ВЛАДИСЛАВ ОБРЕНОВИЋ: Споменик и прикљученија

Јавна полемика око споменика Стефану Немањи почела је још пре пола године отвореним писмима Горана Марковића и Емира Кустурице. Јавност се тада узбуркала али убрзо и стишала. Резултат је увелико било сагласност око тога да дизање споменика Стефану Немањи има велики културно историјски значај и да је као такав потребан Београду и Србији.

То важи и сада након што је споменик свечано откривен. Ако се погледају критички написи види се да више нема полемика око тога да ли је споменик потребан или не – са тим се слажу чак и они који су то до јуче доводили у питање. Наравно, неки од њих и даље не крију разочарање што је споменик подигнут. У њему виде опредмећење ојачалог духа српског национализма, који, по њима, изнова заузима средишње место српског система вредности и јавног говора.

Морална уцена

Дакле, са неколико изузетака, више нема јавних замерки у погледу културно историјског значаја дизања споменика Стефану Немањи у нашој престоници. Но то не значи да је „критички дух” ослабио, већ је само померио свој фокус: споменик је потребан, али овакав је не само прескуп, него је и плод финансијских малверзација. Уз то је, како ове „естете” сматрају, превелик, ружан, и у уметничком погледу разултат анахроног националног романтизма. Једном речју – кич!

Пођимо од цене споменика. Тврди се да је цена превелика, мада њена висина никада није службено потврђена. Дакле оптужбе на рачун цене су у рангу спекулација. То не спречава критичаре да, фиксирајући се путем непроверених понављања на цифру од девет милиона евра, одмах поставе емоцијама натопљена питања: Колико би то било оброка за гладну децу? Колико болесне деце би могло да се излечи зим парама? Уосталом, зар има нешто важније од дечјег здравља?

Па добро, хајде да прихватимо расправу на овом веома осетљивом пољу. Заиста, ако већ недостаје новца нашем здравственом систему, зашто га не би потражили у неким другим изворима? Рецимо да укинемо аутономију Војводине и уштедимо новац на бирократском апарату? Или да укинемо финансирање НВО организација и новац преусмеримо на лечење деце. Или, ако већ цех мора да плати култура, хајде да ипак оставимо споменик, а затворимо Југословенско драмско позориште. Зграду бисмо могли да дамо у закуп, и од прикупљеног новца сваког месеца да лечимо по једно дете. Зар то не би било итекако хумано?

Када се проблем болесне деце постави на овакав начин, онда и заговорници овог приступа застану. Одједном деца постану „све здравија” те и сами схватају да упркост животним неминовностима, као што су болести и смрт, друштво, са свим својим елементима – од којих су култура и очување културне традиције сигурно међу најважнијима – мора да функционише. А за то је потребан новац. То што у неким државама постоји бољи здравствени систем него код нас престаје да буде одлучујуће, посебно кад се ради о новцу намењеном „њима”. Овде се дакле не ради толико о бризи за болесну децу, колико о некој врсти моралне и емотивне уцене друштва. Циљ је да се позивањем на природну саосећајност сваког човека доведе у питање оправданост трошења новца, данас на споменик, а сутра на нешто друго што им се (из било ког разлога) неће свидети.

Необична подударност

У следећем кораку се износе веома оштре примедбе – које иду до нивоа ниподаштавања – на уметнички и естетски квалитет споменика. Овде нећемо о томе расправљати, а естетски доживљај препустићемо сваком појединцу понаособ. У сваком случају, споменик је подигнут и време ће, када се страсти стишају, дати свој суд и о томе.

Оно на шта овде желим да усмерим пажњу је нешто друго. Наиме, ако погледате оне који највише говоре о естетским недостацима споменика, али и медије који томе дају велики простор и таква мишљења намећу јавности, може се приметити једна нимало случајна подударност. Сви они су, као по неком правилу, припадници истих културно-политичких кругова, кругова који су уско повезани са НВО организацијама „доказане добронамерности” према Србији. За њих је старија и новија српска историја ништа друго до збир недела у служби великосрпског хегемонизма и национализма, а тзв. „српско питање” је израз немодерности и културне заосталости за „светом”.

Неким чудом иза субјективног суда укуса лежи објективно политичко јединство. Зато ове оптужбе треба тако и да се третирају, и да се на њих одговори на политичком нивоу. Ако је споменик ружан и скуп, покажите нам један јефтин и леп, који су ваши политички истомишљеници подигли у Београду? Где је? Повода је било напретек, од средњовековних јунака до јунака са Кошара и Паштрика, бранилаца Републике Српске који су страдали у одбрани свог народа, итд. Али не само да таквих споменика нема (осим ако је финансијски опортуно дизање споменика Хејдару Алијеву у центру Београда имало велику културну и историјску важност за Србију), већ су истакнути појединци који су били на бранику отаџбине један за другим слати у Хаг, уз аплаузе из истих оних кругова који нас данас подучавају естетици и моралу. Показује се, дакле, да се иза танког вела естетике крије политичко-идеолошки суд. Зато и нема озбиљне расправе о естетици споменика.

Откривање споменика праћено је низом злонамерних дезинформација: од тога да је крст замењен мачем због арапских инвеститора (по речима Рукавишњикова то је урађено да би се назначила световна улога Стефана Немање), до тога да је, као што смо већ рекли, цео подухват плод финансијских малверзација. Можемо само да приметимо: ако је и било малверзација (а осим оптужби, докази се не нуде) онда је то посао за државне органе, и то само по себи не говори ништа о споменику – нити умањује његов квалитет и естетске врлине, а понајмање потребу да постоји. Такође може да се примети да овакве дезинформације, где год да се креирају, свој одјек налазе у троуглу твитера, страних телевизија и „латиничних медија”.

Југославија је прошлост

У далекој Аустралији у граду Голбурн (око 150км југозападно од Сиднеја) налази се споменик „великом овну“ (висине 15.2м и дужине 18м). Направљен је као симбол „Мерино оваца“ које се ту гаје и по којима је крај познат. У другим градовима постоји „велики рак“, „велика банана“, „велики ананас“, и још неки споменици који су подигнути привредној грани краја у коме се налазе. Замислите сада да Аустралија има у својој историји личност као што је Стефан Немања – споменик би му се дизао небу под облаке!

У исто време део нашег културног естаблишмента добија нападе на саму помисао да се подизањем споменика чува и негује историјско и кулурно памћење уколико оно није по њиховом виђењу, не презајући ни од манипулација нити од мноштва неартикулисаних „џиберских“ ругања и бизарних асоцијација које се могу пронаћи у леглу патолошког самопорицања – на Твитеру. Ту спадају увреде да је каиш на кипу купљен у Зари, да је Стефан Немања извршио геноцид над Богумилима, као и низ других.

Када је Сергеј Михалков (отац Никите Михалкова и писац стихова химне Совјетског Савеза) добио задатак да речи прилагоди тако да химна више не буде совјетска него руска, уследила је бура критика. Сергеј им је одговорио – могу вама да се не свиђају речи, али мораћете да стојите док их будете слушали. Тако је и са спомеником. Његови критичари мораће да га гледају и да схвате да је време југословенства прошло, да је Београд главни град Србије и да сада поново добија свој српски идентитет. Зато могу да кажем да ми је жао (и не само мени) што споменик није још већи.

Владислав Обреновић је политиколог и сарадник Новог Стандарда