Читав свет присуствује порођајним мукама при колико неминовном, толико и преко потребном стварању једног новог светског поретка. Јер светска доминација Запада припада историји, његови предводници су наиме све учинили да огромној већини човечанства више не пада на памет да им следи, односно да им се потчини и да даље тови њихове тајкуне и велике акционаре.
Поларизација у глобалним размерама убрзано напредује и човек се само може надати да она не иде у смеру „Великог брата“, не из неке телевизијске „сапунице“, већ из визионарског дела Џорџа Орвела „1984“.
Како је то изгледало код Орвела?
После више ратова, закључно са једним (ограниченим) нуклеарним, свет је подељен између три суперсиле: Океанија (Северна и Јужна Америка, Британска острва, Аустралија и јужни део Африке), Евроазија (континентални део Европе, Турска, све државе некадашњег Совјетског Савеза) и Остазија (Кина, Кореја, Монголија, Јапан). Највећи део Африке је проприште њихових сукоба, једног перманентног рата, при чему ниједна суперсила не жели да рескира озбиљан нуклеарни сукоб, који би уништио читаво човечанство.
Радња романа се одвија у Океанији, под диктатуром „Великог брата“, при чему аутор тиме апострофира стање у све три суперсиле.
Владајући слој представљају чланови „Уже партије“, мање од 2% становништва, који држе у рукама све полуге политичке и финансијске моћи и уживају сваки луксуз. Они би унеколико одговарали данашњим врхунским политичарима, тајкунима и великим акционарима.
Испод њих у социјалној хијерархији стоје чланови „Спољне партије“, око 13% становништва, који имају угодан живот и старају се да машинерија „Великог брата“ функционише, поред осталог стално мењајући прошлост и архивирајући „нове историјске истине“, по правилу: „Ко контролише прошлост, он контролише будућност. Ко контролише садашњост, он контролише прошлост“.
Они су истовремено задужени за шпијунирања, хапшења, нечовечна мучења и егзекуције свих оних, који се усуде да не мисле као државна врхушка. Ова групација би смела да (аналогно, не 1:1) одговара данашњем средњем социјалном слоју, као и управном тј. извршном државном апарату.
На дну социјалне лествице су „Проли“ (од „пролетери“), око 85% становништва, обесправљена радна снага, која обитава између оскудице и руба егзистенције, сви перманентно контролисани преко монитора, инсталираних у свакој просторији, који визуелно и акустички бележе сваки израз лица и сваки звук, те тако откривају и најмање потенцијално „скретање с правог пута“. Они би одговарали данашњој маси „нормалних“ људи.
Као што је већ било напоменуто, с обзиром на поларизацију света у глобалним размерама, човек се само може надати да она не иде у смеру „Великог брата“, из овог визионарског дела Џорџа Орвела „1984“.
Останимо на путу тј. при концепту Џорџа Орвела и погледајмо да ли су сагледиве неке паралеле, неки заједнички елементи његове Океаније и њеног данашњег пандана, колективног Запада, односно његове галионске фигуре, Сједињених Америчких Држава.
То се нуди само по себи, јер када је нпр. захваљујући Едварду Сноудону у јуну 2013. у јавност допрла вест о тзв. Призм-пројекту, којим америчка тајна служба НСА масовно шпијунира „нормалне“ људе, продаја Орвелове „1984“ је енормно порасла у САД и Великој Британији.
А када је касније Келиан Конвеј, саветница тадашњег (и актуелног) америчког председника Доналда Трампа, почела да у јавности употребљава један карактеристични израз из Орвеловог „Великог брата“, наиме, „алтернативне чињенице“, Орвелова књига је 2017. стигла на прво место листе бестселера.
Погледајмо прво и то не као „алтернативну чињеницу“ како САД покушавају шпијунирање и контролисања читавог остатка света, дословце свих људи на земљиној кугли (и овде ће бити наведени опште познати подаци а основа је један интервју, који су немачким медијима дали тројица бивших америчких обавештајаца):
Глобална међународна афера, коју је покренуо Едвард Сноуден (Edward Snowden) обелоданивши чињеницу, да америчка тајна служба НСА својим компјутерским Призм-програмом (Prism programming) шпијунира буквално читав свет, још увек потреса међународну политичку сцену.
Мање је међутим познато, да су три бивша висока НСА-функционера већ 2001. обзнанила ову праксу, која је започела још почетком седамдесетих година прошлог века, као и да је дотични Призм-програм само један од стотина сличних, који су све време у употреби.
