Владимир Умељић: ЗАПАДНИ „DRANG NACH OSTEN“ И СРПСКО ПИТАЊЕ

Акутна криза у Украјини се, по свему судећи, приближава темпорарном расплету. Војна победа Русије, као што је било и за очекивати, је неупитна, упитно је само да ли ће Украјина као држава опстати и у којим границама, као и колики „данак у крви“ ће платити, као непитана НАТО-пешадија, а захваљујући у првој линији Володимиру Зеленском и његовим неонацистичким бандеровцима.

Јер за ове последње, то је питање сопственог опстанка, за које су спремни да плате животима стотина и стотина хиљада, вероватно и милиона својих земљака. Тја, и тако може да се пише историја, то су већ показали разни Адолфи, Пол Потови и др.

Запад ће променити владајућу гарнитуру у Кијеву а Украјинци ће лизати своје ране и оплакивати своје мртве, рањене и ратне инвалиде, принесене на жртвени олтар дијахроног похода Запада на Исток („Drang nach Osten“).

Друга, пре теоретска могућност је да у самој Украјини дође до буђења и сагледавања сопствених интереса, који дефинитивно нису подударни са циљевима „НАТО-демократија“.

То је, међутим, мање вероватно, јер су све утицајне социјалне структуре у међувремену темељно инфилтрисане од стране западних тајних служби, финансијских корпорација, пропагандних апарата, итд.

То је, још једном, било за очекивати и изненађени би смели да буду само западни стратези, који су себе безнадежно прецењивали а Русију кажњиво потцењивали. Погледајмо неколико података о претходећој ситуацији.

 

Довођење хроничног сукоба у акутну фазу

 

После насилног преврата у Украјини („Мајдански пуч“) није наравно требало дуго чекати на руску реакцију, одговор је био преузимање тј. враћање Крима у Руску федерацију и подршка рускима устаницима у источној Украјини.

Запад је то по очекивању прогласио супротним међународном праву, анексијом, Русија је, исто тако по очекивању, одговорила да је то у складу са међународним правом јер је

а. Крим само једном у историји припао Украјини у оквиру заједничке са-

везне државе и то декретом украјинског комунисте Хрушчова и

б. припајању је претходио демократски референдум, кога нпр. пре сеце-

сије Косова и Метохије а коју Запад проглашава међународно-правно важећом, није било.

На примедбу да је референдум требало одржати на читавој територији Украјине, јер је Крим међународно-правно њен саставни део, Русија одговара питањем, зашто својевремено није био одржан референдум на читавој територији Србије, јер су Косово и Метохија били (и остали) међународно-правно њен саставни део, итд.

Свети се дакле чињеница, да су „НАТО-демократије“ годинама посматрале и третирале међународно право као сопствену и бескрајно растегљиву гумену играчку, и давали јој по потреби „форму воде“ („Вода заузима облик сваког суда у који се улије“, Andrea Camilleri) и – сада се то враћа као бумеранг натраг са исте позиције силе.

Шта је Запад заправо очекивао у односу на „Пројекат Украјина“, какви аналитичари и стратези су то планирали? Да ће се Русија једноставно предати? Њена граница је од 1054. најдужа додирна линија две велике културолошке традиције у Европи, она има империјалну прошлост, која је свој врхунац достигла у совјетско време.

Данашња Русија, међутим, није више бољшевичка творевина, већ једна демократија, васкрсла из совјетског пепела, са свим својим дефицитима и потребом даљег развоја, и побољшања свог политичког, економског и социјалног система. Она је уз то велика нуклеарна сила, која кроз историју није само гледала да шири сопствену територију и утицај, већ од времена монголске доминације и потом њеног збацивања у XVI веку увек изнова морала да одбија нападе са Запада.

То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, потом Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, Немаца, Аустријанаца, Чеха, Словака, Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, итд. у Првом светском рату па до нацистичких Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером.

Војна коалиција Сила осовине на Источном фронту у Другом светском рату састојала се наиме из

‒ 3 – 4.000.000 Немаца,

‒ око 145.000 Хрвата,

‒ око 500.000 Румуна,

‒ 250.000 Италијана,

‒ 800.000 Мађара,

‒ близу 18.000 Шпанаца (Франкова „Плава дивизија“),

‒ преко 500.000 Финаца,

‒ 45.000 Словака,

‒ два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, „Легија украјинских националиста“

Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста^[1]) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца,

‒ као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).^[2]

Други извори говоре пак о између 4,5 до 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600.000 из редова његових савезника.^[3]

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2,7 милиона војника у ратним радњама и 1,1 милиона у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника).^[4]

Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава.^[5] Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26,6 милиона, од тога око 11,4 милиона војника, 8,4 милиона палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15,2 милиона совјетских цивила.^[6]

Како би дакле Русија, са овим историјским искуством, требало да реагује на актуелни продор данашње западне „Међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?

