Владимир Умељић:  ЗАПАД, СРБИ И КОИНОНИЈА ИЛИ О ЗАЈЕДНИШТВУ У ХРИСТУ

Коинонија (Κοινωνία), људска заједница у Христу, Божије је дело. Христос је човека ослободио за слободу и тиме му, у име Љубави, Вере и Наде, подарио најдрагоценије, наиме слободу избора.

Човек од тада слободно бира између Добра и Зла, да ли дакле жели да задржи свој боголики лик или не,  и тиме је заувек оставио иза себе и могућност да икада више буде нечији роб, осим по сопственом (наравно увек погрешном) избору.

Духовно се, наиме, не да поробити, како је то својевремено Христос четрдесет дана дуго у пустињи сведочио а што је потом и Његовом путу следујући Свети Вукашин Клепачки у земаљском паклу Јасеновца учинио.

Но, сигурно, није свако у стању да заслужи Светост.

То значи да ова заједница укључује како јаке и свесне, тако и слабе, подложне искушењима, оне који лутају и греше у оба смисла речи, у смислу профаних грешака и греха. Јер зар није и Христос у једном тренутку показао (људску) слабост завапивши:

„Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио? (Eli, Eli, lema sabachthani)“?

У каквом односу стоји ово Божије у човеку према данашњици, бременитој искушењима свих врста?

 

Латентна искушења и опасна угрожавања нашег народа од стране Запада су у последњој деценији прошлог века опет једном ушла у акутну фазу, која непревидиво и даље траје, и шта више перманентно се потенцира.

Овде неће бити говора о традиционалном „Drang nach Osten“, дакле о о оној премоћној „Тежњи ка продору на Исток“, о очигледно колико несавладивој, толико и патолошкој чежњи свих империја да овладају читавим светом и о незајажљивој, управо идолопоклоничкој зависности од све већих профита и то по дословце сваку цену (докле год је други плаћају).

Ословимо уместо тога горе означену духовну димензију.

Запад се већ одавно и врло легитимно може означити као постхришћански, не може се дакле говорити о некаквом расколу Христове коиноније, већ о настајању једне сасвим другачије форме заједништва, које је „НАТО-империја“ нимало случајно огласила као „Међународну заједницу истих вредности“.

Апсолутно тачан назив, али по чему се разликује њихова понуда човечанству од оних „Данајских дарова“, од Тројанског коња“, који су Ахајци тако великодушно ставили Тројанцима на располагање, да би потом уништили њихов град-државу а житеље или побили или претворили у робове?

Запад је данас, наравно, много рационалнији и жели „само“ да уништи све потенцијалне Троје, са – може се поћи од тога – што мање „колатералне штете“, јер су живи кориснији од мртвих, то је наиме „биолошки ресурс“, који доноси нове профите.

А ропство? Не, оно је одавно укинуто, сада се од човека само чекује да буде неуморни радник, жустри конзумент, да размишља и сања само о сопственој користи, да му се религиозна детерминација препознаје искључиво у клањању „Златном телету“ Волстрита.

Да не размишља, поготову не социјално-критички, да сматра љубав атавистичким артефактом из примитивне прошлости, јер се секс може лагодно и јефтино купити, пре свега у сиромашнм народима (сами су криви, јер неспособни, назадни!) или још боље уживати у њему на (напредни) виртуелни начин.

Да се не чуди и да поздрави када се „Академија наука и уметности“ замени са „Академија рекламократије и конзума“, када се од гинеколога захтева да лече и мушкарце а од уролога и жене, када при судским парницама вештачка интелигенција одлучује о истини и лажи, безакоњу и правди, када… када…

Не, ропство је одавно укинуто… а слобода избора само застарела (и опасна) фикција.

Да ли је ситуација у остатку света, у ипак девет десетина човечанства боља, било где оптимална или шта више идеална, једна кула-светиља духа? Не, може се без икаквог претеривања или драматизовања рећи, да је читав свет у кризи, не само у строго рационалном, већ и у духовном смислу.

Враћајући се на основну тему овде, Христова коинонија је све мања и мања.

Када је почео постхришћански период историје Запада? Да ли када је Ватикан 1054. огласио раскол и одрекао се изворног источног хришћанства, узео под своје читав западни део Европе и затим и преко тога?

Или пак када су папе потом званично комерцијализовале Христову поуку љубави и почеле да крчме „опроштаје грехова“ за злато и сребро, макар оно било упрљано крвљу невиних? Када је сваки друмски разбојник могао да купи и бискупску титулу?

Можда кад је онај средњевековни монах из Мајнца у свом писму обзнанио „да се сада сва свештена лица, од пароха до бискупа, напињу да зачну што више наследника својих црквених функција и поседа, док су сви женски манастири у граду у међувремену постали праве јавне куће“?

