Владислав Исајев: НЕ ПОЗИВАЈТЕ ИХ НА ЛОГИКУ И ПРАВДУ

Недавно сам се нашао у друштву где је била присутна госпођа из Украјине. У Русији живи око 20 година, давно је, као и њен муж Молдавац, добила руско држављанство. Односно, она се већ дуги низ година у великој мери налази у руском информативном пољу, у нашој реалности, и много је више изложена утицају руске него украјинске пропаганде. Па ипак, кад се разговор дотакао догађаја у Украјини, у њеним изјавама је преовладао врло особен однос према ситуацији. Тврдила је да Украјинци сад живе боље него пре рата, а свакако боље од наших грађана, јер их цео свет подржава и добијају високе дотације. Истовремено, не трепнувши, чак и не покушавајући да доведе у везу једно са другим, констатовала је да наше ракете тамо лете насумице и убијају децу. Након тога, изразила је огорчење због становника Донбаса, који напредују „на наш рачун“.

У вези са оштећењем Преображенског сабора приликом прошлог руског ракетног напада на Одесу и пропагандним таласом који је том приликом покренула украјинска страна, неки наши суграђани били су збуњени. Како то да исти људи који су немилосрдно рушили цркве у Донбасу, они који протерују монахе из Кијево-печерске лавре, отимају цркве и сасвим забрањују УПЦ, сад оптужују нас да је тобоже наша ракета повредила сабор, и притом пламте од праведног гнева! Има ли ту уопште логике? И нигде их не сврби противречност ситуације?

Не, не сврби. Ако ме нешто изненађује, онда је то чињеница да све ово некога ипак изненађује. За разлику од нас, наши непријатељи нису склони непотребној рефлексији. И то не само пропагандисти, већ и њихова публика. Зато сви покушаји руских агитатора, професионалних и добровољних, немају шансе да се пробију до умова и срца Украјинаца. И зато су било какви трошкови за промовисање наше позиције међу њима бесмислени, а тврдње да се такав посао обавља и спроводи недовољно ефикасно просто неодрживе.

Да ли ви мислите да просечан грађанин Украјине не види куда лете наше ракете, а куда украјинске ПВО ракете? Или да осам година нису знали ко је гранатирао Донбас, погађајући стамбене објекте и цивилну инфраструктуру? Можда мислите да су вицеве ​​о експлодирајућим клима-уређајима и спрженим бубашвабама измислили посебно обучени људи, а да су сви остали због тога узнемирени? Можда мислите да пуцају на цивиле, муче и убијају затворенике, крију се иза цивилних објеката, користе хемијско оружје, касетну муницију и „латице“ неки специјално обучени „бандеровци“, а не обични Украјинци који су мобилисани на улица?

Баш они који би се радо откупили или побегли у Европу, да им се пружи таква прилика, са још већим задовољством и сами би хватали регруте и узимали, ако је могуће, мито. Али пошто нису успели да стигну на фронт, мора се бар из тога извући максимум. Нађите службу где је опасност мања, на пример, пуцајте у цивиле, или барем у оне који се крију иза њих. Користите било какве методе, чак и најмонструозније. А ако успут некога опљачкате, сматрајте да сте извукли срећну карту.

У том смислу, украјинска пропаганда је апсолутно у праву у једном – Украјинци нису Руси, они су европејци. Не знам шта их је учинило таквима – векови проведени ван руске државе, током којих су поклекивали час под једним час под другим господаром, или векови током којих су паразитирали на руској држави, трудећи се да је издају у свакој прилици. Могуће је и да је блага клима са плодним черноземом формирала нешто другачији скуп пракси преживљавања и норми суживота него у суровим руским пространствима.

А европејцу је једини критеријум истине који има значај – сопствена корист. Ако злочин, подлост и лаж доносе корист, онда је то легитиман, племенит и поштен чин. То је све – никаквих виших циљева. И страх, наравно. Ако вам неко прети и ту претњу може да изврши, а још боље, редовно вас подвргава насиљу да би показао озбиљност својих намера, онда је он у праву. Стога, дрско покоравање европејаца од стране Американаца, отимањем јефтине енергије и сировина, тржишта, приморавањем да угосте гомиле избеглица, не изазива никакво огорчење или покушај отпора.

Ако неко, упркос нанесеној штети, не обуставља отпор, онда се он понаша неразумно. Треба само употребити више насиља, и све ће успети. Зато Немци нису могли да схвате зашто њихов терор није натерао Русе да се предају, као што Американци нису могли да схвате непоколебљивост Вијетнамаца.

Дакле, свако позивање на морал, вредности и истину у опхођењу са Западом и Украјинцима апсолутно је бесмислено. У њиховој пропаганди они су потребни само да би утицали на нас, и ништа више. И зато те апеле тако бесрамно користе у својој пропаганди, не упоређујући их са стварношћу, или бар једне тезе са другима. Није им потребно да логички усклађују ове оптужбе како би одржали кохерентну и доследну слику света – за њих су то све празне речи које ни на који начин не утичу на њихово доношење одлука.

То није ни лоше ни добро – то је само другачији модел интеракције са светом. Покушај да се утиче на његове носиоце, користећи аргументе осмишљене за носиоце нашег модела, јесте обично губљење времена.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)