Владимир Умељић: ЗАХТЕВА ЛИ ЛЕХ ВАЛЕСА ГЕНОЦИД НАД НАЈМАЊЕ 62.000.000 РУСА?

Бивши председник Пољске је у једном интервјуу од 8. јула 2022 за француски TV-студио LCI захтевао да Запад организује „устанке поробљених народа“ у Русији и распарча је а „најбоље би било свести број Руса на испод 50% данашњег становништва“. Истовремено је тврдио да је експанзија Запада на Исток „легитимна, јер НАТО то чини демократским средствима“.

Он, дакле, захтева да од 144.000.000 људи из Русије нестане најмање 94.000.000 њих а ако је тачно да Руси чине око 80% становништва, онда би та судбина требало да погоди преко 62.000.000 Руса.  

Постоје заправо само два могућа тумачења овог захтева: а. он или следи „српском рецепту“ Запада и захтева атомизацију руског народног корпуса и расподелу тих потом мањина на много других држава, које ће бити од стране Запада доминиране, наравно само „демократским средствима“ или б. он отворено позива на геноцид над Русима.

Омашка? Тренутно помрачење свести? Не, то исто је поновио и 10. јула 2022. за париски „Фигаро“. Мада… да није он можда купљен или уцењен од стране Владимира Путина и управо лиферује доказе руском председнику у односу на разлоге и оправданост интервенције РФ у Украјини?

Могућност да Валеса једноставно само отелотворује ароганцију и игноранцију, дакле надменост и мањак памети тј. знања, комбиновано са опасном манијом величине, оставићемо (барем за тренутак) по страни а из поштовања према угледу апсолутно политички неутралне Нобелове награде за мир, коју је добио 1983.

Ово „апсолутно политички неутралне“ могу да потврде нпр. Едуард Сноудон или Јулијан Асанж, кога због откривања масивних нелегалних махинација америчких тајних служби чека доживотни затвор, чим га демократска и правна Велика Британија испоручи демократским и правним САД.

Но можда ће он потом из хуманистичких разлога бити послан да робија под пријатним климатским условима, нпр. у америчку војну базу Гуантанамо на Куби, где је ЦИА послала стотине и стотине страних држављана, које је пре тога киднаповала по читавом свету.

 

Лех Валеса, изучени електричар из једне традиционалне католичке фамилије (осморо сопствене деце) био је 1980-1990, предводник синдиката „Солидарност“, који је својим активностима наговестио крај светског комунизма и иницрирао следствени распад Варшавског пакта и Совјетског Савеза. Од 1990-1995. био је председник Пољске а 1983. добио је Нобелову награду за мир.

Легитимно је питање, да ли је он еминентна историјска личност или је био само један мали играч у великој игри са одсудним геополитичким последицама од дефинитивно историјског значаја?

Може се сигурно поћи од тога да је људима у Пољској (и у свим другим комунистичким државама) већ био дозлогрдио марксистички систем владања, но исто тако је легитимно питати се, одакле су дошла енормна финансијска средства за „Солидарност“, без којих дотичне активности не би биле могуће?

Запад, САД, НАТО, несумњиво, но кључна фигура је био пољски Војтила, тада већ папа Јован Павле II, и то не као морална или рецимо молитвена инстанца, већ као логистички и финансијски суперего читавог покрета.

Сазнања о томе захваљујемо једном високом ватиканском функционеру са врло занимљивом биографијом. Она пристичу из резултата истраживања архива са преко 4.000 интерних тајних докумената Ватиканске банке (IOR), које је од 1974. па до краја деведесетих година XX века марљиво скупљао један од најупућенијих „инсајдера“ Ватиканске банке, Монсињоре Ренато Дардоци (1922-2003.), врло високо рангирани прелат, који је дакле преко двадесет година био у најужем кругу управе IOR, присуствовао свим седницама и учествовао у доношењу одлука.

Студирао је математику, технику, филозофију и теологију, говорио је пет језика и постао је тек у својој педестетпрвој години свештено лице, под утицајем језуите Rene Arnou-а, професора на папском универзитету Gregoriana.

