Владимир Умељић: ВЕРОДОСТОЈНОСТ ПОЛИТИЧАРА, ЛАКОВЕРНОСТ БИРАЧА

Није лако снаћи се у политичкој џунгли нашег времена у којој све традиционалне хуманистичке вредности рапидно губе вредност, где се искреност препушта наивнима а истина третира као штетна илузија занесењака.
То се види и у актуелној изборној борби у Немачкој, где председница радикално-десничарске „Алтернативе за Немачку“ (АфД) Алис Вајдел, поносна лезбејка која живи са својом партнерком из Сри Ланке (претежно) у Швајцарској, у свом изборном програму громогласно захтева да се сви странци избаце из земље, као и да се све истополно и истородно строго санкционише а „ради сигурности и будућности наше деце“.
Како њој веровати? Али 22% немачких бирача јој верује, са растућом тенденцијом, мада – чему заправо верују? Њеном начину живота или њеном политичком програму?

Контрадикторност, па све до кошмарне збрке и апсурда је једна од главних карактеристика (не само) ове политичке странке. Но једна ствар је непорецива, наиме, да је она радикално десничарски оријентисана и у врло великој мери инфилтрисана неонацистима.
Од 91 АфД-парламентарца у немачком Бундестагу њих 13 имају доказане контакте са отворено неонацистички усмереним странкама и организованим групама а угледни недељник „Цајт“ је открио да најмање 27 високо позиционираних сарадника парламентарне АфД-фракције има десно-радикалну или шта више десно-екстремистичку биографију и то стање оцењује као „Нацистичку мрежу у немачком Бундестагу“.

Сигурно, познато је и да ова странка одбија санкције против Русије, противи се наоружавању Украјине и захтева политичко решење дотичне кризе путем преговора, као и да – што се по природи ствари допада не малом броју српских политичара и аналитичара – назива тзв. државу Косово „гангстерском псеудо-државом, створеном на противправни начин“.

Но чак и када се то поклапа са мојим личним ставом, то само значи да су погрешни људи изрекли праву ствар а ни у ком случају да би тако структуриране политичке организације требало подржавати, јер – ко с неонацистима тикве сади, оне ће му се кад-тад обити о главу.
Тешко, наиме, да они то изјављују због правдољубивости или шта више из некакве љубави према Русима и Србима, не, то је ствар опортунизма, односно јер су им остале и како-тако демократски оријентисане странке препустиле то поље активности, пошто су претходно оне саме погазиле сваку правдољубивост, међународно право и принципе демократије и морала.

Један од најутицајнијих предводника АфД је Бјерн Хеке, први човек партије у Тирингији, који је већ био правоснажно осуђен због „због говора мржње и хушкања на друге народе“ („Volkshetze“) и потом одмах најавио да ће „дотични законски параграф моментално бити укинут, стављен ван снаге, чим АфД дође на власт“, чиме ће (о чуда!) и порицање Холокауста и свих других немачких зверстава у Другом светском рату постати легално.

Но из те кухиње се одавно чује „да је већ доста и превише гајења мазохистичког култа немачке кривице“. А Хеке марљиво даје интервјуе неонацистичким гласилима („Ја разговарам са свима!“) и при томе, као прво, он може да рачуна на око 40% подршке у сопственој партији, као што су разна гласања о унутарстраначким питањима 2019. показала.
И, као друго, он је недавно добио 35% гласова бирача при изборима за Земаљски парламент Тирингије. Са напетошћу се, дакле, могу очекивати резултати гласања на савезном нивоу у фебруару ове године.
Јер он је изузетно активан.

Васпитачице једног дечијег вртића у градићу Ашафенбургу су 22. јануара пре подне повеле своје мале штићенике у један централни парк да би се освежили на ведром дану и пријатним температурама.
Оргија зла је за њих започела, када им је ненадано притрчао један млади човек, потегао нож и започео свој крвави пир. Тешко је ранио једну девојчицу, убио једног двогодишњег дечачића, као и једног четрдесетогодишњег пролазника, који се поставио између њега и деце.
Убица је Авганистанац, убијено дете Мароканац, пролазник храбри самопожртвовани Немац.
Већ 24. јануара је Бјерн Хеке најавио свој долазак, окупио пар стотина присталица и захтевао да се сви странци избаце из Немачке и да се границе херметички затворе, као и да се укине право на азил.

