
Расколи у српском народу су зла коб, која је Србе кроз читаву историју пратила и скупо коштала и само другима, зломислиоцима и злочинитељима, доносила користи.
Актуелно и то већ више месеци улица у Србији одсликава раскол, који све више ескалира. При чему ниједна страна нажалост не мисли заиста на базични принцип политике Никола Макијавелија:
„Није толико важно ко шта каже или уради, важније је коме то користи!“
Не мислим овде да искажем свој став о том несрећном сукобу (који имам), већ само да подсетим на прескупу цену, коју је читав национ увек плаћао а када се нпр. подсетимо односа четника и партизана, делом још увек плаћа. Прескупо.
И да подсетим на апел Милутина, јунака бесмртног романа Данка Поповића – осумошимо се, људи!
Један мени врло близак човек ми је причао о усуду своје фамилије у том мутном, суровом и трагичном времену 1941-1945. Четири његова стрица су били у четницима, парох и војвода Драгољуб, Љубиша, као и малолетни Јакша и Добривоје, којима још бркови и брада нису расли.
Али пушку су могли да носе а то је за Гружане већ било довољно.
Драгољуб и Љубиша су погинули у последњој ратној години а Јакша и Добривоје су успели да са још масом сабораца избегну на Запад, све до британске војне зоне а онда су их ови, као и увек принципијелно непринципијелни, разоружали и предали на милост и немилост Титовим комунистичким партизанима. Њих двојица су међутим преживели јер, још једном, ни браду нису имали.
Потом је Јакша једном причао о том партизанском „пријему“:
„Постројили су нас на голом пољу, хладно јутро а ми слабо одевени, ја дрхтурим и сви се питамо, да ли ће нас, не дао Бог, сад муштрати неки Хрват, који је јуче заменио своје усташко „У“ на капи Титовом црвеном звездом, па тера даље или неко од наших земљака, јер ипак је то другачије, знаш – ласно ћемо, ако смо људи…
Кад се прочу, прошапутано од уста до уста, долази Крцун, Слободан Пенезић, Србин а пратња му све сами српски пролетери, и ја малкице одахнух, али срце још увек стегнуто, није лако. Поред мене је стајао један мајор, крупан човек, стасит и бркат, црвено лице, усправљена леђа, као да је храстову притку уместо кичме имао.
„Исто ђубре!“, мрмљао је кроз стегнуте зубе.
Нисам га разумео, ми смо били у њиховим рукама, али Крцун је био Србин, можда дакле преживимо, али он и даље мисли и говори своје – када ће томе крај, има ли га, докле тако? Чему бити веран? Идејама, идеалима, нацији, вери – животу?
Стидео сам се истовремено тих мисли, тих чудних речи из првог разреда крагујевачке гимназије, које никад нисам заиста разумео, мислио на пароха Драгољуба, оца Солунца, на све наше старе, на краља и отаџбину и…
Тада још нисам знао шта значи реч идеологија.
Крцун нам се приближавао, видим да понекад неког нешто пита, пар пута му се откачи длан и пуче шамар, а једном и пљуну једног. Мени се срце све више стеже, видим му сад и велики револвер за појасом, он долази све ближе. Мајор дише све теже.
Онда застаде баш пред нама и упита мајора – како се ти зовеш, гаде?
Овај се још више усправи, постаде још црвенији у лицу и одсече – за тебе сам ја господин мајор а гад, ђубре си ти! Крцун цап! За револвер па право у чело. Мајор тежак, удари ме при паду на земљу преко колена, ја у страху, пашћу, па ће овај и мене да убије. Али он крену даље…
Ето… Срела се два Србина, оба острвљена а један наоружан, различите идеје, идеали или само пусто политичење, сила, борба за власт, уз то пркос, инат, јед, те се одмах часте са „гад“ и „ђубре“, један погибе, други поста убица а до јуче нису ни знали један за другога. И – појео вук магарца!
Тако сведочење мог стрица Јакше…
Има још тога у мојој фамилији, настави тај мени врло блиски човек, и то не међу непознатима, већ исте крви, истих родитеља. Мој теча Душан, убеђени антикомуниста, висок положај у државној служби, био једном и секретар Милана Стојадиновића, председника српске Владе, а у рату љотићевац.