 

Опасност нуклеарног сукоба

 

Као што је горе било напоменуто, очекивани расплет ситуације се може посматрати као само темпорарно решење, које се бави уклањањем последичних симптома једног политички-патолошког стања („Drang nach Osten“) и не додирују његове вековне узроке и мотиве.

Но увек присутна опасност од нуклеарне ескалације је, по свему судећи, изгубила на својој оштрини, Запад је изгледа коначно схватио да се Русија ни по ту цену неће предати и покорити.

Устаљивањем и јачањем новог и мултиполарног светског поретка, та опасност би смела да се и даље редукује, јер САД, Русија, Кина, Индија ће при свој конкуренцији морати да траже равнотежу интереса, које би нуклеарни Армагедон обесмислио, јер боље каква/таква коегзистенција од нестајања сопствене и туђе егзистенције.

САД су хладно одлучиле да побију стотине хиљада јапанских цивила у Хирошими и Нагасакију, али тада нису морале да рачунају са одмаздом, док би данас морале да се суоче са сличним сценаријом у Њујорку, Чикагу и Филаделфији.

Највећи негативни потенцијал у том смислу представља крајње вирулентна ситуација на Блиском истоку, јер ту престају да важе горњи резони здравог разума. У овом тренутку имамо суштински исту и трагичну ситуацију као у Украјини, наиме, да се и ту ради о још једном покушају „лечења“ последичних симптома једног политички-патолошког стања, које не додирују његове узроке и мотиве.

То „лечење“ се спроводи на крвав, немилосрдан, нехумани начин и, као и у Украјини, највећу цену плаћају невини, цивили.

За подсећање – од самог васкрсавања јеврејске државности 1948. па до данас, неколико милиона Јевреја је морало да се у више ратова брани од напада својих немерљиво многобројнијих и непријатељски настројених арапских суседа (око 200.000.000 у околне 22 државе, око 350.000.000 у читавом свету).

При томе су обе стране починиле и чине огромне грешке, мада у различитој мери. Израел никада није први напао и започињао ратове, али његова политика према Палестинцима у мирнодопским временима сигурно није доприносила деескалацији и тражењу трајног решења конфликта.

Израел поседује уз то, за разлику од околних аутократија, диктатура и исламских теократија, демократско друштво, но како је искуствено познато, демократије западног типа нису имуне на селективну примену тих принципа, напротив.

А Палестинци, као и Израелци, имају право на своју националност и државност.

Но данас највећу опасност по опстанак Израела и преживљавање нације представља исламско-фундаменталистички, шиитски Иран, који непревидиво тежи ка поседовању нуклеарног оружја и ради на томе.

Израел, међутим, већ поседује то оружје и врло добро зна да ако Иран успе, да јеврејска држава нема више шта да изгуби, да нема времена за чекање. Јер Израелци не могу да кажу, добро, ако Тел Авив буде збрисан са лица земље, отићи ћемо у Јерусалим, потом у Јафу, итд.

И – у том случају не важе више никаква трезвена размишљања, која себи могу (и морају) да дозволе велике земље, САД, Русија, Кина, Индија, јер се ради о опстанку државе, о голом животу њених житеља.

Ко им то може замерити? Јер не ради се о некаквом теоретском размишљању, већ о више него горком историјском искуству.

Од египатског и вавилонског ропства, потом прогона од стране староримске империје, преко миленијумских прогона, погрома, масакара и масовних убистава превасходно од стране поданика и услужника Ватикана, и кулминације тога у Холокаусту од стране нацистичке Немачке (Адолф Хитлер: „Ја чиним исто оно, што је црква хиљадама година чинила, само ефикасније!“) и њених сателита, нпр. хрватске државе 1941-1945, па до оснивања Израела 1948. и све до данашњег дана.

Каписла за покретање нуклеарног Армагедона, дакле, налази се на Блиском истоку.

 

Српско питање

 

Како изгледа српски усуд у актуелној глобалној констелацији снага?

Јер није упитању, да је српска позиција у међународно-правном погледу неупитна, чврсто утемељена, но колико то вреди у данашњем свету, где се право јачег поставља изнад свих правних и хуманистичких принципа?

