Владимир Умељић: УСПЕШНИ ПОЛИТИЧАРИ И НЕУСПЕШНА ПОЛИТИКА

Пецарош извуче рибу из воде, откачи је са удице и намршти се: „Пфуј, она је мокра! Као она Марковићка, она од преко пута.“ Окупљене комшије климају главом, један се одважи да да свој допринос дискусији: „Ко то беше она Марковићка од преко пута?“ Пецарош слегне раменима, уздахне: „То је она, која је до кратко пред смрт живела.“

Присутни климају главом, слажу се, понеки аплаудирају новим сазнањима. А ако се овај други усуди да упита: „А што је та Марковићка била мокра?“, пецарош ће га сажаљиво погледати и затрести главом: „Јер је имала текућу воду, али не и пешкир.“

Не, ова двојица се не зову Бекет и Јонеско, то није Teatre de l’absurd („Позориште апсурда“), већ основни образовни курс за већину политичара у демократским системима, дакле за оне који су схватили да је за успех у овој професији додуше номинално потребна већина бирача, али да је још важније припадати већини у већинској политичкој партији.
Који су схватили да успешност политичара не зависи од успеха њихове политике. И да не зависи од тога, шта они говоре, важно је само да при томе што мање заиста кажу, јер што се мање разуме, то се опуштеније живи.
Да ли демократија, несавршени, али дефинитивно безконкурентни (најмање лош) систем социјалног организовања, захваљујући управо демократским политичарима, губи битку са растућом – самодовољном и самозадовољном – декаденцијом истих?

