Владимир Умељић: ЗАПАД УЧИ ИЗ СВОЈИХ ГРЕШАКА

Ко ради, тај и греши, но храбри, паметни и поштени уче из својих грешака и то се мора похвалити, иако стара кинеска пословица каже: „Глуп учи из сопствених, паметан из туђих грешака“.

Но „НАТО-империја“ учи барем брзо, тако управо сазнајемо из немачких медија да је Запад тек у новембру прошле године сазнао и то од Руса, и тек тада схватио да „Путин жели да победи у Украјини!“ и – тек од тада се спремају западни тенкови да крену на Русе (НТВ, 25.02.2023.).

Тја, тако је то када човек полази од високих цивилизацијских вредности, дакле од сопствених добрих намера, етичких и моралних правила и међународно-правних принципа, те их наивно пројектује и на друге, којима је све то страно.

Да, наивност понекад очигледно замагли видик и угрози трезвено размишљање.

 

Не, америчке и британске тајне службе нису организовале „Мајдански пуч“, Викторија Нуланд није тада у разговору са америчким амбасадором у Украјини отворено трговала именима и одлучивала ко ће преузети власт, да ли Зеленски или неки Плавски, у кијевском режиму нема бандеровских неонациста, становништво Доњецка, Луганска, Одесе, итд. је уживало у миру и благостању, Запад није још пре оружаних сукоба дуги низ година упумпавао све веће количине оружја у незасити трбух владајуће клике Зеленског, Мински споразуми су били саботирани с руске стране апотписи Немачке, Француске и Украјине на њима су фалсификовани, НАТО се није даље ширио ка истоку а ни тајне америчке лабораторије за развој биолошког оружја тамо никада нису постојале.

То је све само пропаганда злог агресора Путина, који се све више и (коначно једном!) с правом плаши да ће завршити пред једним праведним судом „међународне заједнице истих вредности“ а можда и као Садам Хусеин и Моамер Гадафи.

Сва та сазнања о објективној ситуацији захваљујемо како доследној искрености западних политичара, тако и транспарентности дотичних медија, непоколебљивих и непоткупљивих чувара демократских вредности а следећи принципима строге непристрасности и плурализма мишљења.

О томе говори већ и наслов вести, која се овде наводи:

„Када је Западу све постало јасно. Руси су реклу шефу ЦИА: „Путин жели победу!“

Сва срећа, дакле, да је ЦИА-шеф Вилијсм Барнс у Истамбулу, при разговору у новембру 2022. тако пажљиво слушао, шта му је шеф руске контраобавештајне службе Сергеј Навршкин открио!

Ово епохално откриће коначно је могло да исправи НАТО-политику и да је скрене у правом смеру, тако дежурни немачки војни аналитичар:

„У првој половини 2022. постојала је велика нада на Западу, да ће врло брзо доћи до прекида ратних дејстава и почетка мировних преговора, чим се руска војна снага исцрпи. Али уместо спремности на преговоре, Путин је извршио мобилизацију и анектирао четири окупиране области! Но после разговора Вилијама Барнса и Сергеја Навршкина, Вашингтон се освестио, САД су схватиле да неће бити преговора и одлучиле да пошаљу тенкове „Абрамс“ у Украјину.“

Тја, тако је зли Путин све до новембра прошле године успео да убеди Вашингтон, Пентагон, ЦИА и НСА, Лондон, Брисел, Берлин, Париз, итд.  да су војни сукоби само чарке и кошкања од стране једног незадовољног детета, које само жели да наведе васпитаче да интервенишу и окончају свађу са другим дететом.

А наивни васпитачи су били само изненађени, више него затечени овим колико неочекиваним, толико и радикалним заокретом у понашању тог агресивног детета, толико очигледним неуспехом дуготрајног васпитавања – па ко су и какви су само ти родитељи, где ће им душа?!

Може се, значи, себи врло добро представити које енормно изненађење и који још већи шок је то био за Запад, за његове политичке, војне и обавештајне структуре, када су ето сазнале: „Путин жели победу!“

И то у мајданској Украјини, исто тако изненађеној и неспремној, невиној жртви!

Ситуација је значи кристално јасна, западни тенкови, ракете, гранате, муниција, све то мора да удара по Русији а о борбеним авионима, далекометним ракетама и сл. интензивно размишљамо, нарочито када на ред буде дошло ослобађање Донбаса и Крима, чије становништво то просто не може да сачека.

Мада… ни становништво читаве Русије једва чека да га ослободимо, то наиме поуздано знају све наше политичке, војне и обавештајне структуре, као и наши објективни медији, толико ни ми нисмо наивни.

Да ли су доње речи овог истог немачког војног аналитичара неки превид, аматеризам или пак одраз транспарентности и плурализма медија, тешко је на брзину схватити, вредновати:

„Украјинска армија је друга по снази у Европи, одмах после руске. Они су и пре ратних дејстава имали двадесетседам спремних бригада, данас имају шездесет. За поређење, Немачка има десет.

Њихов професионални кадар, водеће војне структуре не поседује ниједна друга војска у Европи. Јер Украјина води већ осам година рат у Донбасу и стога поседује огромно искуство припремајући се за очекивану инвазију, која је морала доћи.“

Хмм, да ли то ипак поставља у питање тврдње да је „становништво Доњецка, Луганска, Одесе, итд. је уживало у миру и благостању, да Запад није још пре оружаних сукоба дуги низ година упумпавао све веће количине оружја у незасити трбух владајуће клике Зеленског“?

И да је „Путинова агресија дошла ненадано за Украјину и за Запад, а тврдња да се НАТО даље ширио ка истоку само руска пропаганда и провидно оправдавање инвазије“?

Но претерано дуго задржавање или чак инсистирање на овим неважним ситницама би значило пристајање на статус „Путинових гласноговорника“ и „инструмента руске пропаганде“. То уосталом може да изнесе његова одбрана при предстојећем суђењу због свих јединствених, нечувених злочина почињеним у Украјини.

Наравно, уколико то судије буду дозволиле.

А ако то пак буду одбациле, као оне покушаје српске пропаганде пред Међународним трибуналом за бившу Југославију у Хагу, када су гледали да босанским муслиманима припишу кривицу за два масакра цивила у Сарајеву (ул. Васе Мискина и Маркале) или да Алији Изетбеговићу и Билу Клинтону подметну саучесништво при ратним злочинима у Сребреници, односно прогласили побијене косовско-албанске цивиле у Рачку за „наоружане ОВК-терористе“ – то је ствар независних и непристрасних судија, у коју се нико не меша, ни политика ни медији.

Закључно, надсве умирујуће је, да Запад очигледно учи из својих грешака и наивности, и одговарајуће коригује своју политику а да западни медији о томе отворено и објективно извештавају јавност.

Јер ко би могао и да помисли да би Путин могао да жели победу у Украјини?