Владислав Обреновић: Борино последње путовање

Са тугом смо примили вест да је преминуо Бора Ђорђевић, изузетна личност о коме је већ много тога речено, али чије дело оставља довољно простора да се о њему увек може рећи „нешто више“.

О Бориној музици се много писало и говорило. Мало који музичар би могао да се похвали са толико пажње посвећене његовом стваралаштву као Бора Ђорђевић – и то готово увек у суперлативима. Мало ко је продао толико плоча и напунио толико концертних хала на којима се увек чуо добро познати узвик: „Боро, мајсторе!“ Музика је Бору ставила у жижу јавног интересовања и он је захваљујући моћи тог светла нашем друштву дао много више од одличне музике. Овде бих хтео да напишем нешто о томе.

Бора Ђорђевић и Рибља чорба обележили су године одрастања моје генерације  и зато ми је о Бори тешко говорити без емоција и осврта на сопствено сазревање у једном не баш срећном времену.

Меланхолични „сведок времена“

Поделићу једну анегдоту из свог живота. Давне 1987. године, чудним сплетом околности, сам летовао у војном одмаралишту недалеко од Бриона. Свако вече после вечере, деца су правила приредбу – где су играли, певали или рецитовали. Тако сам и ја, тада  седмогодишњак, нерадо пристао да нешто отпевам.

Изабрао сам песму Нећу да будем члан мафије са тек издатог албума моје најомиљеније групе Рибље чорбе, чију сам музику веома волео, али чије текстове, тада нисам могао у потпуности да разумем.

Када сам отпевао песму, у сали пуној генерала, пуковника и официра ЈНА и њихових породица владаo је мук! А онда, после неколико секунди, проломио се аплауз, много јачи и дужи од оног који су добила друга деца, која су пре и после мене, са много више ентузијазма, певала песме далеко примереније нашем узрасту.

Тај аплауз, није био упућен само мени – већ много више Бори Ђорђевићу – не само као музичару, већ и као луцидном сведоку времена. „Мафија” о којој је певао била је добро позната присутнима. Сви су имали „парче папира на коме пише да су чланови мафије” и из прве руке су знали како је имати „леба без мотике”. Иако би по природи посла требало да буду обазриви и суздржани, пљескали су веома јако и од срца.

Борина музика била је меланхолични и болни „сведок времена“, времена Југославије пред распадом, времена ”пост-титоистичког самоуправног раја” у коме су нестајале и последње идеолошке илузије на којима је држава почивала. То је један од разлога зашто  Борин музички ангажман излази изван устаљених музичких оквира те директно задире у свет друштвено-политичких збивања.

Имајући у виду да је официјелни пост-титоистички дискурс функционисао по принципима одржавања илузије и затварања очију пред реалношћу и сам „опис“ времена – а Бора га је у својим песмама и емотивно и реално описао – постајао је облик дисидентства. Ово неслагање са етаблираном сликом света одликовало је Бору до краја његовог живота – било да се ради о конформизму свакодневног живота, било о политици (био „против сваке власти“). Но, остао је доследан у две ствари: љубави према ”обичном човеку” и љубави према својој земљи Србији, чак и кад је са горком иронијом певао и писао о њој!

Бора и српство

Бора је освајао наша срца не само добром музиком, него је његова љубав према Србији и обичном човеку ту емотивност продубљивала и давала јој још једну посебну димензију – димензију отпора против духа фриволности и елитистичког дискурса клањања према моћи и брисања идентитета.

Као део музичке рок елите, Бора Ђорђевић се издвајао од својих колега. Док су многи од њих били (како је написао Владан Вукосављевић на Фејсбуку) „прозападњачке покондирене тикве, анационални политички идиоти са римтутитуки естетиком и схватањима“, Бора Ђорђевић је увек био пре свега српски музичар. А одлука ”бити Србин” је тада, деведесетих, у антисрпској хистерији вођеној споља и изнутра, био чин храбрости и интегритета – посебно у одређеном типу социјалног окружења коме је и сам припадао.

Српство је било Борин неодвојиви део. Док су се остале рок групе тог времена могле просторно груписати по музичком стилу (београдски рок, загребачки рок, сарајевски рок итд.), оне су по свом садржинском карактеру биле анационалне. Текстови песама других београдских рок бендова могли су бити написани у било ком другом граду бивше Југославије. У њима није било ничега што би их могло учинити препознатљиво српским.

Насупрот томе, Бора Ђорђевић је написао песму Погледај дом свој анђеле која је могла да настане само у Србији. Та песма је изванредном музиком и стихом описивала оно што је српски народ доживео и осетио. Песма је постала антологијска у сваком смислу, а сам Бора је о њој у више наврата рекао да је то његова најбоља песма која се „сама писала“ и да се односила на „свет око нас“.

Да ли је тај свет био Косово како неки тврде, или је она огледало „Југославије“ остаће на вољи слушаоца.  Песма је изабрана за „песму деценије“ (80-их) и као таква била је круна, али и „лабудова песма” читаве генерације југословенског рока, чија популарност и релевантност (због распада земље и промена друштвених прилика које су утицале и на музичке токове) убрзано опада.

