Владимир Умељић: У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ… ИЛИ – СВИ НА МОРЕ!

Владимир Умељић

Почетак Светог Јеванђеља по Јовану је изузетно важно упутство, путоказ који човека води ка схватању свог духовног бића, насталог јединственим даром језика, који га је већ у својој праформи издвојио од остатка биолошког света. 

Та праформа је мишљење, које је без језика немогуће, чему су следиле секундарне, комуникативне форме, говор и писмо, као есенцијални предуслов стварања социјалне заједнице.

Искуствена сазнања кроз историју човечанства су, поред осталог, била преточена у изреке и пословице, које рефлектују детерминантну константу језика у међуљудским односима. Једна од њих гласи: 

„Процењујем те на основу твојих уста (речи, говора)“ (Ex ore tuo te iudico).

Ова пословица наравно не подразумева слепо веровање у то што други изговоре или испишу, већ критичко разматрање, стављање на вагу разума, емоција и искуства, активирање критеријума (не)истинитости реченог.

Сваки човек то чини у свакодневници, региструје и реагује како на изјаве симпатије и љубави, тако и на псовке, претње, клевете. Поред ове личне димензије, постоји и она (а)социјална, када се нпр. у наше време чује од хрватских навијача на фудбалском стадиону: „Убиј, убиј, убиј Србина!“ или пак изнад једне радње у Вуковару или Сплиту прочита: „За Србе и псе забрањен улаз!“

Да, данашња ЕУ-Хрватска је несумњиво европеизована, цивилизована и социјализована.

Асоцијације су, по природи ствари – примитивно, расистички, шовинистички, зло.

Нормалне реакције су одбојне, одбрамбене, одбацујуће, мада постоје и оне мазохистичке, које демонстрирају (не пси, већ) они српски чудаци, који спремно проводе своје годишње одморе у „лијепој њиховој“ и својим новцем марљиво тове сопствене мрзитеље.

Наравно, ако искључимо акутну амнезију и хроничну деменцију. И кратко сећање.

Тешко их је заиста сажаљевати, када опет једном дође вест у медијима о исеченим гумама и још једном демолираном аутомобилу са српским таблицама негде на јадранској обали. Но, како каже пословица: 

„Паметни уче из искустава других а остали из сопствених“. А понеки никад.

Када је хрватски бољшевик Јосип Броз узео Југославију под своје, његов приоритет је била десрбизација, јер је већ као аустро-угарски каплар искусио српску снагу и упорност при одбрани слободе, док деусташизација никада није била тема. 

А и зашто би, када је маса дотадашњих Павелићевих следбеника спремно заменила униформе, смакла своју капу са великим „У“ и натакла титовку са још већом црвеном звездом на главу?

А и зашто би, када су већ Срби после Првог светског рата широм отворили своју војску хрватским официрима и војницима, који су пре тога масовно масакрирали беспомоћне српске цивиле у Мачви и Подрињу?

Код Тита свесна намера, код Срба кратко сећање. Ако искључимо амнезију и деменцију.

Култура памћења није нити нека квадратура круга, коју би требало да реши академска заједница, нити теорема за расправу салонских интелектуалаца, већ суштински фактор опстанка национа.

Код животиња у принципу функционишу условни рефлекси, једном бијени пас ће или искезити зубе и зарежати или побећи када опет види подигнути штап, но шта је са човеком, који ни то не уме?

Народ без сећања је осуђен да изврши самоизречену казну. А она је тешка.

Како дакле летовати тамо, где данас опет и увек изнова одјекује: „Убиј, убиј, убиј Србина!“ ? Тамо, где је 1941-1945. од стране тадашње хрватске државе почињен страшни Србоцид са још неизбројаним стотинама и стотинама хиљада недужних жртава, које се до данас релативизују, поричу, понижавају, исмевају?

Како се живи са сазнањем, да човек-одмораш суфинансира једно такво друштво?

Да ли је заиста довољно (плаћено) уживање у топлом сунцу, плавом мору, шареном коктелу и прженим лигњама, да се апсолутно занемари питање морала, глас савести, зов хуманистичке етике?

Колико успешно функционише при томе оно: „Па и други то чине, једном се живи, ма шта знају та закерала, то је баш претеривање, доста већ са тим моралом, некаквом етиком и чудима, да неће они одмах банкротирати ако ја откажем повољни аранжман, после мене потоп“?

Мада… Не би требало испустити из вида могућност да су они у толикој мери европеизовани, дакле цивилизовани и социјализовани, тако да су заправо правилно схватили поруку са хрватске, исто тако европеизоване, цивилизоване и социјализоване стране, наиме, да горе наведена забрана важи „за Србе и псе“, зашто би се значи они понашали као пси и следили некаквим условним рефлексима?

Зар није боље натегнути још једну лозовачу и дремати испод (плаћеног) сунцобрана?

Не може се наравно очекивати да је данас свако упознат са почетним речима Светог Јеванђеља по Јовану, но постоји трачак наде да би представљање једне изреке, као што је: „Процењујем те на основу твојих уста (речи, говора)“ могло да их покрене на размишљање. 

Поготову ако би било пропраћено једном песмом Марка Перковића Томпсона о Јури Францетићу и његовој Црној легији. Јер то је речитије и сигурно далеко пријемчивије од било каквих моралних придика. 

Наравно, само ако искључимо акутну амнезију и хроничну деменцију и ословимо ако не савест, онда барем голи нагон самоодржања. Јер казна која следи погрешном избору летовалишта је самоизречена.

А ако не, онда – сви на море! Јер ауто је осигуран и зашто заправо плаћам те премије?