Владимир Умељић: ВАТИКАН, ЗЛОЧИН ЗЛОСТАВЉАЊА И СЕКСУАЛНЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ ДЕЦЕ ОД СТРАНЕ ЊЕГОВИХ КЛИРИКА VS. ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА

На први поглед је тешко уочити било какве додирне тачке између ова два капитална злочина. Утолико је интересантније размотрити питање, да ли је могуће тако перфидно инструментализовати та два појма, да они почну да се међусобно релативизују, банализују, да дају једну врсту „алибија“ један другом?

Ватикан нуди један могући (језуитски) одговор.

 

1. Злочин злостављања и сексуалне злоупотребе деце од стране римокатоличких клирика

„Пустите децу и не браните им да долазе к мени,

јер таквих је Царство небеско“ (Матеј 19, 14)

 

Недавно је читав свет потресло откриће посмртних остатака 215 деце (најмлађе је имало три године) на земљишту некадашњег интерната у близини канадског градића Камлупс, у коме су се римокатоличке часне сестре скоро 80 година старале о деци прастановника континента, насилно одузетој њиховим родитељима.

Узрок смрти још није истражен.

Тај интернат је радио 1890-1969. и био један од 139 таквих римокатоличких установа у Канади, у којима је присилно држано око 150.000 те деце, „да би била преваспитана и прилагођена култури друштвене већине (…) велики број њих је био злостављан или сексуално злоупотребљаван (…) а до сада је утврђено да је најмање 3.200 малишана изгубило живот услед таквог третмана (…)“.[1]

 

Тешко је избећи асоцијацију на специјалне концентрационе логоре само за децу у хрватској држави 1941-1945, у којима су римокатоличке часне сестре исто тако „преваспитавале“ отету српску децу и „прилагођавале их култури друштвене већине“, при чему је долазило до масивних злостављања и убистава те деце:

 

„Неке од хрватских часних сестара у Јастребарском, као нпр. Ана Барта Пулхерија (1882-1972), Марија Милавец Гаудиенција, економ логора а са надимком „звечарка“, и друге, које су у суштини биле ужасне садисткиње и безосећајни циници, доказано су и лично убијале децу. Одбијале су и да им дају храну и одећу, са образложењем: „То су деца партизана, која ће нас касније убијати, нека боље одмах умру“. Сестра Пулхерија је после Другог светског рата побегла преко Словеније у Аустрију, где је још скоро 30 година несметано, нормално живела. Сестра Гаудијенција је остала у Титовој Југославији и исто тако никада није била позвана на одговорност. Умрла је 1977. у Љубљани. Полази се од тога, да је кроз дечији концентрациони логор Јастребарско прошло око 3.400 деце а да је од тога њих 1.026 изгубило живот. Управник локалног гробља, Фрањо Иловар, наводи цифру од 458 сахрањене деце (за само неколико месеци, прим. аутора), али и да је у мртвачке сандуке било врло често стављано по више мртвих тела.“^[2]

О дечијем концентрационом логору Јастребарском оставила белешку и Диана Будисављевић: „Показане су ми и бараке гдје су смештена већа дјеца, парк и гробље гдје свако дјете добива његовани гроб – ах, тако много безимених гробова, а у сваком гробу мајчино најдраже биће (…).^[3]

 

Неколико речи о сексуалној злоупотреби од стране римокатоличких клирика, од најнижих свештених лица па до бискупа, над децом и малолетницима, који су боравили и бораве у њиховим сиротиштима, школама, семинарима, итд.

То, сигурно, није нека нова патолошко-криминална појава, али у периоду 2009-2010. у масовним медијима запада дошло је до праве поплаве драматичних извештаја о овој врсти криминала, у првој линији у Ирској, Немачкој, Пољској, Аустрији и САД.

Канадски психијатар Рон Лангевин, са универзитета у Торонту, открио је у току својих научних истраживања, да је римокатоличка црква у САД у протеклих пар деценија платила преко две милијарде долара жртвама сексуалног насиља својих клирика, у оквиру вансудског поравнања а уз обавезу апсолутног ћутања погођених.