Као успешни политичари важе они, који се налазе што ближе врху пирамиде власти и тамо остају што дуже. Успешна политика је, међутим, нешто сасвим друго, подлеже сасвим другачијим критеријумима оцењивања.
Један пример великог потцењивања здравог разума бирача је једна већ опште позната појава, наиме, да се најкасније после реизбора успешних политичара сви они испостављају као универзални зналци – неко, ко је до јуче водио ресор здравства преузима војску и одбрану, доскорашњи министар спорта преузима економију, министар за школство постаје задужен за спољне послове, шеф обавештајних и полицијских структура почиње да се стара о реформи пензионог осигурања а епидемиолог, који се до тада бринуо о саобраћају и путевима преузима одговорност за дигитализацију банкарског система.
Но људи, бирачи су на то прилично огуглали (за живо чудо?) и разлози за њихово незадовољство успешним политичарима и резултатима њихове неуспешне политике, леже негде другде.
„Његово величанство бирач“ је, дакле, већ одавно огуглао на чињеницу да се његови највиши политички представници не осећају обавезним у односу на здрав разум, истину и правду, на принципијелне ставове, морална правила и етичке идеале, и побуниће се тек када последице тог делања осети на сопственој кожи.
Другим речима, свака социјална заједница која почива на договору (бирачко право) добија предводнике које заслужује, које је изабрала и ако је једно друштво загазило у самозадовољну и беозобзирну декаденцију, оно заправо не би требало да се чуди због резултата сопственог избора.
Питање је, значи, да ли је горња констатација да политичари потцењују здрав разум бирача уопште примерена, јер могуће је и да се они воде (искуственим) сазнањем, да ће се бирачи једноставно већ препознати у својим изабраницима.
Како стара мудрост каже: „Исто се истом радује“ („Similis simili gaudet“).
Карактеристично за нпр. немачку политичку сцену у последње време је следеће:
„Немачки канцелар Олаф Шолц, према најновијим истраживањима, не ужива поверење грађана. Више од две трећине немачких бирача незадовољно је садашњим канцеларом, показала је анкета ИНСА (…) Само 15 одсто испитаника у анкети коју је Билд објавио рекло је да коалиција семафора ради добар посао, док скоро половина верује да је претходна велика коалиција ЦДУ/ЦСУ и СПД радила боље (…)“
Сигурно, за то у међувремену постоје непревидиви прагматични разлози – клизање у привредну рецесију, недостатак тј. поскупљење енергената, инфлација, пораст животних трошкова и пад стандарда.
Последице актуелне политике се дакле већ добрано осећају на сопственој кожи.
Али још увек важи – за све је крива Русија. Не санкције, које ЕУ све време уводи Русији на своју штету и на корист САД и њиховог британског „носача авиона“, а на управо еуфоричну радост лондонске берзе и Волстрита, америчке војне индустрије и нафтних компанија.
Тја, руска кривица, тако тврде изабрани политичари, као и неизабрани медији, који су исто тако концертирани као и све водеће социјалне елите. Јер историја је почела уласком руских трупа у Украјину, уз кршење иначе неприкосновеног међународног права, то је био прапочетак свега.
Док НАТО никада није препао нпр. Србе, разорио Југославију на њихову штету уз исто такво кршење иначе неприкосновеног међународног права, никада није прилазио све ближе руским границама уз кршење свих претходних обећања, никада није организовао „Мајдански пуч“ и довео бандеровце на власт у Украјини, нити је склопио и прекршио уговоре у Минску, па годинама наоружавао, обучавао и антируски индоктринисао следбенике и поданике владајуће гарнитуре Володимира Зеленског.
А кијевски режим, ти само мирољубиви заточници демократских вредности, слободе и равноправности свих људи, никада нису укидали руски језик, рушили споменике и уништавали дотичну културу, нису бомбардовали Донбас и немају никакве везе са спаљивањем живих Руса у Одеси.
Не, управо уловљена риба је мокра а Марковићка је живела све до своје смрти. Са текућом водом додуше, али без пешкира. Логично да је била мокра, као што је то пецарош објаснио комшијама и просветио их на исти начин, на који успешни западни политичар данас просвећује своје бираче о почетку васцеле историје, паду животног стандарда, инфлацији и поскупљењима.
А шта каже данашња политикологија о актуелним политичарима?
Она наука (старогрчки ἐπιστήμη πολιτική, epistéme politiké), коју су својевремено развијали Платон (у својој Πολιτεία, где форсира аристократију на рачун демократије) и Аристотел (у Πολιτικά, где како аристократија, тако демократија, народ, учествују у владалачком моделу). Наравно, упрошћено речено.
Шта је у данашњој политикологији још остало од тог наума хеленистичких мислилаца да политици подаре једну основну и сходно свом временско-просторном контексту хуманистичку одредницу, да од ње створе једну нормативно-онтолошку категорију, са сврхом да се побољша, учврсти кохезиона детерминанта социјалне заједнице?
Јер западне демократије се здушно позивају на „своју“ старогрчку претходницу.
Останимо на примеру савремене Немачке. Један колико интересантни, толико и карактеристични одговор на горње питање нуди познати и угледни политиколог из Берлина Херфрид Минклер (Herfried Münkler) у свом предавању „Одустајање од истине као цена за опстанак демократије?“ (Der XII. Europäische Kongress für Theologie an der Humboldt-Universität zu Berlin. Der Anspruch der Wahrheitsfrage, Neue Zürcher Zeitung, 26.9.2005.).
Он заступа став да „политичари морају да се суздржавају од заступања неугодних истина, да не би изгубили подршку својих бирача (…) нарочито у случају рата ниједној демократској држави није могуће да у свему заступа истину, када се ради о легитимисању рата и мотивацији грађана за исти (…) вируленција појма „истина“ највише долази до изражаја у дилеми између легалитета и реалне политике (…)“
Другим речима, демократски политичари морају да лажу, ако је то у њиховом интересу.
Ауторско мишљење у односу на овај став гласи, да ако демократија мора да одустане од истине да би опстала, онда она није вредна опстанка, јер дефинитивно није демократија, већ у најбољем случају аутократија, ако не већ и диктатура, без обзира како је њени предводници декларисали.
А ако наука, политикологија, заступа апологетски став да политичари морају да заступају неистину, нарочито када се ради о легитимисању рата, онда то није наука, већ идеологија и као таква не заслужује да опстане.
Јер једном „научно“(= идеолошки) легитимисано и политичком вољом „легализовано“ поништавање императива истине је основа, на коју се могу позвати (и позивале су се) еугеника и све расистичке теорије, на којима су почивале стравичне диктатуре у Европи 20. века, на првом месту немачки нацизам, хрватски клерофашизам, итд. Али непревидиво и номиналне демократије у време својих империјалних похода и нечовечног третирања свог колонијалног робља.
У Чехословачкој је 1968. народ изашао на улице („Прашко пролеће“) и захтевао „социјализам са људским лицем“. На данашњем Западу „Његово величанство бирач“ ће раније или касније морати да се одлучи, хоће ли захтевати „демократију са људским лицем“
Тешко, наиме, да ће је он добити од својих политичких и других водећих елита.
Или ће и даље остати задовољан „истином“ да је свеже уловљена риба мокра а да текућа вода захтева и пешкир. Јер што се мање разуме и зна, то се безбрижније живи. Код нас, наиме, струја долази из утичнице, хлеб из пекаре, вода из славине а забава из Холивуда – шта ће човеку више?

А култура? Не, Бекет и Јонеско, то су наши политичари и – то смо ми. Teatre de l’absurd.