Владислав Исајев: НАРКОТИК ПРЕСТАЈЕ ДА ДЕЛУЈЕ. ПОЈАЧАЈ ДОЗУ!

Саботажа на Кримском мосту првобитно је била планирана као акт информационог рата. Поштанске марке посвећене овом догађају унапред су припремљене, из штампарије је наручен штанд како би Кијевљани могли да праве селфије на његовој позадини. Истовремено, у оба случаја нису коришћене праве фотографије експлозије, већ фотошоп, познато оружје укро-пропаганде. Журили су. По свему судећи, организатори су били спремни да ризикују чак и цурење информација о својим плановима. Или су унапред схватили да ће радост бити кратког века, па нису хтели да пропусте ни минут уживања.

Али данас, кад је саботажа изведена, вреди се запитати зашто се ово десило баш сад. Не у почетној фази СВО-а, кад је Крим заиста деловао као једна од кључних линија снабдевања јужне групе савезничких снага, нити на врхунцу туристичке сезоне на Криму, кад је паника међу гомилама туриста могла да изазове праве проблеме, не пре него што је Крим добио стабилну транспортну комуникацију са Русијом копненим путем, него баш сад?

Ово не значи да је идеја експлозије камиона на мосту била толико компликована да је било тешко замислити је. Штавише, о тој идеји се више пута расправљало на Интернету. Па зашто га раније нису дигли у ваздух?

Сматрам да је један од разлога био то што је стварна ефикасност ове операције много инфериорнија у односу на губитке са којима је повезана. Ти губици нису финансијски и нису кадровски, јер је чак и возач искоришћен наслепо. Само што ће сад бити прилично тешко сакрити трагове операције. Ускоро, ако већ није, према видео камерама, цела траса аутомобила са пуњењем биће у потпуности испраћена и биће утврђено место где је у њега утоварена мина. Биће потребно мало времена да се идентификују они који су је преузели, ко је купио потребне компоненте, ко је саставио експлозивну направу. За разлику од возача, то нису случајни људи, већ агенти украјинских специјалних служби или њихови амерички покровитељи. А сад су они изгубљени.

Да, мало је вероватно да ће бити притворени, највероватније су пожурили да напусте земљу чак и пре експлозије. Али њихови идентитети су откривени и неће им бити лако да се врате и наставе своје активности. Такође, биће детектовани сви они који су им помагали. На крају крајева, овде су морали да делују прилично дуго – није то доћи на неколико недеља да шпијунирате усамљену девојку и да јој подметнете бомбу у аутомобил. Овде је у било којој фази био могућ неуспех, који би угрозио не само одређену операцију, већ и целу мрежу агената. То јест, зарад краткорочног медијског ефекта, под нож су стављени резултати дугогодишњег рада који би извођачима могли донети много користи.

Вероватно су већ сад сви ови губици престали да се сматрају претераним плаћањем за десетак сати заустављања железничког саобраћаја на мосту и вишенедељног успоравања аутомобилског саобраћаја. Шта се заправо променило?

Наравно, сама по себи се намеће верзија о предстојећим изборима за Конгрес САД. Али мало је вероватно да ће америчкој јавности бити много стало до тамо неког моста у Русији. Штавише, Вашингтон неће моћи да призна своју умешаност у операцију која више личи на терористички напад на мирну територију него на неку суперсофистицирану специјалну операцију која ће сломити кичму Русији.

Можда власти у Кијеву покушавају да импресионирају своје савезнике како би им пружили већу помоћ? Наравно, они то увек желе, али каква је помоћ потребна за такве операције? Очигледно не много новца и не огромне залихе оружја, не сателитске комуникације и не обуку нових украјинских јединица. А удар на цивилну инфраструктуру тешко да се може третирати као херојски чин који изазива симпатије према Кијеву.

Да ли је заиста постојала рачуница да ће се после таквог удара Руси дићи и захтевати да се све оконча, предајући се под условима Запада? Па, ко зна, наравно, шта је у главама западних и кијевских аналитичара и како они замишљају руско јавно мњење. Али, судећи по реакцији јавности, ефекат је управо супротан. И у прошлости су напади на руску територију, било да је реч о бомбардовању кућа у Москви или терористичким нападима у Беслану и Дубровки, обично изазивали само појачану подршку „рату до победничког краја“.

Не, разлог је овде другачији, као у случају самоубилачких „контранапада“, чији су губици за Украјину огромни, а резултати суштински ништа не мењају. Не мењају, јер чак ни потпуно заузимање од Украјинаца региона новоприпојених Русији неће бити разлог да Русија склопи мир под условима Кијева. Штавише, такав исход неће оставити Кремљу другог избора осим да борбу доведе до победе по сваку цену.

Просто, украјински народ је предуго храњен бајкама о победи, о томе да ће Москва ускоро остати без пројектила, да руске трупе беже, да Украјина само што није тријумфовала. А у стварном животу Украјинци виде само затварање производње, пад гривне, инфлацију, периодичне прекиде у снабдевању горивом и струјом, колоне ковчега прекривених заставама и нове таласе мобилизације. А пред њима је хладна зима – и Русија, која је до сада ангажовала само 1% припремљених резерви.

Наркотик осећаја величине којим су Украјинци храњени од времена Мајдана престаје да делује – тело се навикава. Морате појачати дозу. И то по сваку цену, чак и на своју штету. Међутим, ниједан организам није у стању да повећање дозе наркотика толерише бесконачно. Довољно је само погледати Зеленског.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)