Владимир Варава
Руски војни и политички циљеви увек су имали ослободилачки карактер и претежно су се налазили у духовној и моралној сфери. И за разлику од Запада, Русија није водила агресивну, освајачку политику. Али Запад то не прихвата, јер то подрива његову грабежљивост. А у Русији су то увек разумели.
Ф. М. Достојевски је у свом „Дневнику писца“ за 1877. годину, у вези са Руско-турским ратом, написао да се „наш велики рат уздигао за велики подвиг“ и да је „тај подвиг толико велики, циљ рата толико невероватан за Европу“, будући да су наши циљеви у рату следећи: „не освајати, не стицати, не ширити границе, већ ослободити, обновити угњетене и потлачене, дати им нови живот за њихову корист и за корист човечанства.“
За освајачку политику Запада, такве намере делују несхватљиво, невероватно, немогуће, и стога их они виде као претњу по себе и свете се Русији отвореним лажима, окрећући све наглавачке. И то је најтипичнији модел односа Запада према Русији, који се понавља на сваком историјском завијутку.
Након почетка Првог светског рата, Јевгениј Николајевич Трубецкој је представио чланак под називом „Рат и светски задатак Русије“, у којем је дословно поновио главне идеје Достојевског у условима новог рата – задатак Русије састоји се у ослободилачкој мисији, која је у суштини морална и религиозна.
„Ми се боримо за ослобођење свих народа уопште, свих оних којима прети апсорбовање и угњетавање, без разлике племена или вероисповести.“
То је мисија Русије. И оно што је важно, наглашава Трубецкој:
„Задатак општег ослобођења народа може се решити само кроз нашу победу. У потпуности делим веру коју сви имамо у победу Русије и у нашу вољу за победом.“
Русија нема другог избора него да победи, ослобађајући народе од угњетавања и свет од лажи, испуњавајући своју судбину.
(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)