Неколико података за подсећање на блиску прошлост и на паралеле са кризом у Украјини, Ова последња НАТО-авантура, наиме, никад није била и остала опште прихваћена, искусила је и наилази на компетентну критику и на Западу, овде у Немачкој, већ 2014-2015. И – одувек је била довођена у везу са насилним распадом друге Југославије а на српску штету, и са улогом Запада при томе:

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит (Helmut Schmidt) бира оштре речи. Он пребацује Бриселу да се исувише меша у светску политику. „Најновији пример је покушај ЕУ-Комисије да припоји Украјину“, рекао је социјалдемократ у једном интервјуу за „Bild“. „Погрешно је и привлачење Грузије нама, то је манија величине, ми тамо немамо шта да тражимо! Ја не држим ништа до тога, да се заговара Трећи светски рат а још мање да се НАТО додатно наоружава. Али опасност да се ситуација заоштри као у августу 1914. расте из дана у дан.“^[7]

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит упозорава на опасност „врућег рата“ са Русијом. Он се залаже за то, да Запад мора да покаже више разумевања за руску политику. Али немачку политику одређују други (…) Он указује и на чињеницу, да Запад мора да промени своју политику према Русији, иначе није искључено да дође до рата са Русијом. Путинове бриге нису Украјина, Пољска или балтичке земље, већ се пре односе на Кину, Пакистан и бивше совјетске републике у Централној Азији. Русија је одлуком ЕУ у вези ширења на Исток била затечена у једној „фази Дивљег запад“ под председником Борисом Јељцином и то нам се данас свети. Јер Путин је поново прибавио Русији интернационално поштовање. Путинова политика не мора да нам се допада, али ми је морамо у историјском контексту разумети и озбиљно примити к знању.“^[8]

За разлику од кризе у бившој Југославији, дакле, при којој је Немачка играла саодлучујућу улогу и врло брзо се сложила са САД на чију штету односно корист Југославија мора да нестане са геополитичке карте Европе и света, овде се појављује разлика у ставовима две најутицајније „НАТО-демократије“. Прагматичар Шмит уочава сасвим правилно разлику између „руског медведа“ и српског „борбеног петла“, и опомиње на суздржаност („Али немачку политику одређују други“):

„Упозоравам на опасност демонизирања Путина. Он није опаснији од било ког другог председника једне велике земље. Нисам чак ни сигуран, да ли су САД мање опасне од Русије (подвучено од стране аутора). Осим тога, Путин није никакав заговорник рата и налази се у изуетно неугодној ситуацији. Разлог за ову ситуацију су идиотске понуде ЕУ Украјини и Грузији уочи украјинске кризе. То је све прилично велика будалаштина!“^[9]

Погледајмо још једно критичко јављање из Немачке у мају 2014. (ауторска подвлачења су дата у курзиву):

„БЕРЛИН – Тиме што је Немачка бомбардовала Србију и признала косовску независност прекршено је међународно право, а Немачка нема морално право критиковати руског председника Владимира Путина што је анектирао Крим, рекао је Ханс Кристијан Штробеле (Hans-Christian Ströbele), посланик Зелених у немачком парламенту.

Он је у ударној емисији „Unter den Linden“ немачког јавног сервиса признао да је био за бомбардовање Србије и одвајање Косова, али да је погрешио.

„Многи други су такође тада то подржали. Али у међувремену су признали грешку, ми нисмо поштовали територијални интегритет Србије. Ми смо сами прекршили међународно право. Ако то данас признаје Герхард Шредер (Gerhard Schröder), треба ли нам бољи сведок од тадашњег савезног канцелара?”, запитао је Штробеле.

Саговорник у емисији из владајуће Хришћанско-демократске уније Карл Георг Велман (Karl-Georg Wellmann) је акцију у Србији покушао одбранити тиме што је, како је рекао, Слободан Милошевић починио геноцид над Албанцима који је требало зауставити, како би било спречено понављање Сребренице. Међутим, Штробеле је рекао да то није био никакав геноцид, него прогон Албанаца, али тек након што је започело бомбардовање Србије.

„Да, десили су се прогон и многи злочини над Албанцима. Ти злочини су се десили након што смо бомбардовали Београд, целу земљу. Ми смо бомбардовали ТВ станицу, НАТО је бомбардовао возове на мостовима пуне недужних цивила. То је Србе подсетило на Други светски рат“, рекао је он. Додао је да су САД, Немачка и западне земље „последње, које би Путину требало да држе лекције о међународном праву и чувању територијалног интегритета“:

„Када господин амерички председник Обама или немачка канцеларка Меркел кажу Путину ‘Не смете ући у туђу земљу и мешати се у њене односе, морате поштовати територијални интегритет’, Путин се онда само може насмешити и рећи ‘Је л ви то озбиљно мислите? Ви знате нешто о територијалном интегритету? Шта сте урадили на Косову? Шта сте урадили у Ираку? У Либији, у Авганистану?“, рекао је Штробеле.

