ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ВАТИКАН И СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. (ПОГЛАВЉЕ: „ПАЦОВСКИ КАНАЛИ“)

У доњем тексту се неће тематизовати питање (не)делања Ватикана за време Србоцида хрватске државе 1941-1945, о коме постоји довољно проверене и проверљиве историјске грађе (заинтересовани се по том питању могу обратити аутору за обавештење[1]).

Питања, која се доле обрађују, гласе:

а. Зашто је Ватикан по завршетку Другог светског рата организовао бекство геноцидног злочинца Анте Павелића и његових саучесника од руке правде („Пацовски канали“) а са управо саучесничким знањем САД и Велике Британије?

б. Да ли је Ватикан по могућству и финансијски профитирао на великим геноцидима средином XX века у Европи (Холокауст, Порајмос, Србоцид)?

 

Ословимо прво један историјски феномен, који стоји у непосредној каузалној вези са првим горе постављеним питањем (зашто су организовани „Пацовски канали“?):

Доминантни тренд континуираног, масивног и консеквентног релативизовања, и порицања Србоцида 1941-1945. од стране хрватске политичке, клерикалне и интелектуалне елите условљен је не само инидивудуално-психолошким и социјално-психолошким факторима локалне провенијенције. Он је уз то битно утемељен и потенциран смислено истим (одбојним, игнорантним) ставом Ватикана у односу на оваj и на друга два велика геноцида у европском  XX веку, који је одмах по завршетку рата почео да недвосмислено и консеквентно бива пропагиран и практикован.

То значи да је специфично хрватски (одбојни, игнорантни) став у односу на сопствену историју при томе условљен како локалним (национално-хрватским), тако и општим (римокатоличко-историјским) факторима културолошке традиције окциденталног дела Европе. Подсетимо се стога још једном на (овде исто тако само послератни) став Ватикана у односу на јеврејске жртве геноцида и нацисте (Холокауст):

• Кардинал Монтини (Giovanni Battista Enrico Antonio Maria Montini), потоњи папа Павле VI, био је онај ватикански кардинал, који је по бројним историјским сведочењима био одговоран за организовање ватиканских „Пацовских канала“, којима су по завршетку Другог светског рата многобројни немачки (али и хрватски, словачки, балтички, итд.) ратни и геноцидни злочинци – Адолф Ajхман, Јозеф Менгеле, хрватски бискуп Шарић, Анте Павелић, итд. – избегли пре свега у Јужну Америку.
• На учестала послератна питања о ћутању Ватикана у време Холокауста, морала је пак да важи следећа поука и то без икаквог иоле логичног објашњења, коју је 1963. ауторизовао тај исти кардинал Монтини: „Заузимање једног протестног става и осуда тих збивања (…) били би тада не само бескорисни, већ и штетни (…) О томе нема више ништа да се каже…“^[2]
• Папа Пије XII је 1949. паушално екскомуницирао све комунисте света из римокатоличке цркве. Зашто ниједан католички Немац (или Хрват, нпр. Павелић), као учесник у злочину геноцида, зашто чак ни католички крштени Адолф Хитлер никада није био екскомунициран? Док је за његовог блиског сарадника и министра пропаганде Јозефа Гебелса већ женидба са једном протестанткињом била довољна да буде искључен из римокатоличке цркве.^[3] Зар је заиста већи преступ тј. грех оженити једну не-католикињу, него геноцидно убиство милиона невиних људи (иначе листом не-католика, већ старозаветних Јевреја и православних хришћана)?

Теоретски, на ова питања би могао да дефинитивно одговори само Ватикан отварањем својих архива и заузимањем једног недвосмисленог става у односу на ову проблематику. Докле год то није тако, међутим, наука али и сам Ватикан морају да живе са једним врло широким дијапазоном потенцијалних а понекад и само шпекулативних одговора.^[4]

За разлику од друга два велика геноцида европског XX века, један конститутивни елемент Србоцида је било насилно покатоличавање циљне групе жртава, које је 1941-1945. вршио хрватски римокатолички клир, уз знање и очигледну благонаклоност Ватикана.

У овом контексту, дакле добијају горња питања (зашто је Ватикан организовао бекство католичко-хрватских геноцидних злочинаца – али не императивно и њихових босанско-муслиманских помагача – од правде односно зашто ниједан од истих никада није био екскомунициран из римокатоличке цркве) још значајнију, много експлицитнију тежину.

Ова трећа (клерикална) компонента Србоцида у НДХ, дакле, сужава могућност шпекулација и нуди једну реалну шансу приближавању истини о улози Ватикана на Балкану 1941-1945. (а последично и у односу на друга два геноцида тог времена).

