Владимир Умељић: ЗАПАДУ НЕДОСТАЈЕ ЈЕДАН МОЈСИЈЕ

Како је дошло дотле да се Запад трансформише у једну бескрупулозну империју, лишену морала и етике при свом походу освајања, пројекту владавине светом? Да је апсолутни вођа из сенке већ одавно постао Волстрит, чији природни савезници су војно-индустријски комплекс, власти гладни политичари и за профитом галопирајући медији свих врста?

Како и када су пре свега морал и етика постали беспредметни за властодршце у овом делу света, који је ето пре две хиљаде година примио Христову поуку, која се без ових вредности не да ни замислити?

 

Дискутабилно је, наравно, тврђење да се „Запад трансформисао“ а не само праволинијски даље развио. Чињеница је, међутим, да је у време рађања хришћанства у Римској империји важила једна врста морала, наслеђена у првој линији од старогрчких филозофа а сходно тадашњим социјалним условима и правилима.

Правила Волстрита не познају ту хуманистичку одредницу и у његовим билансима не постоји рубрика за број осиромашених, изгладнелих, обескућених, оболелих или убијених људи на његовом путу гомилања финансијских средстава.

Ко је, међутим, у време надмоћне доминације хришћанства па до данас, био задужен да се стара о чистоти Христове вере, о вери, нади и љубави, о немоћнима и сиромашнима, о животно и верски одлучујућем моралу и етици у социјалном систему вредности?

Наравно црква, но шта кажу највећи римокатолички теолози о односу те своје цркве према речима Спаситеља?

Августин експлицитно изјављује: „Ја не бих веровао ни у једну реч Јеванђеља, да ме ауторитет моје цркве не наводи на то!“ Док Игнације Лојола, оснивач језуитског реда, заповеда: „Ако моја црква каже да је црно заправо бело, онда морамо бити спремни да то одмах прихватимо и заступамо!“

За Августина, дакле, Божија реч важи само ако ју је његов ауторитативни, „непогрешиви“ папа одобрио а Лојола би, претпостављено, прихватио и једну папску енциклику, у којој би стајало да је Христос био само један од малих и бројних јеврејских путујућих проповедника свог времена, јер црно је бело (?!).

И – Ватикан је обојицу прогласио не залуталим отпадницима, већ својим свецима.[1]

Чињеница је даље, да је Ватикан иницирао први велики раскол, Велику шизму 1054; да је фалсификовао историјске документе са циљем „легитимисања“ свог захтева за светском владавином („Константинова даровница“); да је комерцијализовао Христову поуку крчмећи (неки свој) „опроштај грехова“ и продајући разне – духовне и световне – положаје и титуле свима, па и недостојнима, ако су имали новаца; да је иницирао и организовао масовна прогањања и убиства Јевреја, другачије оријентисаних хришћана, као и „вештица“ и „јеретика“; да је иницирао и организовао Крсташке походе и верске ратове (Хугенотски ратови, Тридесетогодишњи рат); да је шуровао са Хитлером, Мусолинијем и Франком; да је после Другог светског рата тесно сарађивао са мафијом и италијанским слободним зидарима при најтежим криминалним радњама; да су његови намештеници у свештеним одорама, закључно са бискупима, предуги низ година мучили и сексуално злоупотребљавали стотине хиљада а можда и седмоцифрени број невине и немоћне деце, која су им била поверена на старање, васпитање и поучавање, наравно – у смислу Христове етике и морала.

И – да је при свим тим активностима енормно финансијски профитирао.

Дискутабилно је, још једном, тврђење да се „Запад трансформисао“ а не само праволинијски даље развио, у случају Ватикана би међутим смело да важи као доказано, да се заиста и одсудно трансформисао у току своје дуге историје, и то сасвим сигурно не на боље.

Ако само за тренутак оставимо по страни (иначе изузетно важно) питање, може ли једна хришћанска црква себи да дозволи све то, једну такву издају Исуса Христа, и да папа себе и даље сматра „јединим легитимним наследником Спаситеља на земљи“, остаје једна прагматична дилема:

Да ли та делатност подсећа на неког другог? Можда – на Волстрит?

Јер тај институционализовани финансијски полип се сигурно никада није трансформисао, већ само остао консеквентно укорењен у културолошкој традицији, коју је пак дуже од 1.500 година битно детерминисао Ватикан.

Ватикан, свакако, не чини само римокатоличка хијерархија, већ и око једне милијарде верника а Волстрит нису народи Запада, који броје отприлике исто толико душа. Њих се не може учинити безусловно одговорним за поразни начин размишљања и делања својих врхушки.

Не безусловно, јер они имају своја права и довољну слободу избора, да се одлуче да се више не клањају „златном телету“ својих надређених и подигну свој глас против напредујуће дехуманизације, неморалног и по читав свет опасног пута, који су ти надређени очигледно изабрали.

Другим речима, Западу недостаје један Мојсије.

Овде старозаветно образложење ове врло примерене паралеле:

 

„Јехова је рекао Мојсију: „Попни се к мени на гору. Даћу ти камене плоче на којима ћу написати своје законе.“ Мојсије се попео на гору и тамо је остао 40 дана и 40 ноћи. Јехова је за то време на каменим плочама написао Десет заповести и дао их Мојсију. Израелци су после неког времена помислили да их је Мојсије напустио. Рекли су Арону: „Треба нам неко ко ће нас водити. Начини нам бога!“ Тада им је Арон рекао: „Дајте ми злато које имате.“ Онда је претопио то злато и од њега направио теле. Народ је повикао: „То је наш Бог који нас је извео из Египта!“ Затим су почели да се клањају пред тим златним телетом и да играју и певају. Да ли је то што су радили било у реду? Није, зато што су обећали да ће служити само Јехови. Тако нису одржали обећање које су му дали. Јехова је видео шта се догађа и рекао је Мојсију: „Сиђи међу народ. Не слушају ме и клањају  се лажном богу.“ Мојсије је сишао с горе, носећи у рукама две камене плоче. Док се приближавао логору, чуо је како народ пева. Затим је видео како играју и клањају се златном телету. Због тога се много наљутио. Бацио је на земљу две плоче и оне су се разбиле у парампарчад. Одмах затим је златно теле смрвио у прах. А онда је питао Арона: „Како је овај народ успео да те натера да урадиш овако страшну ствар?“ Арон му је рекао: „Немој да се љутиш на мене. И сам знаш какав је овај народ. Хтели су да им направим неког бога, па сам бацио злато у ватру и изашло је ово теле.“ Арон није смео то да уради. Мојсије се поново попео на гору и преклињао Јехову да опрости народу тај грех. Јехова је опростио онима који су били спремни да га слушају.“

(Излазак 24:12-18; 32:1-30)

 

„Кад дајеш завет Богу, не оклевај да га испуниш, јер безумници никоме нису мили. Испуни свој завет“ (Проповедник 5:4)

[1] За дубље заинтересоване за ову тематику препоручује се: Владимир Умељић, „Отуђење човека од Христа делањем теологије Запада (Тома Аквински и Исус, Владимир Лоски и Христос)“, објављено на сајту: Словенски вјесник, Гласило СРБ Светих цара Николаја и Владике Николаја.