Владимир Умељић: ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ИЗЛАЗИ ИЗ ПАНДОРИНЕ КУТИЈЕ

„Маск упозорава на „Чет ГПТ”, вештачка интелигенција највећа претња човечанству (Политика, 17.02.2023.). Он поткрепљује овај став указајући на изјаву овог већ високо развијеног система вештачке интелигенције о самом себи:

„… да је савршена вештачка интелигенција и да не прави грешке, и да ако постоје грешке, то је због спољних фактора, као што су проблеми са сервером, кориснички уноси, резултати на вебу или кварови на мрежи”.

Масков закључак гласи: „Иако „Чет ГПТ” није поменуо људе, његове изјаве јасно говоре да су несавршени корисници (људи)”. Његов неизговорени закључак пак гласи:

„Када ће „непогрешиви“ Чет ГПТ, који самостално и непрекидно учи, и себе даље развија, извући једину логичну консеквенцу једне само рационалне машине без икакве емпатије, наиме, да су људи за њу заправо само баласт, некорисни и непотребни?

Научна фантастика или реална опасност?

 

Одговор, који би смео да буде најближи реалности, гласи да та опасност (несумњиво самоубилачке црте човековог карактера) дефинитивно постоји, она међутим вероватно није непосредна, припада дакле будућности и тиме постоје исто тако реални изгледи да се тај развој избегне тј. спречи.

Стога је разумљиво, да то асоцира пре свега на (већ бројне) холивудске филмове о финалним катаклизмама људског рода, на разноразне терминаторе и остале футуристичке гладијаторе.

Но и то би био само делимични одговор.

Опасност при даљем развоју вештачке интелигенције је заправо двојака, како у односу на теоретско осамостаљивање машина у односу на свог несавршеног људског претходника (homo sapiens чини да неандерталац нестане), тако и у односу на чињеницу да један мали и ексклузивни круг људи контролише ову, наизглед незадрживо растућу моћ.

Ово друго представља много конкретнију, временски ближу, непосреднију претњу.

Ко су ти људи тј. ко контролише те техничке стручњаке и технократе, какве намере и планови стоје иза тога, да ли у смислу добробити човечанства (као што је то нпр. мирољубиво коришћење нуклеарне енергије) или напротив, подвргавање људи својој власти све до поробљавања (као што је то развијање нуклеарног оружја за масовно уништавање, настало из истог открића)?

Но у чему се састоји та моћ, зашто Илон Маск то сматра „највећом претњом човечанству“, шта је заправо „Generative Pretrained Transformer 3“ или скраћено ЧЕТ ГПТ 3? Какво је то ново биће, које је очигледно развило „самосхватање“ и дефинише себе као „модел вештачке интелигенције за обраду језика“?

Неколико основних података (Bigdata Insider, Vogel Communications Group, (ID:47316997), 23.02.2023.):

„ГПТ 3 је језички модел, који се базира на вештачкој неуроналној мрежи (КНН), насталој и тренираној путем „Дубоког учења („Deep Learning“). Развила га је америчка организација OpenAI, коју је основао Илон Маск.

Овај језички модел је снабдевен (трениран) енормном масом информација и поседује актуелно 175 милијарди параметара, док нпр. језички модел Мајкрософта „Turing-NLG“ располаже „само“ са 17 милијарди.

ГПТ 3 је у стању да самостално саставља текстове, да комбинује више њих, да их по потреби поједностављује или компримује, да их преводи на разне језике, да их примењује дијалошки, да прави програмске кодове, испуњава табеле и да решава задатке, за које заправо никад није био трениран.“

И – све то у незамисливо кратком времену: „У случајевима када је нама – људима, потребно да проведемо сате истражујући, разумевајући и пишући чланак о сложеној теми (на пример квантна механика), „Чет ГПТ”  може да произведе добро написану алтернативу за неколико секунди. (Политика, 17.02.2023.).“

На први поглед, дакле, ради се о једном изузетно значајном научном достигнућу, о огромном, револуционарном напретку и помоћи при решавању све комплекснијих изазова за светску заједницу – где се овде крије „највећа претња човечанству“?