Та шанса, значи, лежи у чињеници да је однос међусобних условљавања опште културолошке традиције и њених локалних фактора утицаја у тадашњој Немачкој, и у тадашњој Хрватској очигледно имао различита тежишта:

У нацистичкој Немачкој је била евидентна енормна превага актуелне расистичке идеологије над традиционалним црквеним легализмом, у Хрватској је владајућа расистичка идеологија била есенцијално утемељена на једном архаично-фундаменталистичком поимању римокатоличке културолошке традиције („свети рат“, „крсташки поход“, „и Пресвета Девица Марија се данас бори на источном фронту за победу фашизма“,[5] итд.).

У Немачкој је римокатоличка црква, значи, била у знатној мери потиснута на руб збивања и њен радијус утицаја на одлуке политичке власти у земљи је био врло редукован. У Хрватској, напротив, католички клир је био у епицентру свих догађања, полуге политичке власти су му стајале на располагању и по правилу зависиле од његовог благослова, контакт са Ватиканом је био перманентан и интензиван.

Ту је, значи, и од самог почетка било остварено симбиотичко прожимање и институционално умрежавање утицаја (речи и делања) локалне клерикалне елите ватиканске хијерархије с једне и политичко-интелектуалне елите хрватске државе са друге стране.

Јер чак ако за тренутак занемаримо све оне верификоване историјске изворе, који говоре у прилог једне по могућности још активније улоге Ватикана у односу на развој тадашње ситуације, остају нам још увек они верификовани историјски извори, који потврђују да је Ватикан све време био барем информисан о току, карактеру и обиму геноцидних збивања у НДХ тј. у Европи (и, у најмању руку, ћутао). Најкасније по завршетку рата, међутим, истина је у пуном обиму, непобитно и непосредно била обелодањена.

Било је, значи, за очекивати да ће сада то чињенично стање (истина, стварност) битно детерминисати даљи говор и делање Ватикана а у смислу историјске анализе, етичко-моралног вредновања једне хришћанске цркве, као и правних консеквенци једне европске државе^[6].

Та закључна анализа, вредновање и консеквенце, сигурно, непосредно су и уследиле.

Њихов резултат (послератни говор и делање Ватикана) показао се међутим врло проблематичним у односу на његову компатибилност са принципима етике, морала и права, са суштином хришћанства. Другим речима, послератни говор и делање „Свете столице“ нису погодовали истовременим покушајима растерећивања Ватикана од његове, још у недовољној мери специфициране одговорности за дотична догађања.

 

Ватиканско спасавање Анте Павелића и његових саучесника од руке правде

по завршетку Другог светског рата

 

Узмимо за пример бекство шефа геноцидне хрватске државе Анте Павелића по завршетку Другог светског рата у Јужну Америку и улогу хрватског католичког клира, као и ватиканске (високе) хијерархије при томе:

Један од најближих Павелићевих сарадника, Љубо Милош, потврдио је при свом саслушању, да је Павелић уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника побегао из земље а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, из „Института Св. Јеронима“ у Риму. Врло значајну улогу у организовању ових ватиканских „Пацовских канала“ играо је и аустријски бискуп Алоис Худал.^[7]

Британска контраобаштајна служба је обсервирала ову установу и у једном извештају из 1947. стоји поред осталог: „Циљ ове организације је заштита особа, које су одане усташкој ствари и пружање помоћи тим особама при бекству (…) такође слање терориста у Југославију (…) срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности чини хрватска групација у „Институту Св. Јеронима“ у Риму…“^[8]

У односу на Павелића констатује пак америчка војна контраобавештајна служба CIC исте године следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан, да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан…“^[9]

У јануару 2006. извештава израелски лист „Haareтz“ о једном суђењу, при коме од 1999. на оптуженичкој клупи суда у Сан Франциску седе представници Ватиканске банке, Фрањевачког реда и Швајцарске националне банке.