Разлози за овај „акт велеиздаје америчке правно-државне демократије“ од стране три некадашња светска шпијуна из САД, из командне централе НАТО-конгломерата, етичке су природе:
Вилијем Бини (William Binney) образлаже: „Ова тајна сила угрожава демократију, не само у САД“. Томас Дрејк (Thomas Andrews Drake) опомиње: „Пандорина кутија је широм отворена“. Џ. Кирк Виби (J. Kirk Wiebe) упозорава: „САД су на путу да постану „Царство зла“.
А можда је разлог за њихову (сваке хвале вредну) храброст заиста био и растући страх од Орвеловог „Великог брата“, од надолазећег и све одсудније претећег тоталитаризма једног новог типа?
САД већ (најмање) четрдесет година прате, прегледају и контролишу, сакупљају и чувају, користе и већ у принципу злоупотребљавају податке о појединцима, организацијама и фирмама, с временом и о корисницима интернета, о електронској пошти, о банковним подацима и рачунима, о употреби кредитних картица и токовима новца, итд. и то не само у сопственој земљи, већ и широм света.
То значи, да је слободни грађанин на путу да постане (или је већ постао) прозирни поданик без приватне сфере, подложан свакој врсти манипулације и потпуно зависан од добре или лоше воље својих манипуланата (= владара).
Да ли је то демократија? Да ли је то уопште спојиво са људским достојанством?
Прва упозорења да тајна служба НСА фактички и неприметно преузима власт у САД, разједа демократију изнутра и претвара је у макулатуру, у спољну чауру једног само још аутократско-диктаторског погледа на свет, у маску и фарсу, стигла су већ 1975. од Комисије демократског сенатора Френка Черча (Frank Church), која је истраживала илегалне радње масовног шпијунирања америчких грађана.
Он је тада изјавио: „НСА је у стању да створи основу једне тоталитарне државе и ако ова организација падне у погрешне руке, онда ће то бити један пут без повратка.“
Математичар Вилијем Бини, који је више од тридесет година развијао одговарајуће компјутерске програме за НСА и на крају каријере био у рангу генерала, каже на то врло експлицитно:
„Черч је имао право и то се управо и дешава, само у до сада непојмљивим димензијама. Са сваким новим Сноуденовим открићем постаје све јасније, колико смо у међувремену близу руба понора“.
Последица рада Черчове Комисије је, додуше, била да је убрзо био донет закон, који је требало да контролише растућу моћ тајних служби и који нпр. за сваку акцију прислушкивања/шпијунирања захтева претходно одобрење једне правне институције, једног суда.
Тај ФИСА-закон (Foreign Intelligence Surveillance Act) је ступио пре 35 година на снагу и – испоставио се као још једна демократско-правна макулатура, као маска и фарса. Одговарајући ФИСА-суд се наиме састоји од једанаест судија, који тајно заседају у Вашингтону и чије пресуде су исто тако тајне, недоступне било каквој контроли или пак некој другој правној инстанци.
При његовим заседањима је присутна само једна интересна страна, искључиво представници америчке Владе, који подносе захтеве за шпијунирање. Само у последње три године је било (званично) поднето 5.180 таквих захтева и – сви до једног су били одобрени.
Чему дакле једна правна институција, један суд, када је једна интересна страна емпиријски увек и 100% „у праву“? Када чак за чудо не постоје ни уобичајени изузеци, који би потврдили правило?
Да ли је уопште могуће, да постоји једна непогрешива држава? По сваком закону вероватноће – не, као што је немогуће да постоји један непогрешиви човек, па макар носио и титулу римског папе.
Примедба: ФИСА-суд је, иначе, и крајем 2013. још једном „правно“ потврдио, да „Национална безбедносна агенција (НСА) може да настави прикупљање података о телефонској комуникацији свих Американаца сваког дана (подвучено од стране аутора).“
Правни систем САД потврђује, значи, увек изнова да сопствени грађани смеју да буду „легално“, сваког дана и 24 часова дневно шпијунирани, контролисани, надзирани – да ли је то демократија и слобода, да ли је то поштовање људских права?
Да ли је, даље, неопходно подсетити на емпиријско сазнање, да страни зависници/поданици империјалних сила искуствено много мање профитирају од позитивних страна дотичних система а много више трпе њихове лоше стране?
Шта дакле могу да очекују људи, који нису грађани САД?