Утврдио је, даље, и да починитељи ових недела дају предност мушким „објектима“ (83%), женска деца су заступљена са 14 % док за 3% починитеља пол њихових жртава није играо никакву улогу. Закључно, убедљиву већину ових криминалних клирика у САД чине римокатолички душебрижници, иако њихових протестантних колега у овој држави има чак шест пута више.^[4]

Овде конкретно, међутим, тежиште неће бити нити на морално-етичком вредновању оваквог криминалног делања (поразно, у суштини неопростиво), нити пак на правном санкционисању (неопходно) истог, мада би, додуше, било више него примерено да и само римокатоличко црквено право и његов врло самосвојни третман ових претешких недела (заташкавање, прећуткивање, симболичне казне и сл.) буду подвргнути морално-етичком вредновању.

То тежиште би, наиме, захтевало хиљаде и хиљаде страница материјала и коментара.

Стога само један пример, како ватикански правници третирају своје клирике, када је доказано њихово педофилско иживљавање над беспомоћном децом, о којој би требало да се старају и да их одгајају:

Један римокатолички црквени суд у Немачкој – без икаквог учешћа државних правних органа или правовременог знања, присуства тј. било какве контроле јавног мњења – недавно је осудио једног, у међувремену 72-годишњег језуиту, „дечијег васпитача“ и свештеника „због доказане сексуалне злоупотребе једног детета, на забрану даљег свештеничког служења (мада је он већ био пензионисан, што ову забрану чини беспредметном), као и на новчану казну у висини од 4.000 €“, коју он може да плати од своје (натпросечно високе) пензије у лагодним месечним ратама. И – то је до данас било све,, иако је – по овом истом извору – на дотичном језуитском Canisius Colleg у Берлину до сада несумњиво утврђено 50-60, а полази се од око 100 вероватних случајева злоупотребе деце, која су деценијама била поверена члановима тог елитног римокатоличког реда „Срце Исусово“).^[5]

Број жртава се само може процењивати, јер римокатоличка црква држи све податке стриктно под кључем, закључно са бројем интерно пријављених или из тих разлога отпуштених свештених лица. То значи да се може поћи од тога да бројеви, који се појављују у јавности, представљају само „врх леденог брега“. У међувремену, међутим, постоје студије, које постепено откривају праве димензије овог злочина. Тако нпр. једна студија говори о више десетина хиљада жртава само у релативно малој Холандији.[6] Може се дакле себи представити колики је тај број у САД, односно на читавом свету.

Да би се избегли неспоразуми, може се по сваком закону вероватноће поћи од тога да највећи број социјално ангажованих припадника римокатоличке цркве широм света (2.945 диецеза/епархија), 2011. укупно 5.132 бискупа, 413.418 свештеника и монаха, 117.978 студената теологије, 1,2 милиона стално запослених намештеника) не припада педофилима, опседнутим криминалцима, сексуалним манијацима и сл.

Без обзира на то, ово остаје један од најгнуснијих злочина а начин опхођења Ватикана са жртвама и злочинцима је срамотан, тешко објашњив. Сходно томе перманентно расте број људи који из протеста напуштају цркву. Тако је нпр. римокатоличку епархију Келн 2019. напустило 10.100 верника, 2020. их је било 7.000 а у првом кварталу 2021. тај број износи 3.300, што је за 30% више него у одговарајућем кварталу претходне године.[7]

 

2. Злочин геноцида и став Ватикана деценијама касније

 

„Заузимање једног протестног става и осуда тих збивања (…)

били би тада не само бескорисни, већ и штетни (…)“

(Кардинал Монтини, потоњи папа Павле VI, о Холокаусту, 1968.)^[8]

 

Став Ватикана према великим геноцидима у европском XX веку је по завршетку Другог светског рата био прилично недвосмислен, „Пацовски канали“ као и крајње проблематични однос према отетој (и присвојеној) имовини геноцидних жртава представљају још једну изузетно тешку хипотеку за римокатоличку црквено-државну организацију, која неминовно захтева научно-историјско разјашњење и морално-етичко вредновање, али и правне консеквенце.