Тужитељи су потомци јеврејских и српских жртава геноцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945, који захтевају одштету тј. повраћај украдене имовине својих уморених предака, коју су тадашњи хрватски властодршци отели и депоновали код ових институција.[10]

Један сведок и тадашњи очевидац, Вилијам Говен, радио је одмах после рата за америчку контраобавештајну службу у Риму:

„Говеново сведочење доводи тадашњег кардинала Монтинија и потоњег папу Павла VI у везу са скривањем и помоћи при бекству хрватских ратних злочинаца, као што је био Анте Павелић. То је био део део једне разгранате мреже, познате под именом „Пацовски канали“. Сведок је потврдио и да су британске и америчке тајне службе тада откриле Павелићево место боравка али да су одбиле да га ухапсе.“^[11]

Mark Aarons и John Loftus, међутим, наводе сведочења свештених лица из Ватикана, која тешко оптерећују и самог „ратног папу“ Пија XII и означавају га као директног наредбодавца организације ових „Пацовских канала“.^[12] „Институт Св. Јеронима“ (San Girolamo) и хрватски католички свештеник Крунослав Драгановић нису, дакле, радили ни самосвојно, ни у апсолутној тајности. Амерички обавештајни официр, који је водио ту посматрачку „Операцију San Girolamo“, известио је 1947. следеће:

„Драгановићева подршка хрватским колаборационистима уклапа се у план Ватикана, који предвиђа заштиту ових усташких националиста, све док они не добију погодне документе и иселе се у Јужну Америку (…) Ватикан (…) покреће све могуће полуге, да би те људе прокриумчарио тамо, у Јужну Америку…“

Убрзо по примитку овог извештаја, шест високих хрватских функционера и окривљених ратних (геноцидних) злочинаца напушта овај римокатолички институт у Риму, и одлази у Аргентину. То су били Вјекослав Вранчић, Миле Старчевић, Ловро Сушић, Јосип Марковић, Драгутин Рупчић и Винко Печникар.^[13]

Већ само у тој једној години (1947.) несумњиво је идентификовано укупно 115 највиших, за ратне и геноцидне злоћине осумњичених носилаца власти хрватске државе из 1941-1945, који су тим „Пацовским каналима“ безбедно стигли и то само у Аргентину (процена укупног броја дотичних хрватских ратних званичника и послератних бегунаца од руке закона у Јужну Америку варира, и креће се између 5.000 – 35.000 лица).^[14]

Следећа једанаесторица усташких главешина доказано су избегли извођење пред лице правде, захваљујући посредству хрватског огранка ватиканске милосрдне организације „Kаритас“: Еуген Кватерник, Динко Билановић Шакић, др Јосип Берковић, Иван Челан, Данијел Црљен, Мирко Етеровић, Анте Елез, Радован Латковић, др Иван Корски, др Фрањо Невестић и др Винко Николић (у тој групи налазио се и један немачки припадник елитне нацистичке СС-организације, по имену Фридрих Јозеф Раух).^[15]

Те године је и Иво Ројница стигао у Аргентину. За подсећање, он је у време НДХ представљао врховну хрватску власт у Дубровнику, када су усташе – како је један очевидац, Американка Рут Мичел посведочила – „силазили у град Дубровник, окићени огрлицама од нанизаних српских језика и са пуним корпама српских очију“.⁸⁹⁴

То, очигледно, није сметало да Ројница „… захваљујући помоћи „Свете столице“ и аргентинске владе, као слепи путник на броду „Мариа Ц“, 2. априла 1947. ступи на тло Аргентине“.⁸⁹⁵ То, следствено, очигледно није сметало ни хрватском председнику Фрањи Туђману, да после хрватске сецесије од Југославије у последњој деценији XX века, одреди Ројницу за новог хрватског амбасадора управо у Аргентини.

Када је потом дошло до протеста од стране Визентал-Института, Ројница је дао изјаву за јавност: „Све што сам чинио 1941., поново бих чинио.“^[16] Један од његових наследника на функцији градоначелника Дубровника, Иво Обуљан, прима потом Ива Ројницу 1996. чак у једну званичну аудијенцију у том истом граду.^[17]

Исти пут за Аргентину су следили како један од најозлоглашинијих команданата концентрационог логора смрти Јасеновац, Вјекослав Макс Лубурић, тако и усташке главешине Анте Вркљан, Ћирило Чудина, Бранко Бензон, Марко Синовчић, итд.^[18]

Њихов поглавник Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим. Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), у папинском Латиноамеричком институту, са екстратериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму, који је био директно подређен папи…“^[19]

Већ у мају исте године он прелази у папинску летњу резиденцију Castel Gandolfo, где се „често среће са монсињором Монтинијем“; 9. новембра Павелић прелази у папински Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132).

Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини, у Via Giacomo Veneziano 17-C и 11. октобра 1948. Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину 1. класе на броду „Сестриере“, који ће га одвести у Аргентину.^[20]

Америчка тајна служба, која је Павелића иначе све време опсервирала, овако је проценила ову ситуацију: „Павелић је у очима Ватикана један милитантни католик, који је додуше и лутао (био повремено у заблуди – преводилачка примедба аутора) али та његова лутања су се дешавала, док се борио за католичку цркву (…) Павелићеви контакти с Ватиканом су познати; Ватикан, дакле, у њему види једног милитантног католика, који се јуче борио против православне цркве а данас се бори против атеистичког комунизма…“^[21]

 

Најкасније, значи, при разматрању ватиканских активности непосредно по завршетку Другог светског рата и окончања физичке реализације геноцидних „пројеката“ тадашње немачке односно хрватске државе, постепено ишчезава простор за шпекулације (да ли је Ватикан „само“ био информисан и ћутао односно да ли је у било којој форми узео активног учешћа у односу на овај „пројекат“).

Ватиканска активна улога, наиме, у односу на велике геноциде европског XX века од овог тренутка постала је евидентна и доказива, независно од свих евентуалних докумената, који се и даље у Латеранској палати и другде држе под кључем. Другим речима, та активност не припада више само постојећим и релевантним историјским индицијама, већ представља један валидни доказ високе научне вредности.

Јер крајем Другог светског рата и, тиме, обустављањем (нестанком предуслова за даље вршење) геноцида, тај део историје се ни у ком случају није могао и не може сматрати довршеним, и ставити ad acta.

Сада је било неопходно извући све расположиве правне консеквенце и привести починиоце злочина одговарајућим судским инстанцама, указати поштовање невиним жртвама и њиховим потомцима, и помоћи преживелима (у смислу моралног и материјалног обештећења), и повратити им веру у правду и истину, морал и хуманистичку етику, извршити преко потребне научне и политичке анализе (у смислу принципа превенције „Никад више!“), итд.

Ватикан је уложио огроман труд да се горњи хуманистички императиви овог историјског тренутка, по могућности никада не остваре.

Ова активност Ватикана била је више него проблематична (и ризична пре свега за ову институцију). То је било, са гледишта хришћанске етике и морала, апсолутно некомпатибилно са конститутивном природом једне цркве, то је истовремено било, правно гледано, свесно и намерно делање саучесника у једном масовном злочину, у смислу заштите, прикривања и помагања окривљенима при њиховом бекству од правде и правних санкција.

Зашто се Ватикан тако рискантно одлучио за такву своју анти-етичку и противправну активност? Јер он је тиме децидирано потврдио мишљење свих оних, који заступају став да је Ватикан овим упечатљиво показао и доказао, да геноцидне злочине немачке и хрватске државе не сматра злочинима, већ једним „легалним чином“^[22], да стога окривљене – уз игнорисање свих правних инстанци и институција – не сматра ни потенцијално кривима, да их напротив и поврх тога сматра достојним свог (ватиканског) морала и етике и да, значи, одобрава то што се догађало те да се тиме на један одређени начин и идентификује с тим.

Ватикан је тиме, значи, прво доделио апсолуцију (свакодневним језиком речено – амнестију а тиме и рехабилитацију) хрватским, немачким, итд. ратним и геноцидним злочинцима, и потом их ставио под своју заштиту, под заштиту једне моћне историјске институције, која по сопственом самосхватању „никада није грешила и никада неће грешити“.

Тиме је Ватикан само још једном посегнуо за најубојитијим оружјем из свог владалачког арсенала, за „узурпацијом власти над дефиницијама стварности и психагогијом“. Јер то (језичко) оружје се преко 1.500 година, раније или касније, увек показало као непобедиво и папе су захваљујући њему (и ауторитативно – у смислу plenitudo potestatis папе Грегора VII и његовог Dictatus papae из XI века) дефинисале тј. редефинисале поред осталог и право, морал, етику, правду и истину, наравно само према сопственом и интересно условљеном нахођењу.

Зашто би Ватикан, значи, пошао од тога да нешто, што је толики број векова врло ефективно и успешно функционисало, сада може заказати? Јер за папе су државе и владари кроз читаву историју били само фигуре (са повременом тенденцијом осамостаљивања) на једној геополитичкој шаховској табли – државе су значи увек биле ту, да се држе а владари су били ту, да би се њима владало.

И када се таква једна фигура краткорочно осамостали и изјави нешто у том смислу, као нпр. онај апсолутистички настројени монарх из Француске: „Држава, то сам ја!“, то нема неког одсудног значаја у односу на једног папу, чије самосхватање гласи – језик, то сам ја, истина, то сам ја, стварност, то сам ја.

Давањем апсолуције хрватским (немачким, итд.) ратним и геноцидним злочинцима, Ватикан је истовремено, по принципу очекиване повратне спреге, и самом себи доделио још једну апсолуцију у односу на целокупну сопствену егзистенцију.

