матеји, по причању једнога трговца из Пожаревца, садржи ове детаље: “На Врачару од Ташмајдана до Стамбол- капије, с обе стране пута стоји парада од људи на коље набијени… имаде их 60 или 70. Међу овима… имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дофатити…”

Елем, послије ових свједочења поставља се питање, да ли поред Андрића и Његоша- круг око Махмутћехајића треба да: Љубу Ненадовића, Сима Милутиновића Сарајлију, те Мелентија Никшића прогласи “геноцидним писцима”,  јер некоме не одговара слика Отоманске империје у огледалу хроничара?

Шербо Растодер- “Ми припадамо различитим свјетовима!”

У интервјуу порталу “Аналитика”, на запажање новинарке Весне Рајковић- Ненадић да се у јавности Махмутбашић третира “исламским мистиком”, историчар др Шербо Растодер се разгоропадио и  рекао следеће:

“Ако је за вас академик Русмир Махмутћехајић „исламски мистик“ којег стављате у раван „локалних вјероучитеља“, онда ми очигледно припадамо различитим свјетовима. Не само зато што је у питању један од највећих савремених европских интелектуалаца, него зато што знам да овај интелектуалац не говори у „тезама“, већ су његови искази из његових књига преведених на све свјетске језике, доступни сваком знатижељном, па и вама.”

Елем, у овом детаљу је свакако интересантан моменат како својим неистомишљеницима и опонентима Растодер одмах умије рећи: “Ми очигледно припадамо различитим свејтовима!” Као да се неко граби за Растодеров свијет и његово калкулативно виђење прошлости!

Јер, ако у свједочењима турских одмазди послије Хаџи Проданове буне Растодер види вјерску толеранцију и цивилизованост освајача, тада је заиста могуће да он припада “посебним свјетовима”.

Да хришћански кажњеници послије набијања на колац провоцирају Турке да би их они доубили, и тиме раније прекратили муке, је била норма понашања страдалника на коцу и у Црној Гори, Брдима, Херцеговини и другим дјеловима империје. Све те свирепе казне, пљачке, силовања, паљевине кућа,…, које су се десиле послије  Хаџи Проданове буне 1814. године у Београду и Србији, дешавала су се стотину година раније,  и то на Цетињу- у Црној Гори.

Рецимо 1714. године, када је на Црну Гору напао Нуман-паша Ћуприлић, хронике свједоче да су турске снаге све попалиле, а потом “крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство”. Владика Данило је послије те апокалипсе избјегао у Русију, а по повратку у Црну Гору 1716.г. писао руском канцелару Голофкину о стању које је затекао: “Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се”.

Елем, ако већ Његоша третира из перспективе норми овог времена, добро би било да Османску империју и њене злочине против цивилног становништва др Растодер такође третира са становништа „цивилизацијских правила“ овог времена. Да се нашалим, рецимо-  Хелсиншког комитета, или Хашког суда?!

Нема сумње да је боље и коректније људе и догађаје посматрати у контексту свог времена, разликујући историју од књижевности. Јер, много је лоше књижевност посматрати кроз призму сопствене, рогобатно нашминкане историје у којој фигуришу тезе о толеранцији- које није било у пуном цивилизацијском обиму- нити тада, нити у било којем времену.

Неџад Ибрахимовић- Махмутћехајићево читање Андрића чини зло читању

Да Андрићеви критичари имају крупан проблем приликом читања књижевних дјела потврдио је и Ловренчић. У свом ауторском тексту навео је осврт књижевне теоретичарке Маје Абаџије, која је рекла да “Махмутћехајићев псеудофилозофски подухват доводи до закључка да читање књижевности као књижевности, дакле средствима и методима књижевне критике и теорије, није пожељно, јер удаљава од истина којима нас уче религијске догме и објаве”, закључујући да се ради о “књижевнокритичком шарлатанству” и “потпуном помрачењу знанственокритичког разума”.

Слично мишљење је у емисији “Мост” Радија Слободна Европа, посвећеном Андрићу, коју је водио Омер Карабег, изнио и књижевник из Тузле Неџад Ибрахимовић. Ибрахимовић је о Махмутћехајићу и интерпретацији Иве Андрића у школама Федерације Босне и Херцеговине рекао следеће:

“Андрић се интепретира на начин који је дубоко супротан елементарним приципима књижевне науке. Та интерпретација је херметично затворена у просторе властитог националног, религијског и етничког кључа… То иде дотле да се за читање Андрића дају упуте наставницима и учитељима како треба интерпретирати Андрића.

А треба га читати онако како га чита, рецимо, Русмир Махмутћехајић – професор, академик и инжењер електротехнике. То су читања која чине зло прије свега самом читању, а онда и књижевности… Андрић је у тој интерпретацији бошњакомрзац, он је мрзитељ ислама и тако даље…

Наши псеудоистраживачи који трагају за ксенофобијом, национализмом и мржњом код Андрића, прије ће то наћи код писаца који су слављени унутар етничког литерарног канона, али се они њима не баве- јер су ти писци недодирљиви… Наши етнички канони разбијају балканску културу, а то је заправо циљ свих идеологија на Балкану”.

Бајка о бегу који је силовао толеранцију

Нема сумње да су инжењер електротехнике др Русмир Махмутћехајић и историчар др Шербо Растодер неспретно, “ногом”, улетјели у простор свјетски признате књижевности- чија правила мало познају, дајући недекватне пројекције које су лако оспориве.

Мало значајни у ширим просторима, дјелимично важни само унутар свога етникума,  покушали су да оспоре Његоша и Андрића на чудновато сиров и примитиван начин. Можда се ту ради и о сујети, јер је очигледно да  таленат Андрића и Његоша они никад неће имати, нити им дјелић славе досегнути.

Управо зато ће се морати комплексније и озбиљније суочити са јавношћу, јер су сами тражили резонанцу те исте јавности, у коју не спада само етнос којем припадају.

А јавност би жељела знати- да ли се у овом случају ради о кругу неспорно јако образованих људи који имају, на жалост,  лимитиране интелектуалне способности и рурални стил тумачења књижевности? Или се ради о неким новим,  неспретним и трапавим радикалним националим концепцијама, лишеним логике и хуманистичлког приступа-  које траже темељнија објашњења и више прецизности у одбрани става.

Јер, како објаснити позицију о толерантности друштва и система у Отоманској империји када, рецимо, споменути Фарис Нанић (идеолошки сарадних Махмутћехајића и Растодера) у жељи да Андрићу постави етикету “копиле”, устврди да је босански бег силовао слушкиње по кући?  Зар није тим зломишљењем Нанић извршио брутално силовање свих бајки о толеранцији Отоманске империје, наспретно разбивши све илузије својих сарадника који раде на скрнављењу Андричевог дјела? 

Управо зато, на крају нам остаје да закључимо како све те концепције, са јасним елементима идеолошке поганштине, рађају више питања него што дају одговора. И наносе штету управо онима који их пројектују.

Тагови: Војин Глубач, Иво Андрић