Владимир Умељић: ТУЂ НА СВОМЕ (ЦРТИЦА О ОПСТАЈАЊУ)

Владимир Умељић

Свакоме је блиска она банална (мада наравно аксиоматска) констатација, да је човек странац у свакој туђој земљи, односно да је човек странац у свакој земљи на земљиној кугли, осим у једној, у својој. 

Но шта је, ако се деси да он постане странац и у тој јединој?

У Срба та ситуација припада посебно тегобним и исувише честим историјским искуствима, једном таквом је име било Југославија. Београдска „Политика“ пише 01.12.2025:

„ЈОВАН ДУЧИЋ О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

Како су Срби постали странци у својој кући

Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство (…) Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918, написао је Јован Дучић у Чикагу 1942. године.“ (дан уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, прим. аутора).

То би и данас могао и морао да потпише сваки свесни, савесни и словесни човек.

Актуелно то већ деценијама доживљавамо на Косову и Метохији, непревидиви су међутим непрестајући напори светских зломоћника и њихових локалних паладина да се то стање постигне и по могућству зацементира за сва времена у читавом суседству – данашња Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора… 

Јер сви ти паладини су вазда оштрили ножеве на Србе под туђим скутом, османским, аустро-угарским, нацистичким, сада НАТО, режању и лавежу је следило смртоносно грљење, уједање и откидање, али тек када су њихове осионе стране газде то захтевале и одобриле.

То поред осталог значи, да се добро мора пазити на режање и лавеж. 

Јер, још једна народна мудрост, боље је спречити него лечити. На томе би биле захвалне, поред осталог, и све оне до данас неизбројане и неопеване стотине и стотине хиаљада наших жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Како се бранити од тог кобног усуда, од безнадежно надмоћних светских силника? 

То је краљ тада још увек српске Црне Горе, Никола Петровић, рекао у својој историјској беседи српским војницима, који су се повлачили према Албанији и Грчкој, у Подгорици 1915: 

„Када борба постане већ бесмислена, тада почиње бољи део јунаштва: трпљење. Трпите, издржите, где год се налазили и знајте доћи ће дан, када ћете се вратити (…)“

Другим речима, носите свој крст и не губите Веру, Наду и Љубав.

Да ли је то достатно, довољно? Јер како је песник рекао: „Заборавни трбух увек иште, заборавна глава туђем је буњиште.“ 

Да, и то из једног можда баналног, али у сваком случају аксиоматског разлога – јер без тога је све остало недовољно. Када наиме „борба постане већ бесмислена“, тада се захваљујући вери све васпоставља као дубоко осмишљено, као надмоћно у односу на увек пролазну доминацију силника.

То значи, никада не пристати да туђин заповеда и одреди – буди туђ на своме! Не, Косово и Метохија, Српска Крајина,  српска Спарта у данашњем Монтенегру, ништа од тога није изгубљено, иако актуелно отуђено и до безличности унакарађено, силовано, обешчашћено.

Цртица? Да, али иоле паметном је и то доста.