 

У том контексту постаје јасније и нпр. проглашавање хрватског надбискупа из времена Другог светског рата, Алојзија Степинца, прво кардиналом а у међувремену и „блаженим“, чему раније или касније аутоматски следи и проглашавање „свецем“.

Овај високи хрватски римокатолички клирик налази се, наиме, још увек (и с правом) у жижи научног истраживања овог историјског периода, и овај акт Ватикана се – са гледишта науке – не може другачије схватити, него као једно недопустиво прејудицирање финалне научне оцене у односу на историјску улогу и значај Степинца.

Проглашавањем Алојзија Степинца „блаженим“, њему се несумњиво додељује једна апсолуција (амнестија, рехабилитација) на самопроглашеном највишем нивоу, чиме Ватикан и себи додељује апсолуцију у односу на сва збивања, чији историјски актер је nolens volens био – у једној још непотпуно разјашњеној мери – и Алојзије Степинац (Србоцид, као и геноцид над Јеврејима и Ромима од стране хрватске државе 1941-1945). Тиме се консеквентно демонстрира и снагом самопрокламованог „највишег ауторитета“ психагошки шири сопствена „власт над дефиницијама“ у односу на „добро и зло“, „исправно и погрешно“, „морално и неморално“, „легално и криминално“, итд. (општа културолошка традиција).

Један такав ватикански став, додуше, противуречи, поред осталог, и библијски осведоченом (значи – и за Ватикан конститутивном) етичком учењу Исуса Христоса, али зар није већ велики римокатолички догматичар и бискуп (и светац) Августин експлицитно изјавио да он без условљавајућег ауторитета (= власти над дефиницијама стварности) римокатоличке цркве не би поверовао ни у једну реч Светог писма?

 

Овај начин размишљања, говора и делања Ватикана се несумњиво показао делотворним и то већ у тадашње, непосредно послератно време, јер доказано је да су Британци и Американци (који су управо водили и завршили један крвави и исцрпљујући рат са нацистичком Немачком, и по логици ствари и са њеном сателитском државом НДХ) локализовали Анте Павелића у Аустрији и у његовим ватиканским скровиштима у Риму. Они га упркос томе нису ухапсили и привели правди, и тиме сигурно нису следили било какве правне или моралне циљеве, већ само очигледне интересе Ватикана.

То свакако постаје тек тада схватљиво, када се подсетимо да и једни и други несумњиво припадају (уз све нормалне специфичности партикуларних историјских нација, закључно са каснијим припадништвом другим, али из римског католичанства проистеклим конфесијама^[23]) потомцима и наследницима исте културолошке традиције, они дакле несумњиво припадају историјско-цивилизационом систему средње и западне Европе.

Ватикан је битна детерминанта настајања, развоја и учвршћивања те традиције окциденталног дела Европе (и шире), он је релевантан за тај систем и зашто би неко (овде – Британци и Американци), ко је и сам део истог система, ризиковао да оштети један угаони камен тог (и свог) фундамента, да реже ону пословичну грану, на којој и сам седи?

Принципијелно и практично живљење овог става од стране наследника и настављача ове традиције, иначе, може се пратити и до данашњег дана.

 

Да ли је Ватикан финансијски профитирао на великим геноцидима у европском XX веку?

 

Поставља се дакле питање, које је од великог значаја за истраживање великих геноцида у европском XX веку, наиме – да ли је претпоставка, да је Ватикан по могућству шта више и материјално профитирао од отетог иметка жртава реална опција или само једна злонамерна шпекулација? Индикативне чињенице, које указују на потребу разматрања овог питања закључно гласе:

• „Шеф тадашње хрватске државе, Анте Павелић, предао је званични архив пре свог бекства загребачком римокатоличком надбискупу и председнику Хрватске бискупске конференције Алојзију Степинцу, који га је потом највећим делом проследио у Ватикан (Архив Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске, Загреб. Овде се под бројем 001050-31 чувао налаз, откривен у зиду подрума Степинчеве резиденције: један мањи део званичне документације Независне Државе Хрватске, Степинчеви дневници, грамофонске плоче са снимљеним Павелићевим говорима, као и део злата из државних трезора, превасходно златних зубних надокнада, повађених из уста побијених жртава бројних концентрационих логора и других стратишта, подвучено од стране аутора)“.
• „Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака, подвучено од стране аутора). Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака и бежи у априлу 1946. у Рим тј. у Ватикан. Будући да Павелић потом није стигао у Аргентину са стотинама милиона швајцарских франака, може се логично претпоставити где је та имовина остала.
• Ту претпоставку је потврдио и већ једном цитирани амерички контраобавештајни агент William Gowen. Он је, дакле, у Риму 1947. истраживао делатности хрватског клерикалног „Института Св. Јеронима“ у оквиру те ватиканске операције „Пацовски канали“ и дошао до закључка, да је „усташко благо завршило у трезорима Ватиканске банке“.⁹⁰⁵ Његово сведочење је од важности за већ наведени – ретки тј. за сада јединствени – судски процес у Сан Франциску, при коме још од 1999. на оптуженичкој клупи седе профитери геноцида хрватске државе 1941-1945, Ватиканска банка (IOR), Фрањевачки ред и Швајцарска национална банка. Ради се одштетном захтеву преживелих тј. потомака јеврејских и српских жртава геноцида у хрватској држави 1941-1945. односно о повраћају тада опљачкане имовине жртава. (извор: Jonathan Levy and Thomas Easton Attorneys, www.vaticanbankclaims.com). Ватикан, међутим до данашњег дана одбија да сарађује са међународним правним инстанцама и – не ретко ужива (ин)директну подршку држава Запада, закључно са ЕУ.⁹⁰⁶
• Значај истог питања (да ли је Ватикан и материјално профитирао од отетог иметка жртава великих геноцида у европском XX веку) актуелизовао је и амерички историчар Michael Phayer 2007. године, који је захваљујући скидању ембарга са ратних и поратних докумената у САД (одлуком америчког председника Била Клинтона 1997), успео да дође до много оригиналних докумената из америчког Националног архива (US National Archives), Holocaust Memorial Museum, из дипломатске кореспонденције и америчке шпијунаже, до описа и коментара одговарајућих немачких докумената, до новообјављених документа аргентинске владе и британског Министарства иностраних послова (British Foreign Office), као и до дневника америчког бискупа Joseph Patrick Hurley.⁹⁰⁷ Документи аргентинске владе су драгоцени, јер је ова земља била крајња дестинација „Пацовских канала“ за хиљаде хрватских и немачких ратних и геноцидних злочинаца. Овај римокатолички бискуп је пак био изузетно вредан сведок времена, јер је он у служби ватиканске дипломатије боравио 1945-1949. у послератној, комунистичкој Југославији као регент ad interim, као једна врста привременог папског нунција и истовремено радио за америчку тајну службу.⁹⁰⁸
• Закључно и од изузетне важности, из резултата истраживања архива са преко 4.000 интерних тајних докумената Ватиканске банке (IOR), које је од 1974. па до краја деведесетих година XX века марљиво скупљао један од најупућенијих „инсајдера“ Ватиканске банке, Монсињоре Ренато Дардоци, из којих произилази не само да су велика материјална средства побијених жртава геноцида у Хрватској 1941-1945. (али заобилазним путем – преко САД и на основу америчке послератне заплене нацистичког плена – и још много већа имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке) завршила у Ватикану, већ се указује и на њихову каснију сврху, где су те бесправно тј. изузетно криминално/геноцидно отуђене вредности нашле своју примену. Та средства су, по овом интерном извештају из архива Ватикана, у време папе Јована Павла II – барем делимично, тј. у висини од око 100.000.000 US $ – била употребљена за финансирање активности синдиката „Солидарност“ у папиној пољској постојбини, као почетка успешног разбијања Варшавског пакта и Совјетског Савеза.^[24]

Тиме се – уколико будућа и неопходна истраживања потврде ово ново и већ у значајној мери научно утемељено стање ствари – круг консеквентно затвара:

Ватикан је (у најмању руку) ћутао и толерисао реализацију великих геноцида над не-католицима у европском XX веку и то превасходно из црквено-идеолошких разлога, а у служби једног – по свом самосхватању – „вишег циља“.

Ватикан је, по у међувремену бројним и веродостојним историјским изворима, материјално профитирао из великих геноцида над не-католицима у европском XX веку и ту противправно стечену финансијску добит потом искористио за остваривање својих превасходно црквено-идеолошких циљева, а у служби једног – по свом самосхватању – „вишег циља“.

