Владимир Умељић: УЖАСАВАЊЕ

Владимир Умељић

Велики физичар Нилс Бор је једном приликом изјавио: „Ко се не ужасне над квантном механиком, тај њу није схватио.“ Исто важи и за феномен геноцида, ко се не ужасне над овим „најстрашнијим злочином, који историја човечанства познаје“, тај га није схватио.

Но шта ћемо са свим оним припадницима хрватских водећих елита, који до данас багателизују, релативизују и поричу страшни Србоцид хрватске државе 1941-1945, као и са разним Грухоњићима и Тепићкама, који у служби политикантског стављања „геноцидних Срба“ на стуб срама, не престају да инфлационирају (= обезвређују), изобличавају и злоупотребљавају злочин народоубиства?

А ко се критички постави према овим последњима, тај је „саучесник геноцида“, без обзира био то Ноам Чомски, шеик Имран Хусеин, Ефраим Зуроф, Едвард Херман, генерал Луис Мекензи и… и… и…

Слободан Антонић је својевремено написао у „Правди“:

„Тако смо у понедељак читали Динка Грухоњића који поручује да је „Србија крива јер чини продужени геноцид“ пошто „у Србији, 26 година после (Сребренице), и даље траје геноцид, злочин државе, у својој последњој фази – порицању“. Ми смо и даље у истом рату из 1995, објашњава Грухоњић, који „траје и данас, и трајаће сасвим сигурно и у генерацији већине деце у Србији“.

Дакле, не само „геноцид у Сребреници“, већ и један науци непознати „продужени геноцид“ од стране српске државе? Нема Бога, до оног ad hoc Хашког трибунала (ICTY) а Грухоњићи и Тепићке су његови пророци и пророчице!

Оног трибунала, који су

а. иницирале, захтевале (против чега се, иначе, у принципу ништа не може рећи) и већински утемељиле „НАТО-демократије“,

б. које су га највећим делом и финансирале, било кроз буџет ун или пак путем дозвољених донација, што је већ нешто проблематичније;

в. које су га пре и за време судских расправа снабдевале подацима и материјалима својих војних структура и својих тајних служби, сасвим сигурно – по сопственом избору, после одмеравања сопствених интереса, што је још проблематичније;

г. даље, да се пресуде ICTY заснивају превасходно на западном тј. англосаксонском праву (део исте културолошке традиције), али и да

д. су сва 4 досадашња Главна тужиоца дошла из области окцидентално-европске културолошке традиције као и

ђ. да сви председници суда, осим једног јединог (Патрик Робинсон/ Patrick Robinson са Јамајке, чија земља је битно карактерисана том истом традицијом и несумњиво се налази у сфери утицаја „НАТО-демократија“) дошли из дотичне традиције;

е. да је од (сталних и ad Litem) судија 43 дошло из области окцидентално-европске културолошке традиције, 39 из њене сфере утицаја (19 из Африке), 3 – у различитим временским периодима – из Кине и један једини из Русије. То не говори заиста о плурализму заступљених правника, нарочито када се узме у обзир да се судске пресуде доносе или једногласно или простом већином (2 : 1). На основу којих критеријума се дакле вршио одабир (тужилаца и) судија? Да ли би чињеница да је био позван само један судија из Русије и то – са свим дужним поштовањем – један муслимански не-Словен (Бахтияр Раисович Тузмухамедов) требало да укаже на то да се Русија не сматра правном државом? У том случају Тузмухамедов, један стручњак за међународно право са вишегодишњом плодном сарадњом са западним политичким и војним структурама, не може да служи ни као онај пословични „смоквин лист“. Да ли пак тројица позваних судија из Кине говоре о њиховој „правној држави“? Или тројица из Египта, где исте судије – зависно од тога ко је тренутно на власти – једном осуђују бившег председника Мубарака а једном његове смртне непријатеље „Муслиманску браћу“, у земљи у којој би без годишњих прилога САД у висини од више милијарди долара држава одавно банкротирала?

