Владимир Умељић: ЗАШТО ЈЕ БОРБА ЗА ИСТИНУ О СРБОЦИДУ И ЈАСЕНОВЦУ ТАКО ВАЖНА?

(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org

 

У Срба никада није мањкало акутних криза, опасности, угрожавања. Данас је то борба за Свету земљу Косово и Метохију, за опстанак Републике Српске, па и саме државности (централне) Србије.

Но било би погрешно и грешно запоставити једаан изузетно важан аспект те борбе, наиме, одбрану и ширење историјске истине о прошлости, јер ко њу пориче, тај пориче и истину о данашњем времену и прети да преузме будућност нације у своје, дефинитивно недобронамерне руке.

Онлајн постављенаДЕКЛАРАЦИЈА О СРБОЦИДУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. И ЛОГОРУ СМРТИ ЈАСЕНОВАЦ“ (линк за потписивање: https://www.peticije.online/1941-1945) образложена је чињеницом да се то трагично збивање „до данашњег дана од стране хрватске историографије, као и дела западних социјалних наука игнорише или оспорава и умањује, већ принципијелно политизује и у екстремном случају шта више пориче.“

Овде неколико података о том поразном, опасном и неморалном ставу.

 

Већ у јуну 1942. године издаје хрватска влада једну „Сиву књигу“ („Недела и разарања бунтовника у Независној држави Хрватској, у првим месецима постојања хрватске националне државе“).

Циљ ове пропагандне брошуре је јасан: „Павелићева влада се касније трудила да пробуди привид, да су српске милиције (четници) и њихове вође били главни проузроковачи националног осветничког и искорењујућег рата (…) Насупрот томе, мора се приметити, да се у интерним немачким извештајима, од раног лета 1941. године, пре свега поступци усташа чине одговорним за заоштравање међунационалног сукоба…“ (немачки историчар Холм Зундхаусен).

Овакве пропагандне мере, као што је „Сива књига“, наравно, нити су усташки проналазак, нити су прво или једино, за шта се усташе могу и морају позвати на одговорност. Нешто проблематичније је, када један хрватски Doctor Theologiae, Juris, Juris Canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, Иво Омрчанин, десет година по завршетку Другог светског рата, тврди да су у суштини Срби извршили један геноцид над Хрватима.

Најпознатији заступник хрватске варијанте „Лажи о Аушвицу“ је, истовремено, био један од главних протагониста насилног распада друге Југославије, на крају XX века, и један од главних (локалних – јер прави очеви историје се ретко налазе на Балкану) твораца ове друге независне Хрватске, др Фрањо Туђман:

„Историјска истина је, да је у свим затворима и логорима у Хрватској, за време последњег рата, умрло укупно 59.635 људи и то не само Срба, већ и један велики број Хрвата, демократа и антифашиста, Јевреја и Цигана (…)“

Један други пут, он изјављује: „У Јасеновцу је умрло између 30.000 и 40.000 људи (…) Губици хрватског и српског народа су прилично исти (…) Мит о Јасеновцу се развио у једно нечувено лудило (…)“

Када сам на Првој међународној конференцији о Јасеновцу, крајем октобра 1997. године, у организацији универзитета у Њујорку, поред осталог, реферисао и о могућем броју жртава овог логора смрти, хрватски учесник конференције, др Владимир Жерјавић, одмах је похрлио ка микрофону за питања и примедбе слушалаца и учесника и – заступао Туђманову тврдњу (највише 30.000 до 40.000 убијених).

Учесник конференције из САД, др Ели Розенбаум је на то представио извештај команде нацистичке окупационе војске, од 6. децембра 1943. године, који се чува у US National Archive а који потврђује да је само до тог датума (логор Јасеновац је функционисао све до 24. априла 1945. године) у Јасеновцу убијено око 200.000 људи.

С временом, број усташких жртава у Јасеновцу се, по објављивањима хрватских историчара, и даље чудесно топи: „У сабирноме и радноме логору Јасеновац, дакле у свим логорским радионицама и подлогорима, на раду у шуми и слично, и у логору Стара Градишка, живот је од свих могућих узрока изгубило највероватније између 1.000 и 2.000 људи, евентуално 3.000 људи а немогуће је да их је умрло више од 5.000.“

Један део западних историчара здушно подржава ове покушаје фалсификовања историјаких чињеница. Овде један пример из Немачке:

Млади немачки историчар Александар Корб (Alexander Korb) је на берлинском Хумболт-Универзитету успешно одбранио своју докторску тезу из области историјских наука под насловом: „У сенци светског рата. Масивно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима“.

Научници, који су били задужени за законом предвиђене експертизе у односу на његов научни рад (проф. др Jörg Baberowski, проф. др Kiran Klaus Patel и проф. др Michael Wildt) једногласно су му доделили највишу могућу оцену, summa cum laude.

Проф. Baberowski пише у образложењу свог предлога највише оцене, поред осталог чак и: „Корбова диесертација је изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин.“

Шта је то, што је „револуционарно ново“ у Корбовом начину научно-историјског третирања хрватске државе 1941-1945., коју су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини војном силом изнудили, пошто су разбили и прегазили прву Југославију?