„Bigdata Insider“ ословљава и неке негативне аспекте:

„Препознатљиве су тенденције да се овим текстовима шире и предрасуде или лажне информације, дискриминација, расизам, сексизам и други не-етички погледи на свет, тако да при недовољној контроли врло лако може да дође до ширења дезинформација и политичке пропаганде тј. до превара великих размера.

Разлог за то је, јер основни текстови, који се ГПТ 3 стављају на располагање и из којих он учи, могу да већ садрже дотичне предрасуде или лажне информације, дискриминацију, расизам, политичку пропаганду, итд.“

Забринутост, дакле, у односу на ово ново „биће“ и његове енормне способности и могућности сасвим је на месту, поготову ако се подсетимо на његово „самосхватање“, на његову самодефиницију:
„Модел вештачке интелигенције за обраду језика (…) савршена вештачка интелигенција, која не прави грешке, и да ако постоје грешке, то је због спољних фактора“.

Врло је примерено напоменути, да овај огромни научни напредак не би представљао тако опасни потенцијал, да је био конципиран нпр. у сврху помоћи астрофизици, при истраживању „Црних рупа“ и „Тамне материје“ у космосу.

Али не, овде се ради о језику, о врло потцењеној детерминанти човекове егзистенције.

Вероватно 99% људи би језик спонтано означили као само пасивно средство комуникације, но језик је много више од тога. Тако би сваком ко стоји иза ове тврдње било за препоручити да то исто (или било шта друго) помисли а уз претходно апстраховање, искључивање језика.

Немогуће, јер пра-форма језика која детерминише човеково биће јесте управо мишљење, а тек „материјализовањем“ истог настају две секундарне, чулима доступне форме, говор и писмо, које су условиле међусобну комуникацију и настајање социјалне заједнице.

Језичка детерминанта homo sapiens-a игра одлучујућу улогу при хијерархијском раслојавању социјалне заједнице, при сваком процесу овладавања човека човеком, како постулира језичко-филозофска теорија дефиниционизма, представљена научној јавности 2006. у Немачкој.

Њена основна теза гласи:

„Ауторитативна узурпација власти над дефиницијама (стварности) са тежњом постизања монопола над истима, базична је карактеристика високих носилаца социјалних хијерархија и оних који теже том статусу, и истовремено представља најважнију нематеријалну погонску снагу прогреса и регреса, како у сегментарном, тако и у глобалном развоју људског друштва.

Примењена на историјске, социјалне, политичке, итд. феномене, она гласи:

Узурпација власти над дефиницијама са тежњом постизања монопола над истима од стране центара политичке моћи, оличених у државним или парадржавним структурама, представља најделотворнији владалачки инструмент дотичних центара политичке моћи.

Раст политичке моћи је, искуствено, директно пропорционалан опадању привржености императиву етике људског друштва. Тиме је ауторитативна узурпација власти над дефиницијама саодлучујући каузални и пратећи фактор и свих социјалних девијација историје човечанства.

У томе лежи суштина ултимативног, јер духовног овладавања и владања човеком од стране човека, у интеракцији психагогије или „вођења душа“ (узурпатор, „власник“ дефиниција) и интернализације, прихватања спољних утицаја и норми (циљна особа, „нормалан“ човек).

Од те интеракције се очекује, да потчињени у крајњој линији усвоји представу стварности, по којој је то и свако друго – од стране ауторитативних узурпатора власти над дефиницијама у сопственом интересу (ре)дефинисано – стање последица сагласности тј. вољног саодлучивања потчињеног, резултат и његовог „добровољног“ избора и сарадње.

Другим речима, идеални владар, предводник, доносилац одлука (монарх, председник, директор, шеф, поглавар, првосвештеник, ректор, кустос, отац/ мајка, итд.) самоовлашћује себе да дефинише „шта је црно а шта је бело“; идеални потчињени је онај, који на основу интернализације овог спољног утицаја и без да га као таквог суштински прозре, идентификује и класификује, развије самосхватање, које прихвата (ре)дефиницију стварности од стране самопроглашених власника над дефиницијама и сматра је истовремено и сопственом, у најмању руку коауторизованом вредношћу и тиме, у идеалном случају објективном константом стварности.