Да то није био онај „непогрешиви“ ренесансни папа Александар VI, који је у своју ложницу увео сопствену ћерку Лукрецију и она му потом подарила дете, истовремено сина и унука?

Не, тих преко хиљаду година систематског разарања и консеквентног обесмишљавања Христове коиноније не могу се подвести под било какав „тренутак слабости“, те није чудо да се нити тада а нити до данас нису још једном чуле Његове речи: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?“

Јер оне ионако не би биле на месту, Бог никада никога није напустио.

Много примеренији би био један други (и погрешни) начин читања тј. превођења ове реченице на почетку Псалма 22 (Јеванђеље по Марку, 15,34), који је једно време био предмет теолошке дискусије.

То се десило услед преплитања хебрејског אֵלִי אֵלִי לָמָה עֲזַבְתָּנִי (тада заправо мртвог језика, којим Јевреји више нису владали), старогрчке језичке варијанте Коине ελωι ελωι λεμα σαβαχθανι (на коме су писана сва Јеванђеља) и арамејског שׁבק (по Јеванђелисти Марку, Христос почиње ово своје обраћање Господу на арамејском, који је био једини језик Јевреја у то време).

Тај хипотетични и у међувремену одбачени превод наиме гласи:

 

„Eli, Eli, lāmā azav’tāni“, односно: „Боже мој, Боже мој, зашто сам те напустио?“

 

Закључно, неколико речи о од стране Запада неуморно понављаној „прекој потреби да Срби промене свест, забораве прошлост и окрену се будућности“. Шта се све  (или шта више примарно) под тим подразумева?

Осим наравно да они (с правом) сматрају стару латинску мудрост важећом, да се наиме само „Сличан сличном радује“ (Similis simili gaudet)?

То значи, ни више ни мање, да се додуше и даље ради о горе наведеној премоћној „Тежњи ка продору на Исток“, о очигледно колико несавладивој, толико и патолошкој чежњи свих империја да овладају читавим светом и о незајажљивој, управо идолопоклоничкој зависности од све већих профита и то по дословце сваку цену (докле год је други плаћају), али да се примило к знању, да се Срби никада неће покорити и уклопити, све док Запад не буде успео да их ишчупа из Христове коиноније и да их тако учини себи сличним или истим.

И исто као што они себе у новоговору апстрофирају као „Међународну заједницу истих вредности“, тако се ова намера не зове обезбожење, већ „прека потреба да Срби промене свест“.

Јер шта је већ вера? Идентитет? Шта је душа, којом физикалном јединицом се то мери? Како – Свето писмо? Да, нема сумње, срећан онај који поседује лиценцу да га издаје и продаје, најпродаванија књига у историји,  одличан тржишни продукт и сјајан посао. Прави хит, јер велики профит а непостојећи ризик, шта ће човек више?

Чему и даље инсистирати на коинонији, на заједништву у Христу, наше искуство на Западу јасно потврђује да Срби у Хрватској итекако могу да остваре заједништво са Хрватима, на Косову и Метохији са косметским Албанцима, у Црној Гори са Монтенегринима а у Босни Херцеговини са младом и старом муслиманском браћом. Додуше без Христа, али са нашим опробаним вредностима.

И шта би они хтели, преко хлеба погаче?

Уместо да буду срећни ради те великодушно понуђене шансе јер, будите реални, они су у свим тим сувереним и међународно-правно признатим државама само мањине! Све је, дакле, у складу са правним нормама и људским правима.

Шта, не верујете нам? Па погледајте само своју дијаспору. Већ у другој или најкасније у трећој генерацији, то су највећим делом Немци, Американци, Британци, Аустралијанци… И – шта им фали? На сваком ћошку Мекдоналдс, одличан интернет, пуне радње, незапослени добијају више од ваше две месечне плате…

И они поседују сваку праву слободу избора, у односу на своје фаворите у политици, на берзи, у фудбалу и на нашој светски водећој културно-уметничкој сцени, слободу да неометано демонстрирају против Русије, слободу да изаберу шта више свој пол и да увек изнова открију свој прави идентитет! Јер као што наше искуство потврђује, једино непроменљиво су промене, то сви заробљеници, таоци прошлости морају да схвате и прихвате!

Изаберите и ви Срби коначно праву страну, праву ствар! Изаберите будућност!

 

Одлука је на нама. Јер ми смо за слободу ослобођени. Имамо избор. Мада, надајмо се, много мање овај, који нуде „НАТО-демократије“, чисто да не бисмо једног дана завапили:

„Боже мој, Боже мој, зашто сам те напустио?“