Владимир Варава: НИСУ БРАЋА…

Шта је заједничко Достојевском и Кјеркегору? Верујем – ништа. Упркос чињеници да наизглед имају много тога заједничког. Обојица се сматрају претечама егзистенцијализма. На Западу постоји јака традиција да се извором егзистенцијализма сматрају Достојевски, и, наравно, Кјеркегор. Па ипак – ко?

Обојица су „неконформистички“ хришћани, у смислу да су хришћанскији него што је општеприхваћено у друштву, укључујући и цркву. Обојица су били активни у филозофији и књижевности, откривајући у човеку раније непознате дубине. На крају крајева, живели су у исто време, осећали дух европског пада, иако је Кјеркегор умро много раније – Достојевски је у суштини почео кад је Кјеркегор већ завршио. Могло би се навести још много паралела.

Ипак, за разлику од Ничеа, на пример, који је имао готово рођачку везу са Достојевским, исто се не може рећи за Кјеркегора. Тешко је натерати себе на то. Наравно, Кјеркегор није знао за Достојевског, а 1855. године, године Кјеркегорове смрти, Достојевски је био у егзилу и још увек није написао ништа значајно.

Међутим, није у томе поента. Сличности се могу пронаћи између мислилаца који су живели у веома различитим временима. Али овде се осећа фундаментална разлика. Код егзистенцијализма, заједничко је чисто формално, а филозофска терминологија, која у том погледу није баш развијена, различите феномене назива једном речју.

У суштини, Достојевски и Кјеркегор представљају тако различите феномене, имају тако различит дух, да се, парадоксално, управо између њих, а рецимо не између Достојевског и Канта, открива суштинска несличност између западне и руске филозофске и духовне традиције.

Лав Шестов је покушао да их споји у својој несумњиво изузетној књизи „Кјеркегор и егзистенцијална филозофија (Глас вапијућег у пустињи)“. То је чинио и у другим делима. Али у овој књизи, пре свега, говори сам Шестов, а не Кјеркегор или Достојевски. Кроз њих је изразио своју најдубљу филозофију. Али Кјеркегор и Достојевски после тога нису постали браћа. Колико год сличности међу њима може бити пронађено, толико је и разлика. Једну, веома значајну, вреди истаћи. За Кјеркегора, религиозна фаза скока у веру је најважнија, у поређењу са којом су претходне естетске и етичке фазе само припремне, откривајући људску неаутентичност.

За Достојевског, фундаментална су етичка, или боље речено, морална питања. Упркос важности религије и хришћанства, за њега су суштинска питања савести, потраге за истинском добротом и коначни тријумф истине. За Кјеркегора, етичко је у суштини друштвени морал, у коме је човек наравно племенитији, више него у естетичком, јер он испуњава своју дужност, али је то и даље обележје неаутентичности, недостатка било какве божанске спасоносне моћи. И само (кроз ужас и очајање) препозната егзистенција приморава га на скок у понор вере, на скок ка Богу.

Код Достојевског нема ништа од тога, што постаје очигледно кроз дубинску анализу, а не кроз површне аналогије. Било би тачније не називати Достојевског егзистенцијалистом, већ описати његову филозофију термином прикладнијим за руску традицију: то је морална филозофија. И баш то је корен разлике између Русије и Запада: ми имамо моралну филозофију, док је код њих главна егзистенцијална филозофија.

(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)