Да ли ватиканска хијерархија, међутим, педесет, шездесет и више година од окончања Другог светског рата и великих европских геноцида, и даље остаје доследна континуитету овог свог става у односу на дешавања из тог времена а то подразумева и даље доследно неговање игнорисања (геноцид над Синтима и Ромима, и Србоцид), релативизовања и банализовања (Холокауст и Србоцид) тада извршених злочина геноцида?

Узмимо као један пример односа према Србоциду 1941-1945. посету папе Јована Павла II Хрватској 2003. Том приликом папа, нажалост, није у свом програму предвидео једну посету највећем концентрационом логору смрти из времена Другог светског рата у овом делу света, Јасеновцу.

Нажалост, јер би то сигурно било од великог значаја за попуштање напетости у односу Срба и Ватикана, као и за перспективу (несумњивог императива) једног историјског хрватско-српског измирења.

Он је, међутим, посетио нпр. фрањевачки манастир Петричевац и, истовремено, игнорисао споменик у непосредној близини овог римокатоличког сакралног објекта, који подсећа на преко 2.700, у само једном дану 1942. године, од стране тадашње хрватске државе убијених Срба. Међу починиоцима овог масовног геноцидног убиства налазили су се и тадашњи фрањевачки фратри из Петричевца.^[9]

Папа је, разумљиво, 2003. овде био одушевљено дочекан и поздрављен.

У мају 1941. је – по јављању тадашњих хрватских медија – и један од тада водећих хрватских политичара и заменик Анте Павелића, Виктор Гутић, у том истом манастиру Петричевац одржао један програматски говор редовницима и поред осталог рекао:

„Сваки Хрват, који се данас залаже за наше непријатеље, не само да није добар Хрват, већ је он противник и реметилачки фактор нашег добро промишљеног плана за чишћење наше Хрватске од непожељних елемената…“

Ти хрватски медији су исто тако јавили, да је и Виктор Гутић од стране фрањеваца из Петричевца био одушевљено дочекан и поздрављен.

То је био, иначе, онај хрватски државни функционер, који је врло експлицитно обелодањивао свој став према Србима: „Или ћемо ми победити и ови проклети Срби ће бити заувек уништени или, ако се којом несрећом деси, да опет настане једна Југославија, онда смо барем исправили статистику у хрватску корист…“^[10]

 

Као пример актуелног односа римокатоличке хијерархије према Холокаусту, представићемо прво један класични случај јавног и отвореног става једног високог римокатоличког достојанственика (бискупа), који стоји у драстичном раскораку са званично прокламованим ставом Ватикана према овом геноциду.

Римокатолички бискуп R. Williamson, члан вођства утицајног „Братства Св. Пија X“, понавља наиме у једном интервјуу шведској телевизији 2008. један став о Холокаусту, који је већ 1988. изнео у јавност:

„Холокауст је једна јеврејска измишљотина, којим они желе да нас баце на колена, да би изнудили акцептирање своје државе Израела.“

Тадашњи папа Бенедикт XVI додељује њему и његовим истомишљеницима из „Братства Св. Пија X“ 24. јануара 2009. колективну апсолуцију – после објављивања тог интервјуа – и образлаже то принципом „хришћанског опроштаја грехова“, тако да је чак и шеф немачке редакције Радио-Ватикана, Eberhard von Gemmingen, у својим потоњим јавним наступима „деловао помало беспомоћно“.

Будући да последично долази до масовних протеста у јавности, Ватикан на то шаље јавну поруку овом бискупу „да повуче ову своју изјаву“ и, истовремено, јавно дефинише своје актуелне критичаре као „непријатеље и заверенике“.^[11]

Њему, дакле, папа додељује апсолуцију у име „хришћанског опроштаја грехова“, оног базичног хришћанског сакрамента, кога су, иначе, његови (исто тако – „непогрешиви“) средњевековни претходници на трону римске „Свете столице“ већ једном масивно профанизовали и фактички поништили, редефинишући га у један купопродајни „вредносни папир“.

Чињеница, значи, да се горњи став овог бискупа неминовно препознаје као одређени континуитет заступања својевременог става кардинала Пачелиjа (потом папе Пија XII) и става кардинала Монтинија (потом папе Павла VI), лишава следеће питање сваке непотребне полемике:

Који став при овоме је заправо заступао папа Бендикт XVI?