 

• „The testimony of former US intelligence agent, William Gowen, who reported on the Ustasha in 1947, has aided the lawsuit. Gowen stated that his investigation in 1947 led him to believe that the Ustasha Treasury had been concealed at the Vatican Bank and that the Vatican was implicated at the highest level with Pavelic“. Preuzeto sa: Dr. Jonathan Levy Co-counsel for Plaintiffs Alperin v. Vatican Bank and Franciscan Order, United States District Court for Northern California, Case No. C-99-04941 MMC.
• Упореди: Vatican Bank Holocaust Litigation, Dr. Jonathan Levy, PhD. info@brimstoneandcompany.com:

VATICAN CONTINUES TO BLOCK AUDIT OF HOLOCAUST LOOTED ASSETS;  EU Says it Lacks Authority to Intervene. VATICAN CITY: The Vatican Authority for Financial Information tasked with monitoring the scandal plagued Vatican Bank continues to dodge requests to audit Vatican Bank accounts alleged to contain Holocaust era assets looted from the Balkans. About 30 current and former Vatican Bank accounts have been identified as suspect including accounts controlled by the Franciscan Order and various Croatian Dioceses. 

[1] Велики број примарних историјских извора и научне литературе може се наћи у нпр: Владимир Умељић, Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем 20. века (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма), Гамбит, Јагодина, 2016.

[2] G. B. Cardinal Montini, „Pius XII. and the Jews“, У: Eric Bentley, The Storm Over „The Deputy“, New York, 1968.

[3] Edgar Dahl, Nazis im Talar, SciLogs/WissensLogs, 19. XI 2010.

(www.scilogs.de/wblogs/blog/libertarian/allgemein/2010-11).

[4] Нпр. да ли је то, можда био један „акт хришћанског милосрђа“ у односу на ове злочинце, који њихове јеврејске, српске и ромске жртве никада нису доживеле? Да ли је тада у Ватикану однела превагу нека архаично-конзервативна фракција, која се приклонила смислу Хитлерове изјаве „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“? Да ли је ватиканска хијерархија (њени есенцијални носиоци власти одлучивања) пала на испиту морално-етичке и политичке одговорности из разлога људске слабости, страха, збуњености, недораслости ситуацији? Да ли је „непогрешивост папа“ онемогућавала промену политичког курса упркос сазнању о страхотним збивањима, па чак и по цену да се та збивања и даље дешавају, итд. Ови и сви други могући одговори, међутим, остају шпекулација, све док се не провере веродостојним историјским изворима у довољном броју. Дотле се само могу постављати научно вероватне тезе и стављати на дискусију.

[5] Исто, „Окцидентално-европска културолошка традиција…“

[6] Ватикан поседује, наравно, и статус једне државе. Њу је основао папа Стефан II. (752-757.), на територији коју му је 756. поклонио франачки краљ Пипин (а коју је овај управо освојио од Лангобарда). Та ватиканска држава је егзистирала до 20. IX 1870. и Гарибалдијевог државотворног уједињења, и проглашења Рима за главни град ове нове државе Италије. Ватиканску државу је шездесетак година касније обновио италијански фашиста Мусолини (Упореди на пр. W.O. Xenos, исто).

[7] S. Kurkjan, Vatican body aided reputed criminals of War, Studies say. Globe Staff, 1986, Washingto.

[8] Memorandum on the Ustasha Organisation in Italy, FO 371/6738F, 80085 – Central Intelligence Group, New War Department, London.

[9] U.S. Army Counter Intelligence Corps (CIC), Rome Detachment, A.P.O. 512, Case No. 5650-A, 12. IX 1947, Rom.

[10] При том суђењу Ватиканској банци, Фрањевачком реду и Швајцарској националној банци због профитерства при геноциду у НДХ у Сан Франциску, о коме 2006. извештава израелски лист „Haaretz“, ватикански адвокати су шездесет година по завршетку Другог светског рата и геноцида хрватске државе над Србима, Јеврејима и Ромима заиста изашли с тврдњом да је тај „поступак тадашње хрватске државе“ био „један дозвољени чин (Jonathan Levy and Thomas Easton, Attorneys, resistk@yahoo.com, www.vaticanbankclaims.com). овде потпуна оригинална верзија: Vatican Lawyers Claim Nazi Regime Violated No Law in Genocide of 500,000 Serbs, Jews, & Roma Lawyers for the Vatican Bank including Pope Benedict’s personal attorney have argued that genocide committed in Croatia during the Second World War by a Nazi regime was permissible under international law. The Vatican Bank stands accused of the post war laundering of the profits of genocide – including dental gold taken from the victims of the Nazi backed Croatian regime known as the Ustasha.Attorneys for the Holocaust survivors are outraged that the Vatican Bank suggests that genocide and plunder are permissible acts under international law. Jonathan Levy, one of the attorneys for the Holocaust survivors, questions whether the Pope is even aware of what the bank’s attorneys are proposing: „On the one hand the Vatican is quick to condemn Israel and Serbia in recent years but in essence says its OK to butcher 500,000 people, steal their belongings and stash it in the Vatican Bank…Pope Benedict should be concerned that the moral integrity of his Papacy is being undermined in a Federal Court.“ Jonathan Levy and Thomas Easton Attorneys, resistk@yahoo.com, www.vaticanbankclaims.com

[11] Упореди: Haaretz, Tel Aviv, januar 2006.