То што Александар Корб непревидиво, дијаметрално разликује од огромног дела претходне (позитивне) историјске науке и истраживања овог периода историје Балкана односно злочина геноцида у дотичној хрватској држави (осим наравно од става хрватске историографије), то су његови основни постулати и финални закључци. Он наиме тврди:

  • У тадашњој хрватској држави 1941-1945. „није се догодио геноцид над Србима“ (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374.).
  • Клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу“ при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941-1945. Усташки покрет је следио првенствено секуларним циљевима, тако је нпр. и насилно покатоличавање Срба „имало секуларни карактер“ (стр. 29, 73, 248, 285, 286, 363.).
  • Корб обзнањује врло брзо, да за његову студију, „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“ (стр. 41) јер су
  • српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45) или „комунистистички, јер састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45).
  • Сведочења преживелих српских жртава „изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је српска влада из националистичких разлога изманипулисала“ (стр. 45)
  • Сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак „све информације и податке преузели од српских националиста (стр. 16, 17, 18, 24, 25) и од српског православног свештенства“ (стр. 35)

Ово је несумњиво један радикални заокрет у истраживању историје НДХ тј. феномена геноцида, јер – како Корб успут наводи – само о логору смрти Јасеновцу је до 1999. објављено 1.188 монографија и зборника, као и 1.544 научних чланака и прилога (стр. 297) и Корб дакле улази у колизију са огромном већином тих научних радова и њихових закључака.

Консеквенца гласи, наиме, да је у хрватској држави 1941-1945. извршен геноцид над Србима, Србоцид, као и над Јеврејима и Ромима, а и Корб очигледно познаје, као што из његовог рада јасно произилази, највећи део и при овом разматрању коришћених примарних историјских извора и научне литературе.

Његова дисертација, после које „нико више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин“, као што је напоменуто, компатибилна је превасходно са хрватском историографијом и њеним упорним релативизовањем и порицањем геноцида у НДХ 1941-1945., као и било каквог (негативног) учешћа католичке цркве у том делу историје.

На горње Корбове тврдње би се могло редукционистички реаговати, једним јединим питањем:

Шта би било, када би неко у научну и општу јавност изнео тврдњу, да „извори порицатеља Холокауста представљају централни фундус у односу на научно истраживање нацистичке политике, да су јеврејски извори или националистички или радикални, јер састављени у ционистичком дуктусу; да сведочења преживелих јеврејских жртава изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је израелска влада из националистичких разлога изманипулисала; да су сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина“?

Одговор је као ретко кад у овој научној области врло једноставан: У том случају Холокауст не био никакав геноцид. За некога ко би то тврдио, међутим, као и за Корба у конкретном случају, важило би оно, што већ једном цитирани немачки историчар Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) у једној хрватској научној публикацији на следећи начин карактерише:

„Оно што деснорадикални, неонацистички кругови у Њемачкој и другим неким земљама, означавају као ’лаж о Аушвицу’ за националистичке су кругове у Хрватској ’лажи о Јасеновцу’ односно ’јасеновачка бајка’. У оба случаја ради се о томе да се бројчано неегзактни и мањкаво документирани злочин багателизира у својим димензијама до непрепознатљивости или у потпуности порекне. И у једном и у другом случају ријеч је о чишћењу дотичне ’националне’ прошлости, при чему се масовна убојства објашњавају као пуке клевете и повијесни фалсификати.“

Корб би значи морао да се изјасни о констатацији, да он следећи „Лаж о Јасеновцу“, што представља „Балканску верзију Лажи о Аушвицу“, порицање Холокауста од стране хрватске историографије, управо етаблира „Немачку верзију лажи о Јасеновцу“ (порицање Србоцида).

Само један пример Корбовог „научног поступка“:

Изјава тадашњег хрватског министра образовања и културе, Мила Будака, „Једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличити и тиме похрватити, једну трећину ћемо побити“ (као dolus specialis, „посебна намера“, по дефиницији предуслов злочина геноцида) у суштини је непостојећа, то је само „српска ратна пропаганда, која је од стране српског православног свештенства потурена немачким носиоцима окупационе власти“ и тако ето ушла и у немачка документа (стр. 35).

То је истовремено већ врло индикативно у односу на Корбову селекцију расположивог материјала. Примарни историјски извор, наиме, који је забележио ову Будакову програматску одредницу Србоцида, припада управо „хрватском фундусу примарних историјских извора“ („Нови лист“, Загреб, јуни 1941) и одмах се поставља питање – зашто овај хрватски извор за Корба не припада „централном“ фундусу, из кога он по својој експлицитној најави превасходно црпи, зашто тај извор припада елиминисанима?

 

Да ли је, дакле, заиста потребно посебно наглашавати значај борбе за историјску истину о тешким српским страдањима? О суштаственој потреби да „Декларација о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и логору смрти Јасеновац“ добије што више потписа подршке и да потом енглеска верзија буде масовно слана на све релевантне институције и појединце у свету?

Јер као и свака друга, тако се и пирамида стравичних лажи о српском народу мора рушити од темеља на више. Тек тада ће бити изгледније и поништити негативне митове Запада „о српским злочинима над цивилима на Маркалама и Рачку, о силовању 60.000 муслиманки у Босни Херцеговини, којима су српски лекари потом усађивали псеће фетусе у материце, о исецању фетуса из трудних Албанки, које су српски војници користили као лопте при фудбалским утакмицама, о српским геноцидима при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века, итд.“.

 

?>