Вилијем Бини каже:
„Сви контролни механизми су већ 2001. дефинитивно стављени ван снаге, када је Џорџ В. Буш постао председник, и ја сам тада дао оставку.“
Његов бивши сарадник Томас Дрејк то потврђује:
„Тада смо сви ми постали саучесници Беле куће у Вашингтону и САД су постале једна држава, која све и свакога контролише.
Џ. Кирк Виби додаје:
„Тада је заменик председника Дик Чејни јасно рекао, ‚Америка мора да пређе на ‚мрачну страну‘ и ту смо у међувремену и стигли. На мрачну страну.“
И – САД у међувремену шпијунирају и покушавају да контролишу читав свет. Тренутни показатељи, моментално чињенично стање не изгледа баш охрабрујуће.
Бини потврђује:
„НСА поседује у овом тренутку око 40-50 билиона телефонских разговора и мејлова – како све умешане особе са свим личним подацима, тако и садржај истих – сачувано у својим компјутерима. Тренутно се гради један гигантски компјутерски центар у Јути а у Тенесију се развија најбржи супер-компјутер на свету. Само у Јути је капацитет рачунара толико велики, да се ту читава глобална комуникација света у (најмање!) следећих сто година може сместити, анализирати и вредновати. Капацитети НСА-мегакомпјутера се више не мере у килобајтовима, мегабајтовима и гигабајтовима, већ у јотабајтовима, то је јединица са 24 нуле иза себе! Један јотабајт износи, дакле, 1.000.000.000.000.000.000.000.000.
Сноуден је потпуно у праву, довољно је да човек данас нпр. случајно позове неки погрешни телефонски број и НСА је тада на основу тог незамисливог обиља информација у стању да сазна све о његовом животу, да реконструише сваки појединачни дан!
За то чак нису више потребни људи, радна снага, подаци се од стране компјутера скупљају и аутоматски упоређују, доводе у везу и вреднују. Убрзаним развојем ‚вештачке интелигенције‘ ти процеси постају све бржи и ефикаснији.“
Ови амерички дисиденти су иначе потврдили, да су и остале тајне службе „НАТО-демократија“ упућене у ово чињенично стање, да су учествовале у читавом пројекту „Великог брата“ и да и даље учествују.
Нарочито често се у том контексту помиње немачки БНД, али и британске и француске тајне службе.
Задржимо се још мало код овог председника САД, Џорџа В. Буша, то ће нам поред осталог помоћи и при разумевању оцене историчара и истраживача феномена геноцида, швајцарског професора на универзитету у Берну, Кристијана Герлаха (Christian Gerlach) о свим актуелним ad hoc трибуналима у нашем времену и њиховој подложности политичким утицајима и притисцима:
„Што се тиче интернационалних трибунала, чини ми се да они релативно селективно прогоне осумњичене. Променићу ово мишљење, тек када и један Џорџ В. Буш буде стајао пред једним таквим судом.“
Буш је наиме поред осталог поново оживео, званично легализовао и увео у употребу класичну методу мучења шпанске римокатоличке инквизије „tormenta de toca“, сада под домаћим именом „Waterboarding“.
„Правну основу“ овог систематског мучења су припремили највиши чланови америчке Владе, Дик Чејни, Дејвид С. Едингтон/David S. Addington, Џеј Бајби/Jay Bybee i Џон Ју/John Yoo (Office of Legal Council), али Буш је у својим мемоарима (Decision Points, издато 9. новембра 2010.) потврдио, да је он лично ауторизовао ову праксу. Amnesty International је на то захтевала отварање кривичног поступка против њега, ништа се међутим није десило.
Колико се право селективно, у сопственом интересу интерпретира и тиме обесмишљава, показује и чињеница да је један амерички војни суд својевремено (1947) осудио једног јапанског официра управо због примене ове тортуре над заробљеницима на 15 година затвора са присилним радом.
У децембру 2007. је једна група републиканских сенатора покушала да се избори за доношење закона о забрани мучења. Буш је на то одмах уложио свој председнички вето и иницијатива није прошла.
Подсетимо се кратко и на чињеницу, да су онај „Пројекат Балкан“ (растурање међународно-правно признате државе Југославије а на српску штету) смислиле, дакле организовале и спровеле у дело „НАТО-демократије“, којима несумњиво већински припадају и доминирају наследници и настављачи миленијумске културолошке традиције окциденталног дела западне и средње Европе. Њима историјски, културолошки и цивилизацијски припадају, наравно, и САД као неприкосновена водећа сила овог државног конгломерата нашег времена.
