Владимир Умељић: ВЕЧЕ СА МАТИЈОМ

Владимир Умељић

Српско удружење писаца „Седмица“ из Франкфурта је 17.05.2025, славило тридесетогодишњи јубилеј свог оснивања и сваке хвале вредног рада на очувању српског језика, културе и идентитета у дијаспори.

Гост вечери је био, како га је председник Удружења у својој поздравној речи представио, „вероватно највећи живи српски песник“ Матија Бећковић и неколико стотина слушалаца из више европских земаља је уживало.

Сетио сам се тада једне друге вечери у Берлину пре више од двадесет година, када сам имао част да са њим одем на једну турнеју, из града у град, он је представљао своју нову збирку поезије, ја сам промовисао књигу „Распето Косово“.

Срели смо се ове вечери у Франкфурту, подсетили кратко оног времена и заједничких доживљаја, ја сам му уручио своју последњу студију о Србоциду хрватске државе 1941-19445. „Када мртва уста проговоре“, он ми је одмах написао посвету на једном свом делу (на немачком), а онда је дошла публика на ред.

Вече у Берлину, које ми се неизбрисиво урезало у памћење, провели смо у кући нашег домаћина, мог пријатеља Драгана Митровског, преданог председника тамошње Српске црквене општине.

То није нимало чудно, јер изузетна је привилегија и велико уживање провести вече у разговору са Матијом Бећковићем у приватној атмосфери, без јавности, камера и рефлектора. То наравно не значи било чији монолог, већ размену шта више и супротних мишљења, што по правилу још више обогаћује.

Тако је нпр. он дошао у једном тренутку на Милована Ђиласа, о коме је за разлику од мене имао врло позитивно мишљење. То наравно нисам могао да оћутим, но нисам ни помишљао на то да почнем да распредам (историјску истину) о злочинима југокомуниста, о „пасјим гробљима“ у Црној Гори, о „црвеном терору“ нарочито у Херцеговини, о масовним убиствима недужних за време и после рата нарочито у Шумадији, итд.

Уместо тога, само сам цитирао поштованог оца Митрофана, дугогодишњег игумана Царске Лавре Студенице, који ми је у једном личном разговору поред осталог саопштио и свој (заиста нимало ласкави) став о овој иначе интересантној и прилично контроверзној личности.

Све је прошло без полемике или чак свађе, напротив, чињенице, аргументи, разложни ставови, али и осећања, па и слутње, искуство и интуиција, идеје, добронамерност и жеља да се разуме саговорник…

Ово вече у Франкфурту било је, по природи ствари, сасвим другачије, мада не мање лепо.

Матија је почео своје уводно излагање (смислено), да како кажу, човек само две ствари не заборавља, сопствено име и матерњи језик. А ако ипак заборави, то није више он, већ неки други и њему самом потпуно непознати човек. Истовремено, он се тим чином одрекао оног човека, кога је од свих људи света најбоље познавао. Он се одрекао себе.

У том тренутку сам помислио, да сада више ништа не каже, било би више него довољно.

Јер он је у неколико сажетих реченица маестрално осликао усуд конвертита, отуђеника, отпадника, да ли од вере и/или нације, али свему узрочно одрицање од матерњег језика је одрицање од мајке, од сопственог идентитета.

И то све је исказао без икакве острашћености или патоса, без иједне тешке речи, без моралисања и осуде, већ пре са жаљењем, са људском емпатијом и саосећањем за тај уклети усуд.

Но он је наравно даље говорио, поезија је мађијала, светлела и осветљавала, ватромет сатире и тиха елегија су се сусретали, филозофија се увијала у естетику, социјална критика у етику, смех и суза су се братимили, мед и пелен дружили, једна реч је пунила десет а једна реченица стотину страница.

Опет једном се потврдила стара истина, да се уметност не да изнудити и једноставно изучити, онај занатски део да, (скоро) свака теорија се упорношћу савладава, али дар, таленат?

То је Бог или дао или није.

Матији Бећковићу сасвим сигурно нису потребни коментатори, који га засипају хвалоспевима, њему је Бог дао, он има свој пут, али нека буде допуштено да се изрази осећај фасцинације, када се његов пут укрсти са сопственим.

Срби су из византијске културолошке традиције преузели правило, да није важан аутор, већ његово дело, јер оно је увек само слаби, мајушни одблесак првобитног стваралачког чина Творца, док аутор тиме само остаје на Његовом путу.

Но то нипошто не значи да уметници не заслужују дивљење, поштовање и – захвалност.

Јер они обогаћују живот, улепшавају и олакшавају свакодневницу, поучавају, указују на путеве и странпутице, показују да постоји рефлексија стварности и изван незаобилазних брига, политичких лутања, комшијских зађевица и кафанских тј. уличних сукоба, иако их не ниподаштавају, багателизују или поричу.

Уметници су они, којима је Бог дао. Велики добитак је, када они то поделе са нама.