Другим речима – да ли је он овом апсолуцијом управо експлицирао и своју укорењеност у том истом континуитету (претпостављене) ратне политичке пасивности и непосредне послератне активности својих претходника? И тиме још једном а преко шездесет година од завршетка Другог светског рата децидирано потврдио мишљење свих оних, који заступају став да је Ватикан тада упечатљиво показао и доказао, да својевремене геноцидне злочине немачке и хрватске државе уопште не сматра злочинима?

 

Ралативизација и банализација Холокауста деценијама касније се, међутим, може спроводити и на много суптилнији начин.

 

3. Како заступници ватиканске хијерархије доводе у везу злочин геноцида и злочин злостављања тј. сексуалне злоупотребе деце од стране својих клирика, у сврху самооправдања

 

„Са Јеврејима је то исто тако почело…“

(Језуитски патер Геминген, Радио-Ватикан, о јавној осуди сексуалне

злоупотребе деце од стране римокатоличких клирика, 2010.)

 

Исто као што хрватски бискуп Језеринац 2010. захтева од Јевреја и Срба не више само да одустану од научног истраживања и критичког вредновања историјске улоге и значаја Алојзија Степинца, већ и да му „буду захвални“, и да га „у име истине“ бране, тако се од стране утицајних римокатоличких духовника актуелно узимају чак и Јевреји, као једна врста „крунских сведока“ једног претпостављеног „неправедног и паушализованог прогањања римокатоличке цркве“.

 

Дошло је, значи, до обелодањивања масовне сексуалне злоупотребе деце од стране римокатоличких свештених лица.

Разумљиво је да су у јавности од тада почели да се множе протести и захтеви за моралним и правним консеквенцама. Језуитски патер и горе већ једном поменути шеф утицајне немачке редакције Радио-Ватикана, Eberhard von Gemmingen, тим поводом је изашао у јавност (интервју, дат новинама „Heilbronner Stimme“) и заступао следећи став:

 

„Са Јеврејима је то исто тако почело, да је можда један или други Јеврејин починио нешто неправилно, нешто противправно. Али тада су, што је лоше, сви Јевреји били оптужени и хтело их се искоренити. Не сме се полазити од појединачних починитеља недела и на основу тога осуђивати читаве групације.“^[12]

 

Ово би на први поглед можда могло да се схвати само као једна – додуше интелектуално скромна, неумешна и помало наивна – апологетика у односу на сопствену црквену организацију. Геминген, истовремено, има потпуно право када опомиње, да је свако уопштавање погрешно и потенцијално опасно. Тај могући први утисак, међутим, није довољан као основа за дубље разумевање ове његове изјаве.

Већ иницијална анализа дотичног исказа, наиме, врло брзо легитимише и једно скептично питање – колико је циљева по могућству следио, колико је оних пословичних мува, дакле, овај учени језуитски апологет и експерт ватиканске хијерархије за рад са јавношћу покушао да убије овим једним (вербалним) ударцем?

Јер било би несумњиво још наивније, поћи некритично од премисе његове неумешности и наивности, значи од мањкавости интелектуалног капацитета једне личности на таквом положају, са таквом функцијом и одговорношћу.

Он у ових само неколико реченица, наиме, успут и скоро неприметно заступа следећу представу „стварне стварности“ (а ако он ту субјективистичку слику стварности можда заиста само несвесно/аутоматски нуди, онда је његова интернализација приципа римокатоличке културолошке традиције достигла врло завидни, изузетно високи ниво):

‒ Он овде потпуно апстрахује 1.500 година римокатоличке дехуманизације и прогањања Јевреја, и ставља хронолошки почетак њиховог страдања очигледно на почетак нацистичке ере. Јер да је он мислио и на историјску улогу своје цркве у односу на Јевреје, он сигурно не би употребио израз за њих „хтело их се искоренити“. Тиме он већ иницијално додељује једну апсолуцију читавој историјско-културолошкој традицији своје црквене организације.