[12] Mark Aarons, John Loftus, Unholy Trinity: The Vatican, The Nazis, and The Swiss Banks, St. Martin’s Griffin; Revised edition, New York, June 15, 1998.

[13] US National Archives and Records Administration (NARA): Izveštaj „Draganovic Krunoslav Stefano, 26. XI 1946“, као и: „Father Krunoslav Draganovic, Past Background and Present Activitys, 12. II 1947. NARA, RG 319, 631/31/52-54/1-4, Box 107.

[14] Упореди: Uki Goni, Odessa. Die wahre Geschichte. Fluchthilfe für NS-Kriegsverbrecher, Assoziation A, Berlin/Hamburg, 2006.

[15] Упореди: James Milano: Soldiers, Spies and the Rat Line, Washington, 1996. 894          Исто, Ruth Mitchel, The Serbs choose to fight, Dooblday Duran, New York, 1943 895        Wiesental-Institut, Argentina, akte: „Rojnica, Ivo, F-22659, 17. XII 1947.

[16] Упореди: New York Times, New York, novembar 1993.

[17] СРНА, Република Српска, 8. VIII 1996.

[18] Упореди: US National Archives and Records Administration (NARA): Pismo Krunoslava Draganovića američkom ambasadoru u Rimu od 19. maja 1947, прилог „Defense of Alleged Yugoslav Quislings and War Criminals in Italy, 28. V 1947, NARA, RG 59, 250/36/19/6, Box 3622.

[19] Исто, Uki Goni, Odessa. Die wahre Geschichte. Fluchthilfe für NS-Kriegsverbrecher, Assoziation A, Berlin/Hamburg, 2006.

[20] Исто, Uki Goni.

[21] U.S. Army Counter Intelligence Corps (CIC), Rome Detachment, примедба од 14. VII 1947. и од 29. VIII 1947. у: “Pavelic file”.

[22] Још једном – При том суђењу Ватиканској банци, Фрањевачком реду и Швајцарској националној банци због профитерства при геноциду у НДХ у Сан Франциску, о коме 2006. извештава израелски лист „Haaretz“, ватикански адвокати су шездесет година по завршетку Другог светског рата и геноцида хрватске државе над Србима, Јеврејима и Ромима заиста изашли с тврдњом да је тај „поступак тадашње хрватске државе“ био „један дозвољени чин (Jonathan Levy and Thomas Easton, Attorneys, resistk@yahoo.com, www.vaticanbankclaims.com).

[23] Англосаксонски доминиране нације и државе следе већински протестантизму, који се тек после више од 1.000 година исте и заједнички грађене историјске традиције – пре свега догматски и организационо али не и културолошки – одвојио од Ватикана. Већ је било наведено (поглавље о Холокаусту), колико је Мартин Лутер остао на пр. укорењен у антијеврејском императиву речи и дела римског католичанства, дехуманизовао Јевреје и позивао на погроме над њима, на спаљивање синагога и сл.

[24] Gianluigi Nuzzi, „Vatikan AG. Ein Geheimarchiv enthüllt die Wahrheit über die Finanz- und Politskandale der Kirche“, Ecowin Verlag, Salzburg, 2010.

• „The testimony of former US intelligence agent, William Gowen, who reported on the Ustasha in 1947, has aided the lawsuit. Gowen stated that his investigation in 1947 led him to believe that the Ustasha Treasury had been concealed at the Vatican Bank and that the Vatican was implicated at the highest level with Pavelic“. Preuzeto sa: Dr. Jonathan Levy Co-counsel for Plaintiffs Alperin v. Vatican Bank and Franciscan Order, United States District Court for Northern California, Case No. C-99-04941 MMC.
• Упореди: Vatican Bank Holocaust Litigation, Dr. Jonathan Levy, PhD. info@brimstoneandcompany.com:

VATICAN CONTINUES TO BLOCK AUDIT OF HOLOCAUST LOOTED ASSETS;  EU Says it Lacks Authority to Intervene. VATICAN CITY: The Vatican Authority for Financial Information tasked with monitoring the scandal plagued Vatican Bank continues to dodge requests to audit Vatican Bank accounts alleged to contain Holocaust era assets looted from the Balkans. About 30 current and former Vatican Bank accounts have been identified as suspect including accounts controlled by the Franciscan Order and various Croatian Dioceses.