Владимир Умељић: УКРАЈИНСКИ ЗЕЛЕНСКИЗАМ, КАО ПОВАМПИРЕЊЕ ХИТЛЕРИЗМА?

Волфганг Штрек, емеритирани директор угледног „Института Макс Планк за социјална истраживања“ у Келну објавио је једну анализу актуелне геополитичке ситуације и упоредио рат, који кијевски режим води против Русије, са Хитлеровим походом на Исток од пре више од 80 година („New Left Review“, 01. мај 2023.).

Немачки масовни медији су пренели основне црте његове анализе наравно уз негативне оцене, које међутим прилично немоћно делују, јер су без заиста неких контра-аргумената: „Иза тога стоји само цинична воља за провокацијом!“ (Patrik Bahners, Frankfurter Allgemeine, 08. мај 2023.).

 

Мировни покрет Саре Вагенкнехт у Немачкој, који захтева моменталну обуставу ватре у Украјини, прекид испорука НАТО-оружја Зеленском и мировне преговоре, добија све више активних и компетентних присталица.

Један од њих је и Волфганг Штрек.

Повод за његову анализу, за прилог о нестајању униполарног света, био је јавни иступ Андреја Мељника, заменика украјинског министра спољних послова, који је 22. априла на Твитеру захтевао од Запада „десетоструко више оружја, да би Украјина већ ове године победила руске агресоре“.

Штрек сматра овај Мељников „апсолутно нереални захтев једном циљаном провокацијом америчких патрона Украјине, која је прилично карактеристичан за хабитус, за начин размишљања страних студената на америчким елитним универзитетима“ (Мељник је студирао на Харварду, прим. аутора).

Мељник је, тако Штрек даље, знао да неће добити додатну помоћ од Вашингтона, јер  „Бајденова администрација жели да чува своје војне капацетите за већ припремљени рат против Кине“.

Но будући да се „школовање глобалних, страних помоћника америчких водећих елита на Харварду нипошто не сме потцењивати“, то је неизбежно преиспитати ко су прави адресати ове Мељникове поруке.

То су наиме Украјинци, јер „владајућа украјинска клика намерава да се бори све до горког краја, мотивисана радикално-националистичким уверењем да праве нације настају на бојном пољу, натопљеном крвљу њихових најбољих синова (нацистичка идеологија, прим. аутора).

Након што је констатовао да чак ни амерички Стејт Департмент не верује заправо у украјинску крајњу победу (употребљавајући при томе нацистички израз „Endsieg“ тј. у енглеском говорном подручју „a Ukrainian Endsieg“), Штрек означава закључно Мељника као „репрезентативног за класични фашистички Бандера-елемент у украјинској Влади“.

Ради се, дакле о једном заиста новом квалитету у немачком медијском крајолику, о једној све значајнијој пукотини у до сада монолитној црно-белој слици стварности: „Руски лоши момци/украјински и западни добри момци“.

Ради се о старој холивудској шеми: „Добри каубоји/зли индијанци“.

Али лако је прогласити руске (и српске) аналитичаре, ретке левичаре на Западу (Сара Вагенкнехт) и шта више једног бившег немачког председника Владе (Герхард Шредер) једноставно „Путиновим лобистима“ или „неинтелигентним жртвама руске малигне пропаганде“

Али – шта учинити са и деценијама високо цењеним корифејом друштвених наука и вишегодишњим директором угледног „Института Макс Планк за социјална истраживања“ у Келну?

И шта ако тј. када се у светску јавност пробије сазнање да западни „добри каубоји“ штите и помажу украјински зеленскизам, који није ништа друго него повампирени немачки хитлеризам а са циљем уништавања „руских индијанаца“?

Како ће се то одразити на поверење, подршку и поштовање „нормалних“ људи према својим водећим елитама (и медијима) на Западу и, још много драстичније за очекивати, у самој Украјини?

Када и код њих продре горко сазнање и свест о чињеници, да се Запад и сопствени владајући режим у Кијеву све време боре до последњег Украјинца а свесно клонирајући разне Хитлере (политичари), Гебелсе (медији) и Ајхмане (смрт нижим расама, мање вредним људским бићима)?

Када се испостави да за радикално урушавање читавог западног система вредности нису неопходни никакви спољни непријатељи, да су за то сасвим довољне и сопствене водеће елите, њихова самозаљубљена арогантност и бескрупулозност?

Сигурно, нико не може да сматра аутократије и диктатуре иоле пожељним алтернативама, али још опасније је када се исте развијају, шире и учвршћују под маском демократије, слободе и поштовања људских права.

Но још увек није касно да се приступи рестаурацији, ренесанси тих (у међувремену изнутра прилично разједених и у исувише великој мери обесмишљених) високих цивилизацијских вредности.

Носиоци те наде (и вере у победу здравог разума човечанства) представљају превасходно људи, као што су то Волфганг Штрек и његови саборци. Јер они храбро обзнањују истину и демократским средствима бране пре свега демократију.

То је више него примерено и пожељно, заправо од есенцијалне важности, јер се у међувремену „фашистички Бандера-елементи“, за бојати је се, не налазе само у украјинској Влади.