‒ Он, потом, опрезно опет ставља Јевреје на почетак каузалног ланца Холокауста („да је можда један или други Јеврејин починио нешто неправилно, нешто противправно“, што се потом ето – а то је било лоше – „уопштило, те их се хтело искоренити“).

‒ Он већ тиме непревидиво релативизује и банализује Холокауст, јер заиста би било тешко превазићи га при овом покушају поједностављивања и замагљивања комплексне проблематике феномена геноцида, и једног врло самосвојног редефинисања конкретних збивања у немачкој зони утицаја 1933-1945.

‒ Он, истовремено, изједначује тих „својих“ неколико – првобитно тј. за следствени развој узрочно „одговорних“ – Јевреја са хиљадама дотичних сексуалних насилника из редова свог клира, чиме ови преступници пак аутоматски постају само још „можда један или други, који је починио нешто неправилно, нешто противправно“.

‒ Он, закључно, апострофира милионе јеврејских жртава само као последичну појаву уопштавања „неправилних и противправних радњи“ неколицине Јевреја и опомиње да се једно такво уопштавање не сме сада поновити тј. применити на римокатоличку цркву. Том егализацијом, он фактички узима све те јеврејске жртве геноцида као таоце своје представе стварности и, тиме, као историјске „крунске сведоке неправедног и паушализованог прогањања римокатоличке цркве“ у овом тренутку.

‒ Будући да његово излагање не допушта никакву сумњу да он полази од једне „стварне стварности“, од интернализујуће публике се очекује да се она прво и без даљег размишљања идентификује са том истом премисом, да је то и само то „стварна стварност“. Потом се та публика упућује на то, да дође до „сопственог“ закључка, наиме, да је примарна тежња овог аутора само и једино (једна можда интелектуално скромна, неумешна и помало наивна) одбрана сопствене црквене организације од (несумњиво увек погрешних) паушалних осуда.

 

Тиме се намеравани круг затвара и уводно постављено питање („Да ли је могуће тако перфидно инструментализовати два капитална злочина, злостављање и сексуалну злоупотребу деце с једне и геноцид с друге стране, да они почну да се међусобно релативизују, банализују, да дају једну врсту „алибија“ један другом?“) добија један заиста језуитски одговор.

[1] AFP, преузето од: ZDF, 29.05.2021. у 12.54.

[2] Упореди и: Wolf Oschlies, „Kinder-KZs der kroatischen Ustaša-Terroristen im Zweiten Weltkrieg“, Arbeitskreis Shoa.de e.V. |http://www.zukunft-braucht-erinnerung.de, kao i http://www.shoa.de/holocaust/ konzentrationslager/2335-kinder-kzs-der-kroatischen-ustasa-terroristen-im-zweiten-weltkrieg.html 316 Adolphs Lotte, „Kinder in Ketten“ Walter Braun Verlag, Duisburg, 1984.

[3] „Dnevnik Diane Budisavljevic 1941-1945“, Hrvatski državni arhiv, Jasenovac – Javna ustanova Spomen-područje. Zagreb, 2003. Белешка од 27. VII 1942.

[4] Упореди: Das Kreuz mit der Moral, Stern, Hamburg, 11. II 2010.

[5]. Извор: spiegel.de, Januar 2014.

[6] Alan Cowell: Dutch Bishops Apologize for Sexual Abuse. In: The New York Times. 16. Dezember 2011 [abgerufen am 11. Juli 2020]).[6]

[7] dpa-infocom, dpa:210531-99-809470/2

[8] G. B. Cardinal Montini, „Pius XII. and the Jews“, У: Eric Bentley, The Storm Over „The Deputy“, New York, 1968.

[9] NIN-online, 2738, 26. VI 2003.

[10] A. Müller, Die „christlichen“ Massaker in Kroatien 1941-1945, Die freigeistige Aktion, Nr. 11, November 1961. Упореди: M. Bulajić, Ustaški zločini genocida I., s. 86, 1988., Beograd.

[11] Упореди: Hermann Häring. Im Namen des Herrn. Wohin der Papst die Kirche führt. Gütersloh, 2009.

[12] Исто, Das Kreuz mit der Moral, Stern, Hamburg, 11. II 2010.