Суочени са немилим ратним дешавањима, загребачки рокери у војним униформама певали су „Ружу хрватску“ и „Е мој друже београдски“, док су тадашње београдске рок групе на Тргу Републике приређивале концерте под слоганом „Не рачунајте на нас“, уз надмену, моралистичку али пре свега испразну и друштвено парализујућу поруку: „мир брате мир“.

То је био њихов однос према одбрани Југославије, земље у којој су рођени и одрасли, и земље са којом се неки од њих и данас са носталгијом идентификују. Имајући у виду да нису били спремни да бране Југославију, до које им је, наводно, било јако стало, лако се да закључити да је њихово ”југословенство” заправо било само параван за идентитетску празнину, прикривену помодним космополитизмом (грађанин света) и необавезујућом и апстрактном моралистичком реториком.

Бора Ђорђевић није учествовао у тим политичким идиотијама. Он је био спреман да изабере страну, прихвати ризик и преузме одговорност у времену демонизације свега српског. Био је у Републици Српској Крајини. Певао српским борцима. За разлику од његових колега, српски народ је могао да рачуна на њега! Уз јасно исказану солидарност, Бора је своје српство повезао и са својом појавом. Од четничке шубаре до истетовиране кокарде, Бора се стилом и изгледом, јасно и свесно разликовао од својих колега.

Од Чачка до Љубљане

Ово, из данашње перспективе пренаглашено србовање, је тада и те како имало смисла. Није оно било упућено „танкоћутним естетама“ из „академских мехура“ и фриволној београдској омладини окупираној трендовима на западу – него обичном човеку који је био на крајишком и босанском ратишту, који је трпео санкције, сналазио се да преживи и омогући деци какву такву будућност. Ова симболика је дакле била својеврстан вид протеста против тзв „другосрбијанског духа“ који је увелико владао културним простором Београда и солидарности са обичним Србином који је тада пролазио кроз егзистенцијалне и идентитетске турбуленције, од Југославије до Србије.

То је уједно било и време када је Бора као никад до тада био у фокусу јавности. Бора је почетком 90-их објавио албум „Лабудова песма“. Тако је назван јер се Бора у то време премишљао да ли да „остави микрофон“. Иако је то временски био још далеко од краја његове музичке каријере, „Лабудова песма“ је симболички стављала тачку на једно историјско поглавље у Борином али и нашим животима.

Крајем деведесетих и почетком двехиљадитих његов музички рад се наставио, као и његов јавни ангажман, прво кроз подршку смени Милошевића, а касније и кроз функцију у влади Војислава Коштунице. По сопственим речима, највећи успех током своје кратке „политичке каријере“ било је то што је својевремено спречио приватизацију КСТ-а. Нешто што је њему као рокеру и емотивно и симболички било важно, но, суштински, то је била маргинална ствар.

Крај живота Бора је провео на релацији Љубљана – Београд. Тамо је отишао на заласку каријере, како је сам рекао, због љубави према својој другој жени. Само злонамерни могу то да му замере – а на друштвеним мрежама му „замерају“. Занимљиво је да замерке не стижу из Словеније, која јесте својевремено била мета веома оштрих Бориних речи. Напротив, замерке долазе од оних који не могу да му опросте ни прежале што је одувек био на „српској страни историје“. Кажем „прежале“ јер је глас једног Боре Ђорђевића, вредео више него „хорско певање о европским вредностима“ његових колега.

Бора је увек певао тамо где су желели да га чују, и као музичара, али и као Србина. Он то није раздвајао. Певао је за оне који су га волели и на Ташмајдану, и на Косову, и у Книну када је било најтеже! Ипак, површни, хистерични и вечито незадовољни „Твитер“ (тј. X) му је замерао наступ на митингу за Косово и Метохију у организацији СНС-а. Бора је својевремено и сам одговорио на те критике. Осим салве повратних критика на рачун „жуте опозиције“, Бора је рекао и оно што је суштина његовог дела: „Подржао сам борбу за Косово и Метохију. (…) Били они сендвичари или не, они су из Србије!“ To његови неистомишљеници не желе да разумеју!

Дакле, Бора је остао Србин, поносан на своју прошлост, човек храброг и немирног духа. Такав човек није могао да остане са оне стране политике. О његовим политичким изборима можемо да имамо различита мишљења али оно што је сигурно, то је да је његова идеја водиља, највиша вредност, била слобода, независност и одбрана личног и националног интегритета. Он је био човек који се није клањао моћнима. Такав је и отишао са овог света.

Као што је Бора отишао прво из Чачка у Београд, онда из Београда у Љубљану, он ни Чачак, ни Београд и наравно, ни Србију никад није напустио. И сада, када одлази, он нас не напушта, већ иде међу бесмртне! Његова музика и љубав према Србији ће остати да живе вечно!

Владислав Обреновић је политиколог са пребивалиштем у Аустралији. Ексклузивно за Нови Стандард. 

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/Милош Миловојевић