Сестра му Милка ватрена комунисткиња а брат Бата и преко тога, пола Чачка у црно завио, када је убијао а хвалио се да је преко 400 „народних непријатеља ликвидирао“, носио је увек једну црвену рукавицу. Погинуо је половином рата.
Душан је успео да избегне, када су партизани ушли у Београд, али жена и ћерка остадоше ту, он зато ступи у контакт са сестром, Милка, ви сте победили, ја нити ћу се даље борити, нити икада враћати у земљу, само хоћу да дођем и поведем породицу са мном. Могу ли рачунати на тебе?
Да, наравно, крв није вода, он се на то врати и јави сестри, она га одмах предаде својим партијским друговима и – уза зид, стрељаше га без икаквог суда. То је била Милка Минић, жена Милоша Минића, главног тужиоца при монтираном процесу против Драже Михаиловића.
Расколи у фамилијама нису штедели никога, тако је нпр. и учени свештеник др Лука Вукмановић, изузетно поштовани и омиљени професор Цетињске богословије, крајем рата стрељан од стране партизана код Камника у Словенији и слави се као Свештеномученик Лука Црмнички.
А рођени брат му Светозар Вукмановић Темпо тада био један од најближих сарадника хрватског бољшевика Тита. И – ништа, појео вук магарца!
Колико је тада таквих трагедија било, колико је и недужне крви проливено а зле засејано, јер запенушена идеологија не зна за милост и сваки, каткад шта више и из најбоље намере бачени камен има увек потенцијал да изазове неповратну и убилачку лавину.
Идеали, револуције… Шта су добили Ирачани и Либијци „обојеним револуцијама“ у својим земљама (а коме је то користило)? Шта су добили Украјинци „Мајданским пучем“ (а коме је то користило)?
Зар нису идеалисти из најбољих намера својевремено извршили Француску револуцију, да би им Робеспјер потом показао да „револуција ждере сопствену децу“, што је потом после Октобарске револуције поновио Стаљин побивши фактички читаву „Лењинову стару гарду“? И уз то огроман број идеолошких, не, „класних непријатеља“?
Зар хрватски диктатор Тито није чинио исто то?
Сигуран сам да ни данас на улицама Србије не мањка на идеалистима, да су чак и већина, али ни на оним другима, који свесно подстичу међусрпски раскол и теже опет једном братоубилачким последицама, ратним разарањима и хаосу, за које би читав народ имао да плати.
За оне прве, искрене, важи молба – размислите о прескупим историјским искуствима свих раскола у једном народу, размислите о Макијавелијевом принципу: „Није толико важно ко шта каже или уради, важније је коме то користи!“, размислите о поуци историје, да свако револуционарно насиље кад-тад добија своју сопствену динамику, коју идеалисти никада нису успели да задрже под контролом и тек тада схватили коме је то превасходно користило.
Увек прекасно, јер тада је вук већ појео магарца.
Да размисле, да Фајненшал Тајмс, ЦНН и Ле Монд већ жустро пишу о актуелном „Српском Мајдану“ („Политика“, Београд, 19.08.2025.), дакле о предстојећој „украјинизацији“ Србије, што сасвим сигурно није оно, што они желе.
А за оне међу њима, који су хришћани, да размисле о највећој и најзначајнијој револуцији у историји човечанства, коју је спровео Исус Христос, без насиља, без капи проливене крви (изостављајући овде тематизовање каснијег изопачавања његове поуке о вери, љубави и нади).
Постоје наравно оправдани разлози за подизање гласа, па и шта више и за узимање оружја у руке, али никада у братоубилачке сврхе. Јер при томе нема победника, сви су само и искључиво големи губитници.
То сигурно може да потврди и горе цитирани, мени врло блиски човек, као и стотине и стотине хиљада његових сапатника из времена великог и тешког идеолошког раскола међу Србима 1941-1945.
Прилично сам сигуран да ми овај начин размишљања неће донети неке нове пријатеље, но то није и не сме да буде мотив некоме, ко жели добро своме народу и не крије се иза популистичких парола и политикантских флоскула.
Али упркос томе, још једном, не мислим овде да искажем свој став о том несрећном сукобу (који имам), већ само да подсетим на прескупу цену, коју је читав национ увек плаћао за своје расколе и да поновим апел Милутина, јунака бесмртног романа Данка Поповића:
„Осумошимо се, људи!“