Одлуком кардинала Agostino Casaroli-а, који је под папом Јованом Павлом II, као Кардинал-државни секретар водио ватиканско Министарство спољних послова, Дардоци је од 1974. припадао најужој управи Ватиканске банке.

Поред тога, водио је паралелно као директор (од 1985.) и као канцелар (од 1996.) Папску Академију наука и био лични пријатељ Јована Павла II. Истовремено је и даље обављао финансијске и контролне функције, чак је био и заступник Ватикана у „Билатералној истражној комисији“, основаној од стране италијанске државе, која је испитавала рад Ватиканске банке.

И – све време је потајно скупљао дотичне документе.

Њих је потом, са својим коментарима објавио Ђанлуиђи Нузи (Gianluigi Nuzzi, „Vatikan AG. Ein Geheimarchiv enthüllt die Wahrheit über die Finanz- und Politskandale der Kirche“, Ecowin Verlag, Salzburg, 2010.).

Ради се значи, у односу на његов архив, о примарним историјским изворима од прворазредног значаја. Из њих произилази, поред осталог, не само да су велика материјална средства побијених жртава геноцида у Хрватској 1941-1945. (али заобилазним путем – преко САД и на основу америчке послератне заплене нацистичког плена – и још много већа имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке) завршила у Ватикану, већ се указује и на њихову каснију сврху, где су те бесправно тј. изузетно криминално/геноцидно отуђене вредности нашле своју примену.

Та средства су, по овом интерном извештају из архива Ватикана, у време папе Јована Павла II – барем делимично, тј. у висини од око 100.000.000 US $ – била употребљена за финансирање активности синдиката „Солидарност“ у папиној пољској постојбини, као почетка успешног разбијања Варшавског пакта и Совјетског Савеза. То је директно организовао Дардоцијев ментор,  њујоршки кардинал Fransis J. Spelman, фанатични конзервативац и заклети непријатељ комунизма.

По природи ствари и још једном, много већа је била опљачкана имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке, али ни злочиначки плен хрватске државе при Србоциду 1941-1945. није био за потцењивање.

Неколико чињеница, које говоре о реду величине, о коме је реч:

 

Шеф тадашње хрватске државе, Анте Павелић, предао је званични архив пре свог бекства загребачком римокатоличком надбискупу и председнику Хрватске бискупске конференције Алојзију Степинцу, који га је потом највећим делом проследио у Ватикан (Архив Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске, Загреб. Овде се под бројем 001050-31 чувао налаз, откривен у зиду подрума Степинчеве резиденције: један мањи део званичне документације Независне Државе Хрватске, Степинчеви дневници, грамофонске плоче са снимљеним Павелићевим говорима, као и део злата из државних трезора, превасходно златних зубних надокнада, повађених из уста побијених жртава бројних концентрационих логора и других стратишта).

Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака и бежи у априлу 1946. у Рим тј. у Ватикан. Будући да Павелић потом није стигао у Аргентину са стотинама милиона швајцарских франака, може се логично претпоставити где је та имовина остала.

Ту претпоставку је потврдио и амерички контраобавештајни агент William Gowen. Он је, дакле, у Риму 1947. истраживао делатности хрватског клерикалног „Института Св. Јеронима“ у оквиру те ватиканске операције „Пацовски канали“ и дошао до закључка, да је „усташко благо завршило у трезорима Ватиканске банке“.

Његово сведочење је од важности за – ретки тј. за сада јединствени – судски процес у Сан Франциску, при коме још од 1999. на оптуженичкој клупи седе профитери геноцида хрватске државе 1941-1945, Ватиканска банка (IOR), Фрањевачки ред и Швајцарска национална банка.