Те исте „НАТО-демократије“ креирале су једну нову „стварну стварност“ на Балкану и шире својим политичким, економским и војним потенцијалом а на основу тј. у име својих психагошки проширених и у „плуралистички детерминисаној“ јавности етаблираних (интернализованих) редефиниција „слободе, демократије и људских права“.
Оне су, истовремено, систематски дехуманизовале и ставиле на стуб срама једну циљну групу у бившој Југославији (Срби) а ради кршења принципа дотичних вредности, искључили њене чланове из хуманистичке цивилизације човечанства, прогласивши их – сасвим у смислу сопствене културолошке традиције – „нељудима, азијатским хордама, мучитељима, убицама, варварима, садистима“, итд.
То је дакле суштина стварања и заступања „алтернативних чињеница“, што је само један еуфемизам за лаж, насиље, бескрупулозно гажење правних и моралних норми, као и свих принципа демократије.
Утолико је значајније да су управо САД, кратко време после успешног увођења свог „Новог светског поретка“ на Балканском полуострву, под Бушом још једном самовољно и само консеквентно редефинисале стварност (овде – право, етику, морал) при борби против исламистичког тероризма.
Тиме се, наравно, ни у ком случају не поставља у питање суштаствена потреба тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма свим средствима, која се ослањају на једну хуманистичко-правну, етичку и моралну основу. САД нису, дакле, смислиле неке виртуелне терористе, али су дефинитивно обезвредиле и довеле у питање основна хуманистичка „цивилизацијско-културолошка достигнућа“, поред осталог и базични правни принцип „свако мора да важи као невин, док му се кривица не докаже“ (in dubio pro reo).
Амерички председник Џорџ В. Буш оглашава дакле „глобални рат против тероризма“ и проглашава 7. фебруара 2002. Женевску конвенцију неважећом у односу на терористе (параграф 3. те конвенције забрањује мучење и понижавање ратних заробљеника) и образложава тај корак управо „војним потребама“.
А кад се поново реактивира једна класична метода мучења шпанске римокатоличке инквизије, онда је било неминовно модернизовати и приручник са упутствима, који је инквизиција својевремено понудила „најсрамотнијом књигом у историји човечанства“ „Malleus maleficarum“ (римокатолички „Вештичји чекић“).
Налогодавац је овог пута била ЦИА и састављен је „Каталог ужаса“, један приручник за систематско мучење осумњичених за тероризам а, наравно, у циљу изнуђивања признања од дотичних ухапшеника.
Ту , условно речено, модерну и сажету верзију једног Malleus maleificarum нашег времена ауторизовали су, још једном и нешто прецизније, тадашњи заменик америчког Министра правде Џеј Бајби и његов блиски сарадник Џон Ју, заменик директора Бироа за правна питања у америчком Министарству правде.
Овај приручник почиње једном самовољном редефиницијом самог појма мучења: „О мучењу се ради само у случају, када болови који се наносе жртви, доводе до смрти, престанка функција органа или до трајног оштећења једне важне телесне функције…„ односно ако дође до „битних психичких поремећаја, који трају месецима односно годинама…“.
Потом се тачно утврђују начини сада „легитимних“ начина мучења – од поливања леденом водом („вода не сме да има температуру нижу од 5 степени“), преко спречавања сна („највише 11 дана одједном“) и удараца („само у лице и труп“), као и вишемесечног држања затвореника голим у ћелији па све до нечовечног „Waterboarding“ („при коме се укосо тј. наглавце лежећој жртви, чије лице је прекривено једном крпом, до 40 секунди дуго налива вода у нос и потенцира осећај дављења, потом јој се дозвољава да до три пута удахне ваздух а затим се процедура – до шест пута узастопце – понавља“).
Затворимо круг повратком на једну уводну примедбу – актуелна поларизација у глобалним размерама убрзано напредује и човек се само може надати да она не иде у смеру „Великог брата“, не из неке телевизијске „сапунице“, већ из визионарског дела Џорџа Орвела „1984“.
САД и глобални Запад нису Орвелов свет, али понеке паралеле и заједнички елементи су непревидиви и – изузетно забрињавајући. Јер ако се то дешава у државама, који на својим стеговима носе демократију, људска права и слободе – шта се може очекивати од држава, које то не чине а камоли практикују?
Или су ти појмови на стеговима већ постали само „алтернативне чињенице“?