Владислав Б. Сотировић: Постсовјетска геополитичка реалност

Након завршетка Хладног рата (1949.−1989. г.), успостављен је нови светски поредак (НСП) и у оквиру њега и нови Европски безбедносни систем (НЕБС). Оба су заменила хладноратовске безбедносне системе који су се у то време базирали на ривалитету Исток-Запад, односно САД-СССР. Обзиром да је СССР распуштен од стране Михаила Горбачова а у билатералном договору са тадашњим америчким председником Роналдом Реганом, постхладноратовски НСП и НЕБС су дуго функционисали на формули доминантног положаја и утицаја пре свега хиперсиле САД као и њених деривата НАТО пакта и ЕУ.

За време СССР-а није престао геополитички притисак западних сила и фактора на Русију обзиром да су исте те силе и фактори који су сузбијали царску Русију у геополитичком смислу сада наставили то исто да раде сматрајући СССР совјетском Русијом (у којој су на власти били не-Руси све до М. Горбачова који се званично изјашњавао као полу-Рус и полу-Украјинац). Након 1945. г. дошло је до једне кардиналне промене у међународним односима а то је појава САД и њеног деривата НАТО пакта као хегемонистичких глобалних фактора који ће заједно са претечама ЕУ предводити западне државе у новом геополитичком крсташком рату против Русије и разбијању Совјетског Савеза као предуслов разбијања саме Русије. Уочава се и нови феномен а то је да су западне државе пре 1949. г. историјски у геополитичкој демонтажи Русије учествовале парцијално, сепаратно и често контрадикторно али са стварањем НАТО пакта наступају геополитички кохерентно и у име либералне вишепартијске демократије. Битно је напоменути да је евроазијска Русија одувек у светским геополитичким оквирима заузимала централно место (Heartland) нешто слично позицији Немачке на Старом континенту. Јосиф В. Стаљин је убрзо након 1949. г. схватио суштину геополитичке игре Запада увиђајући да је совјетско савезништво са западним силама у Другом светском рату било крајње привременог карактера па је Стаљинов геополитички одговор на стварање западног НАТО пакта (1949. г.) био стварање совјетског Варшавског уговора 1955. г.

Нестанак у виду демонтаже или распуштања СССР-а представља за многе експерте највећи геополитички догађај у 20.-ом столећу а за руску администрацију и нацију и највећу катастрофу обзиром да се ван граница постсовјетске Русије нашло око 40 милиона говорника руског језика као матерњег који су сада у границама нових држава третирани као национална мањина а у некима (Летонија, Естонија) и без пуних грађанских права. Чак је деведеситих година прошлог столећа епидемија територијалног распарчавања по угледу на СССР и СФРЈ захватила и саму Русију (чеченски и татарски сепаратизам) што је све директно ишло на руку реализацији западних геополитичких пројеката слабљења, распарчавања и потчињавања Русије својим геополитичким интересима. Тада се процес декомпоновања Руске Федерације одвијао у седам паралелних процеса: 1) колапс економског система и дивља (либерална) приватизација, 2) територијална дезинтеграција и сепаратизам појединих република и области, 3) тероризам против етничких Руса и државних органа, 4) корупција широких размера и организовани криминал, 5) демографско опадање, 6) слабљење војно-одбрамбене моћи Русије, и 7) неспособност обављања професионалних послова од стране државно-управних органа на федералном и регионалном нивоу.

Деведесете године прошлог столећа су биле „златне године“ западне хипердоминације како у свету тако и у Европи фактички све до 2008. г. када је Путинова донекле ревитализована Русија по први пут након Хладног рата показала зубе западно-глобалистичком НСП и то на Кавказу у рату против нахушкане од стране Вашингтона Грузије. За време председниковања Бориса Јељцина, Русија је била у озбиљној економској кризи и више није била способна да води борбу против западне агресивне геополитике. Иначе, Американци су фактички добили Хладни рат политиком програма „Ратова звезда“ који је лансирао председник Роналд Реган јер је тада Москва коначно схватила да не може да парира Западу у даљој трци у наоружању. Ипак, након 2008. г.,  глобалистички Запад више није могао да рачуна на екстравагантна и некажњена дивљања америчке спољне политике типа Југославија 1999. г., Ирак 1990.−1991./2003.г., Афганистан 2001. г., Либија 2011. г. или изазивања „обојених револуција“ у суседству Русије.

Мора се напоменути да су јако успешне економске и друге реформе у НР Кини које су започете две године након смрти Мао Цетунга (1976. г.) а које су избегле све западне замке и тотално калемљење западног модела су представљале другима, па тако и Русији након Бориса Јељцина, јасан практични доказ да је ипак могуће препородити земљу и изградити њен нови пут развоја који би се заснивао на националним карактеристикама, вредностима, традицији и општим цивилизацијским особинама друштва и његове културе.

Прекретница у распаду постхладноратовског НСП јесте руско заустављање НАТО окупације Украјине 2014. г. када је постало јасно да западни глобалисти више не могу да наставе са својом империјалном политиком, а војна интервенција Русије 2015. г. у Сирији је представљала директан контра-удар Вашингтону на Блиском истоку. Тренутно, Русија од краја фебруара 2022. г. задржава најчвршћу војнополитичку позицију по питању решавања украјинске кризе иако је и Бриселу и Вашингтону и Берлину сасвим било јасно да ће Русија ући у рат против русофобичног марионетског режима у Кијеву уколико исти крене путевима хрватско-усташке „Олује“ у решавању статуса Донбаса. Укратко, након и за време специјалне антинацистичке војне операције у Украјини од стране Русије која траје већ пола године створили су се сви геополитички, војни па и економски услови за реформулацију како постхладноратовског НСП тако и НЕБС.

За сада је још увек нејасно какав нови НСП и НЕБС ће заменити постојеће системе колективне безбедности на светском и европском нивоу али је једно сигурно да ће у новом систему утицај Русије и Кине бити знатно јачи ако не и одлучујући поготово ако и на глобалном геополитичком плану заједно наступе земље чланице БРИК-а (Бразил, Русија, Иран и Кина). У Европи, Русија фактички већ сада полако али сигурно преузима примат у политици безбедности али не треба заборавити ни Кину која је већ сада у огромном суфициту од 30% у робној размени са ЕУ и Великом Британијом. Вероватно је да ће и у новом безбедносном поретку старе институције као НАТО, ЕУ или ОEБС (the OSCE) преживети али ће засигурно бар донекле ако не и значајно бити реконструисане (и споља и из унутра) у духу новог геополитичког времена. У сваком случају, круцијална питања у глобалном контексту ће бити у вези са улогом Русије и Кине а у европском у вези са улогом и положајем суседа Русије (бивших совјетских република) којима Русија сигурно неће дозволити да постану НАТО чланице што је управо случај сада са Украјином а које Русија и званично третира као простор блиског суседства (the Countries of Near Abroad). Русија има веома болно искуство већ са три бивше совјетске (балтичке) републике које су постале НАТО чланице (2004. г.) и одмах постале (нарочито Литванија) јуришни пропагандно-русофобични јастребови на чијим се територијама контингенти НАТО армаде константно повећавају а војне вежбе изводе тик уз руску границу. Приступ Шведске и нарочито Финске (која се директно граничи са Русијом у дугој линији) НАТО пакту за који се користи као формални изговор наводна „руска агресија“ на Украјину ће сигурно донети не стабилизацију већ ескалацију односа са Русијом по питању европске колективне безбедности и нове геополитичке реалности.

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Вилњус, Литванија

Истраживач-сарадник Центра за геостратешке студије у Београду