Ради се одштетном захтеву преживелих тј. потомака јеврејских и српских жртава геноцида у хрватској држави 1941-1945. односно о повраћају тада опљачкане имовине жртава. (извор: Jonathan Levy and Thomas Easton Attorneys, www.vaticanbankclaims.com). Ватикан, међутим до данашњег дана одбија да сарађује са међународним правним инстанцама и – не ретко ужива (ин)директну подршку држава Запада, закључно са ЕУ.

 

Када мафија убаци новац, стечен при убиствима, уценама, отимачинама, трговини људима и дрогама, у јавни, легални сектор социјалног живота, то се зове криминално „прање новца“. Када Ватикан међутим одлучи да геноцидне жртве Холокауста и Србоцида хрватске државе 1941-1945. имају да плате за његове сопствене циљеве и циљеве НАТО-демократија – како се то онда зове?

Можда би Валеса и то назвао „легитимним, јер демократским“ поступком? Но тешко да је он знао о пореклу новца, то је за њега био пољски папа, Ватикан а он је био само један мали играч у великој игри.

Ту процену потврђују и следећи елементи његове биографије, који говоре о просечности, али и о израженим слабостима, мањкавостима карактера:

Године 2017. огласио се пољски државни „Институт за национално сећање“ и саопштио да је непобитно утврђено – Лех Валеса је од 1970-1974. био плаћени доушник комунистичке тајне службе и денунцијант својих суграђана (Deutschlandfunk, Florian Kellermann, 31.01.2017.).

Графолошка анализа Валесиног званичног пристанка да ради за пољску тајну службу од 21. децембра 1970. и 29 извештаја, наиме, које је писао под службеним псеудонимом „Болек“, писани су без икакве сумње његовом руком а исто важи и за потписе на признаницама 1971-1974, којима је потврђивао примање својих „30 сребрњака“. За разлику од Јуде Искариотског, међутим, он се никада није одрекао тог новца, нити се покајао (а камоли себи пресудио).

Други интересантни податак потиче из 2020. (Der Spiegel, 25.12.2020), где он лично изјављује „да је банкротирао, да нема више довољно новца за живот, јер због корона-епидемије није био у стању да одржи планирану серију предавања у иностранству“.

Валеса је, дакле, радио и зарађивао читавог живота (уз додатна примања од стране комунистичке тајне службе), пет година примао плату председника државе а од тада редовно ужива одговарајућу пензију, добио је милионску суму у еврима уз Нобелову награду и – сад је банкрот.

Да ли ове две особине, нечасност и неморалност, јер спремност да за новац сарађује са режимским моћницима и по цену да шпијунира и денунцира, као и очигледна похлепа за новцем и расипништво чине горњу поставку о могућности „да је он можда купљен или уцењен од стране Владимира Путина и управо лиферује доказе руском председнику у односу на разлоге и оправданост интервенције РФ у Украјини“, вероватнијом?

Да, то би био случај уколико би се овде радило о некаквом нижеразредном криминалном роману, но ради се о озбиљним стварима и та – ионако иронично конотирана – поставка је врло мало вероватна.

Пре ће бити да је његов захтев „најбоље би било свести број Руса на испод 50% данашњег становништва“ одраз фанатизма једне врло једноставне психе, која га с времена на време неминовно осуђује на улогу оног пословичног „корисног идиота“ оне интересне стране, против које се он заправо бори.

Исто тако, није сувише вероватно да је он тако отворено и јавно захтевао геноцид над десетинама милиона Руса и себе свесно сврстао међу разне Хитлере и Павелиће, који су и пре доласка на власт најавили свој енормни злочиначки потенцијал и презир према свему човечном.

Јер сви масовни злочинци у историји човечанства су поседовали енормни (додуше само негативни) формат, код Валесе се међутим било каква врста величине тешко може и наслутити.

Биће, дакле, да је он само следио „српском рецепту“ Запада и захтевао атомизацију руског народног корпуса, и расподелу тих потом мањина на много других држава, које ће бити од стране Запада доминиране, наравно само „демократским средствима“.

За то је, међутим, заиста потребно много ароганције и игноранцијуе, дакле надмености и мањка памети тј. знања, комбиновано са опасном манијом величине.