Владимир Варава: КАД ТЕРИТОРИЈУ НАПУСТИ БЛАГОДАТ…

Николај Васиљевич је у својим чудесним делима све тачно предвидео и приказао. Рецимо, „Виј“ је директно пророчанство о гнусоби пустоши која ће задесити ову територију кад је напусти благодат. Или: шта је био католик за Малоруса тог времена? Из „Вечери уочи Ивањдана“: „Отац Афанасије рече да ће свако ко се повеже са Басаврјуком бити сматран католиком, непријатељем Цркве Христове и целог људског рода.“

Шта, дакле, значи овај савремени „католицизам“ у Украјини, тј. преношење Божића? Па ето, пре него што је Виј постао Виј, он је најпре постао Басаврјук.

Сва та очаравајућа „ђаволијада“ Гогољевих „Вечери на салашу код Дикањке“ и „Миргорода“ сад се открива у сасвим другачијем светлу. То није само украјински фолклор, малоруске народне приче у прелепој књижевној обради, није узлет руског романтизма, већ нешто много више.

Василиј В. Зењковски, који је добро познавао Гогољев живот и дело, посветио му је целу књигу, називајући га пророком православне културе, будући да је Гогољ био један од првих у Европи који је предосетио залазак светлих духовних вредности и наступ таме. Изузетан осећај за паклено зло омогућио је Гогољу да види приближавајућу смрт Бога.

У духу Зењковског писао је о Гогољу и Иван Иљин, напомињући да је „он осетио и познавао неискорењиво зло у људској природи, познавао га дубоко и тачно“. Истовремено, Иљин је приметио: „Савременици су Гогоља ретко разумели, ако су га уопште разумели. Ни потомци ту нису много боље прошли. Током свог живота био је цењен као сатиричар и хумориста, али лирско-мистична и трагично-мистична страна његовог талента није била схваћена или је једва схваћена.“

Максимум духовно–трагичног и пророчког смисла видели су, наравно, у „Мртвим душама“, у којима је показано како су јунаци „изгубили Божанску димензију ствари и живота и претворили се у мртве душе“. А по Иљиновом мишљењу, Гогољева књига „требало је да означи почетак разоткривања празнине и прочишћења на сверуском нивоу“.

Али код Гогоља је све почело много раније, са „Вечерима…“ и „Миргородом“. Извор је управо ту. Од детињства прожетог „опојним“ чарима свог завичаја, Гогоља је опекла страшна лепота младе даме, паночке, све те вештице, врачаре, утопљенице….

И он је схватио: територија „украјине“ насељена је страшним злим духом, против кога се могу борити само православни хришћани и Руси. И зато је касније развио тако снажну патриотску склоност ка руском бићу и православљу, и такву тежњу ка Пушкину, разумевање Пушкина, прозрење Пушкина као истинског руског човека.

Руско и православно – једино то може да победи Басаврјуке и Вије. А ако се то не уради, ако се они не држе под руском православном контролом, онда ће на овој територији почети да тријумфује сва та гнусоба пустоши, како год је назвали – незалежность, сатанизам, укронацизам и тако даље.

(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)