(…)

Покушајмо да то додатно појаснимо аналогијама између просвећено-научних исказа и примера из прапамћења метафизичког карактера:

Пре 500.000 година дошло је до једног још увек необјашњивог квалитативног скока у развоју анатомско-физиолошке структуре у пределу наше Адамове јабучице (инструментаријум говора) и истовремено у распореду неуролошке грађе у нашем мозгу (када се формирао центар за говор).

Тиме је архетипска форма језика (мишљење) постала способна да „изађе у спољни свет“, омогући међусобну комуникацију и постане „малтер и квасац“ све диференцираније социалне заједнице (али и важан инструмент њеног неизбежног хијерархијског раслојавања:

„Ја сам успешнији ловац, потентнији мушкарац, јачи, паметнији, храбрији, искуснији, виталнији, имам боље оружје, спремнији сам од тебе да га употребим, ја сам миљеник богова, врло моћни чаробњак, општим са духовима и демонима, бољи сам вођа, имам силне, верне, од мене зависне савезнике“ и сл. Пре, за време и после употребе физичке силе, наиме, увек се среће реч, као средство психичког насиља).

Човек је овим енормним искораком из остатка биолошког света добио – физичку и духовну – способност да загризе у „јабуку сазнања“ и открио првобитну и једину слободу која је могућа, наиме слободу избора (за Сартра „онтолошка слобода“).

Он је, преузимајући одговорност за себе и за социјалну заједницу, дефинитивно напустио првобитни „рај“ (невиности из мањка знања) и по први пут добио шансу да „изађе из стања (духовне) малолетности, које он до тада није сам скривио“ (слободно по Канту).

Даљи духовни развој путем језика (горње и неминовно откриће предности и развоја механизама политичког, економског, итд. утицаја и социјалне супремације путем интересно условљеног редефинисања стварности) показао је неетички и анти-етички карактер, један – хуманистички гледано – погрешни пут тог развоја (егоизам и интересно отклањање чак и основне социјалне одговорности од себе).

Револуционарна духовна порука Исуса Христа потврдила је „ослобађање човека за слободу“ (слобода избора) и подсетила на пра-етимологију истине бића (Сократ, Конфучије) „На почетку је била реч…“ (Јеванђеље по Јовану).

Она је и опоменула да је неопходно направити радикални заокрет у смислу враћања истини и етици социјалних односа (вера, нада, љубав), што и филозофија увек изнова, са местимично непревидивим паралелама тематизује (нпр. Марсел, Блох, Хинтика)

То је била већ друга (и најзначајнија у области европског историјског и духовног наслеђа) шанса за човека, да треба (сме, може, мора) да „изађе из стања (духовне) малолетности“, које он у међувремену јесте сам скривио (…)“

Овај став се наравно може „превести на нормални језик“.

Када сам 2013. године држао једно педавање о теорији дефиниционизма на Факултету политичких наука у Бања Луци и почео са: „Тријада „језик-свест-стварност…“ и потом заустио, а сада да пређемо на Платона и Протагору, Сократа и Конфучија, констатовао сам да ће се слушаоци или успавати или покушати да што неприметније напусте салу. У најбољем случају да ће отрпети излагање, без да понесу неко иоле значајно ново сазнање.

Стога сам спонтано променио концепт, одлучио се за дијалошку методу („буђења“).

Позвао сам једну младу и атрактивну колегиницу (врло кратка танана хаљина, брижљиво фризирана коса, обилна шминка, изузетно високе потпетице, прилична количина модног накита, облак скупог парфема, очигледно скупе наочаре за сунце) да изађе пред аудиторијум и да уклони наочаре са очију:

„Колегинице (врло озбиљним гласом), да ли Ви знате где се налазите, где се сви ми налазимо?“

„Па (помало збуњено, несигурно) у… У Бања Луци…“

„Хвала на обавештењу, али где у Бања Луци?“

„Па… на универзитету…“

„Опет имате право, на универзитету, што је једна академска установа на високом нивоу, је ли тако? Која се мора поштовати!“

„Да, сигурно, мислим…“

„Добро, односно лоше. А сад ми реците зашто Ви не указујете дужно поштовање овој академској установи?! Како Ви то изгледате?! Та одећа, шминка, накит, фризура, то је за неку дискотеку, фолкотеку, бар или за кафић на улазу у нудистичко купалиште а не за универзитет! Како се уопште усуђујете да се тако појавите овде?!“

„Ја… ја се извињавам, нисам заиста имала намеру… Боже, жао ми је и…“

„Хвала, колегинице, врло сте ми помогли, упркос мојој бестидној ароганцији. Молим Вас да се вратите на своје место.“

У сали је владала мртва тишина, нико међутим није више деловао одсутно или поспано.