Блискост са нацистичком идеологијом се, иначе, непревидиво појављује и све чешћим апострофирањем „биолошких Немаца“ у АфД и захтевом одузимања немачких пасоша и онима, који су већ генерацијама немачки држављани.
Хитлеров принцип, дакле, „Крв и земља!“ („Blut und Boden“), као детрминанта немства.
Но већ тог трагичног дана је од стране највиших државних званичника саопштено, да је дотични Авганистанац био врло добро познат полицији ради вишеструко поновљеног насиља у јавности, као и да је више пута ради дијагностификованих тешких психичких поремећаја смештан у психијатријске установе затвореног типа.

И – увек изнова био пуштан на слободу.
Ко, значи, сноси првенствено одговорност за ову трагедију) Зар то није на првом месту немачки правни и медицински систем? И зар није заправо свеједно да ли је убица помраченог ума Авганистанац, Немац или Папуанац?
Но већ следећег дана се у Ашафенбургу окупило око 3.000 грађана, положило цвеће и запалило свеће на месту тешког злочина, помолило за жртве и њихове фамилије и – јасно позиционирало против сваког покушаја недостојној политикантског инструментализовања ове људске трагедије.
Председница АфД Алис Вајдел пак марљиво води изборну кампању на свој начин, а тај начин је демонстрирала пар дана касније учествујући у дискусији „Мајшбергер лајф“ на Другом програму немачке телевизије (ЦДФ).
Поновила је све своје ставове „о будућности наше деце“, о неопходности депортовања свих не-Немаца, о потреби укидања било какве потпоре за незапослене и свих субвенција за „зелену енергију“, о обавезном реактивирању атомских реактора и рудника угља, о смањивању пореза за богате, итд.

Своју странку је уз то окарактерисала као демократску и либерално-конзервативну, која се нарочито бори за слободу личности и слободу говора, што су старе етаблиране партије потпуно занемариле, скоро угушиле.
Када ју је водитељка упитала, да ли она и даље подржава високог функционера њене странке Бјерна Хекеа, који је већ био осуђен „због говора мржње и хушкања на друге народе“, што не говори баш за начела демократије, слободе личности и слободе говора, већ пре за злокобно нацистичко опредељење, одговор је гласио:

„Он је добио 35% гласова у Тирингији!“
Водитељка је још два пута поновила питање и замолила за кратак и јасан одговор, дакле само „да“ или „не“, одговор је међутим био идентичан. Потом је Алис Вајдел преузела иницијативу и просветила присутне једним прилично изненађујућим ставом о Трећем рајху, који је међутим прилично популаран у неонацистичким круговима.
Ни речи осуде нациста и то из врло простог разлога, тако Вајдел, јер Адолф Хитлер сам није био никакав нациста, не, он је био до сржи убеђени – комуниста! Само из тог разлога је он убијао људе а крунски доказ за то је Стаљин, још један до сржи убеђени комуниста, који је био још масовнији убица!

Вероватно је срећа да су потом други преузели реч, јер да је она наставила да консеквентно развија ту тезу – шта би још потом дошло? Да су сви припадници СА, СС, СД, Гестапоа, итд. заправо били до сржи убеђени комунисти?
Тја, толико о веродостојности политичара и лаковерности (неразумности?) њихових бирача.
Тегобан је осећај да ће управо та странка, по свим актуелним анкетама, на следећим ванредним изборима у Немачкој добити (најмање) 22% бирачких гласова. Јер да се не заваравамо, чак и када тако погрешни политичари каткад искажу праве ствари, заступају (барем вербално) исправне ставове – ко с неонацистима тикве сади, оне ће му се кад-тад обити о главу.
Јер, за подсећање, и Адолф Хитлер је путем демократског гласања ушао у Рајхстаг и потом врло брзо укинуо вајмарску демократију и успоставио своју страховладу. У новембру 1932. добио је 13.700.000 гласова, дакле 37,3%.
Само незнатно више од АфД-перјанице Бјерна Хекеа у Тирингији у наше време.

?>