Велман је рекао да се слаже, да су САД много пута прекршиле принцип поштовања територијалног интегритета. Додао је да је Путин прекршио међународни договор из 1994. о територијалном интегритета Украјине. Штробеле је рекао да су САД, Немачка и друге земље прекршиле уговор склопљен с Милошевићем о Косову.

„Након завршетка рата склопљен је споразум с Милошевићем и ми смо, заједно с Русима, стационирали НАТО трупе на Косову. А знате ли шта у уговору пише? Исто оно што је писало у уговору о Украјини – да ћемо заштитити територијални интегритет Србије. А девет година касније, када није могло бити ни говора о било каквом геноциду, кад су НАТО-трупе и даље биле на Косову, аплаудирали смо кад је Косово прогласило независност“, подсетио је Штробеле.“^[10]

Горе поменути само западни стратези значи, по свему судећи, нису ништа научили из историје.  Но колико то сазнање помаже Србима? У НАТО-окружењу а економски упућено пре свега на ЕУ, на Запад?

Стриктна неутралност у војном и економском погледу а, наравно, без политичког слепила, мудра је стратегија, но вероватно не и трајно решење. Јер ма колико глобални развој ситуације у смислу стварања једног уравнотеженијег, јер мултиполарног света ишао објективно у нашу корист, за очекивати је у најскорије време да се притисци Запада експоненцијално повећају путем оних већ исувише добро познатих уцена са позиције силе и довођења у ситуацију или/или.

Једна од есенцијалних карактеристика новог мултиполарног света, бар у почетној фази, биће наиме потенцирана поларизација, што јасније разграничење и консолидовање фронтова тј. констелације пријатељ/непријатељ, наше/ваше, да би се избориле што боље стартне позиције за предстојећа и очекивана надгорњавања и конкурентске борбе.

Већ средњорочна стратегија би била препоручљива, да се на првом месту смањи економска зависност од Запада, као средство уцене, и то не само јер чланство у ЕУ (исто тако средство уцене) тешко да је иоле озбиљна опција.

Разлог није, јер ће се ова организација евентуално распасти, не, ја лично верујем да ће опстати, али по могућству умањена, хијерархијски раслојена и у много већој мери централизована. И – као привесак САД.

А тек у таквој ЕУ за Србе нема места, мада и у овој тешко, скоро искључено.

Другим речима, врло је пожељно конкретно размотрити алтернативу што тешње сарадње и, једног дана, чланства у БРИКС-у. Дотле не попуштати уценама, инсистирати на међународном праву, нудити дијалог и сарадњу и – увек следити првенствено сопственим интересима.

Да ли је то реална или само аматерска односно шта више утопијска опција?

Не, напротив, јер мишљења сам да немамо исувише много избора. А, барем теоретски, увек остаје могућност повратне уцене, наиме, да би додатни притисци могли да доведу дотле, да размислимо и о евентуалном напуштању и војне неутралности.

Но дотле је дуг пут и надајмо се да ће то остати само теоретска поставка.

[1] Упореди и: Bandera. Immer Angst. In: „Der Spiegel“. Nr. 44, 1959.

[2] Berthold Seewald, Hitlers Leih-Armeen beim Marsch nach Stalingrad, DIE ZEIT, 4. VIII 2012.

[3] Упореди: David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. даље: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[4] Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa. Der deutsche Krieg im Osten 1941–1945. C. H. Beck, München 2011, S. 115 f.; даље: Rüdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. 3. Auflage. Oldenbourg, München, 2004.

[5] Исто, David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Dalje: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[6] Исто, Christian Hartmann.

[7] Ukraine-Krise: Helmut Schmidt wirft EU-Kommission Größenwahn vor. SPIEGEL online, 16. V 2014.

[8] Contra Magazin, Marco Maier, Ukraine-Krise: Helmut Schmidt befürchtet einen „heißen Krieg“ mit Russland“, 12. III 2015.

[9] Menschen bei Maischberger, ARD, 28. IV 2015.

[10] „Unter den Linden“, ZDF-Mediathek, Mai 2014. Извештај: Dejan Šajinović, „Njemačka je pogriješila što je priznala Kosovo“, Nezavisne Novine, Banja Luka, 3. V 2014.