Фундаментална чињеница је, уз то, да је ICTY по свом статуту био обавезан да истражи и санкционише све прекршаје међународног права на тлу бивше Југославије а да упркос непревидивом стању ствари, да је НАТО-пакт у време нападачког „Косово-рата” против Србије и Црне Горе 1999. прекршио велики број битних одредница међународног и националних права (не само УН-повељу, већ и сопствени НАТО-статут, Хелсиншки уговор, Бечку конвенцију, уговор „4 + 2“ при поновном уједињењу Немачке, итд.), односно фактички читаво, за ову област релевантно међународно право, као и национална права својих земаља-чланица, као на пр. немачки устав) а да никада није био позван на одговорност од стране тог суда или барем био предмет његовог истраживања.

Овај суд је, значи, игнорисао највећи, јер (над)државни прекршај сваког права. Може ли једна правна институција да селективно суди и да остане веродостојан, нешто дакле што је познато само из интересно вођене политике?

Али сад би за сва времена морало да важи: „Нема Бога, до Хашког трибунала…“

Тачно је да су припадници српских оружаних снага у Сребреници стрељали одређени број заробљених припадника босанско-муслиманских снага, што је несумњиво био ратни злочин, но тачно је исто тако, да се по сваком закону вероватноће радило о освети за неколико хиљада побијених српских цивила, закључно са женама и децом, које су те „демилитаризоване“ снаге из Сребренице под командом Насера Орића претходно у околним селима побиле.

Грешно и погрешно, јер: „Ко се освети, тај се не посвети.“, тако Свети Николај Српски.

Али – геноцид, народоубиство?

„Јеврејска бригада“, коју је Винстон Черчил утемељио од 5.000 Јевреја из Палестине, била је део британске Осме армије у Другом светском рату, и борила се за британску круну (њих 700 је при томе погинуло), али њени припадници су уз то циљано трагали, проналазили и хватали нацисте и убијали их, без иоле легалног судског поступка (Документарни филм, немачки ТВ-програм ЗДФ, приказан 12. новембра 2003.).

Несумњиво освета, али – да ли је и то за Грухоњиће и Тепићке био геноцидни чин?

„Накам група“ преживелих жртава Холокауста је пак била активна 1945-1946. и себи зацртала као циљ, да по сваку цену убије 6.000.000 Немаца, сипајући истовремено отров у водоводе више великих немачких градова.

То није успело, али они су успели да арсеном отрују хлеб, намењен једном логору за немачке заробљенике у близини Нирнберга, од кога је умрло око 2.000 заточеника (Dina Porat, „Die Rache ist mein allein:“ Vergeltung für die Schoa: Abba Kovners Organisation Nakam (Paderborn: Brill/Schöningh, 2021), 236-247.).

Освета? За осудити? Да, али – геноцид? Но шта би на то рекли Грухоњићи и Тепићке?

Ако би се усудили, наравно, али у односу на Србе је њима, како изгледа, све дозвољено, Сребреница је страшнија од Јасеновца и Јадовна, Срби су гори од услужника хрватске државе 1941-1945. и од муџахедина-главосеча из последњих ратова при распаду друге Југославије на крају 20. века.

Но можда би они рекли да тровање 2.000 заробљених и разоружаних немачких војника није било предмет расправе Нирнбершког трибунала, што је тачно, да не постоји значи нека пресуда, која би их обавезивала да буду консеквентни.

Не, не желим им повлачења по судовима и затворске казне, већ нешто много горе, наиме, да их у сну походе мала Србчад из Јасеновца, која јаучу: „Чико, немој да нас кољеш!“ а усташки кољач одговара: „Не бојте се, чика ће то полако.“

Шта још рећи о овим пророцима и пророчицама Хашког трибунала?

Овде се парафразирање Нилса Бора мора значајно модификовати, јер врло невероватно је да они не схватају шта чине, не, они су све схватили и њихова запењена жустрост следи једном јасном плану, једном тачно оцртаном циљу – Срби не као геноцидне жртве, већ као починиоци злочина.

И српска држава као њихов тутор.

Стога за њих тешко може да важи: „Опрости им, Боже, јер они не знају шта чине“. Парафраза би, дакле, смела да гласи:

„Ко год се не ужасне над њима, тај ништа није схватио.“