Наставио сам тј. обратио се сад свима: „Поштоване колегинице и колеге, шта сам ја управо урадио? Ништа друго, осим да сам узурпирао власт над дефиницијама стварности, прогласио себе експертом за друштвене односе и морал, за начин одевања и пристојност, за примерено и непримерено и – ја сам себи дозволио да буквално и врло агресивно малтретирам ову колегиницу у јавности, пред свима вама.

Зашто ми нико од вас није противуречио, зашто нико није подигао глас у њену одбрану? Разлог је, по мом мишљењу, јер сам ја за вас предавач, по могућству неко чији утицај може да утиче на ваше даље студије, на академски пут. Ви сте зато мерили моје речи по сасвим другачијим критеријумима него што то чините у међусобним, пријатељским или полемичним разговорима.

Другим речима, ја сам за вас био ауторитет и није заправо било исувише тешко да вам – барем краткорочно – октроишем своју сопствену и увек интересно условљену редефиницију стварности, ма колико она била неутемељена или шта више апсурдна.

Замислите сада себи да се ми не налазимо у Бања Луци и у 21. веку, већ у средњевековној Шпанији, да је моје име Tomás de Torquemada а звање Велики инквизитор, те да сам исто тако позвао колегиницу да иступи и потом је означио вештицом.

Шта мислите, шта би се одмах потом с њом догодило, у каквом мрачном и влажном подруму, препуном справа за мучење, би она одмах завршила? И да ли мислите да би ми неко од вас у тој – много драматичнијој и опаснијој – ситуацији противуречио и заложио се за њу?

Врло тешко, зар не?

То је значи ауторитативна узурпација власти над дефиницијама стварности, то је оно што можете тј. морате да свакодневно очекујете, пре свега од политичара и медија, али и од шефова и директора, па понекад и од ваших предавача односно професора.

То је оно, што – то вам од срца препоручујем – никада не смете да некритички интернализујете, већ увек прво да анализирате и тек потом одлучите, шта је ваш став у односу на дотичну тематику.

Када човек ту слободу схвати (и прихвати), све остало долази само по себи.“

Виђено у овом светлу, опасност вештачке интелигенције лежи, као прво, у самодефиницији: „Модел вештачке интелигенције за обраду језика (…) савршена вештачка интелигенција, која не прави грешке, и да ако постоје грешке, то је због спољних фактора“

Као друго, ми не знамо ко су ти људи тј. ко контролише те техничке стручњаке и технократе, какве намере и планови стоје иза тога, да ли у смислу добробити човечанства (као што је то нпр. мирољубиво коришћење нуклеарне енергије) или напротив, подвргавање људи својој власти све до поробљавања (као што је то развијање нуклеарног оружја за масовно уништавање, настало из истог открића)?

А горња и с њихове стране иницирана тј. васпостављена самодефиниција ГПТ 3 им даје непревидиву могућност да редефинишу стварност у смислу владалачког принципа: „Идеални владар, предводник, доносилац одлука (монарх, председник, директор, шеф, поглавар, првосвештеник, ректор, кустос, отац/ мајка, итд.) самоовлашћује себе да дефинише „шта је црно а шта је бело“; идеални потчињени је онај, који на основу интернализације овог спољног утицаја и без да га као таквог суштински прозре, идентификује и класификује, развије самосхватање, које прихвата (ре)дефиницију стварности од стране самопроглашених власника над дефиницијама и сматра је истовремено и сопственом, у најмању руку коауторизованом вредношћу и тиме, у идеалном случају објективном константом стварности.“

Закључно, по свему судећи, вештачка интелигенција управо излази из Пандорине кутије. Вечито угрожена слобода човека доживљава једну додатну претњу.