Владимир Умељић: СУНОВРАТ ЕУ И „СРПСКО ПИТАЊЕ“

Западноевропска „коалиција вољних“, коју вероватно само још њихов скоро банкротирани паладин Володимир Зеленски схвата озбиљно, почиње да све више осећа незадовољство и чак гнев својих бирача.

Влада британског Стармера се налази у стању расула и Фараж једва чека превремене изборе, француски Макрон нема шансе да састави иоле стабилну владу а немачки Мерц прети да постане канцелар са најкраћим радним стажом у историји Савезне Републике Немачке.

Није у питању шта то значи за Украјину, но шта то значи за „српско питање“?

Фридрих Мерц је последњи од „три (пре карикатурална, него озбиљна, јер Александар Дима се мора поштовати) мускетара“, који почиње да убрзано клеца, да губи тло под ногама:

„Проценат грађана Немачке незадовољних учинком канцелара Фридриха Мерца порастао је на 65 одсто, показује најновије истраживање јавног мњења института ИНСА, на које се позива лист Билд.

Према анкети спроведеној 25. и 26. септембра на узорку од 1.000 испитаника, позитивно мишљење о Мерцу изражава тек 23 одсто грађана, што је пад у односу на 26 одсто забележених претходне недеље. Истовремено, број незадовољних је у порасту за три процентна поена, са 59 на 62 одсто, док укупан негативан став достиже чак две трећине испитаних (Политика, Београд, 27.09.2025.)“.

Које опасности вребају и које шансе се отварају за Србе у настајућем новом светском поретку? Као прво, мора да буде јасно да опасности не зависе од нас, као што је то исто тако било и при злонамерном разарању друге Југославије од стране колективног Запада на крају 20. века, али шансе утолико више.

Јер то су исти они, као и на крају 20. века.

Сажето речено – опасност расте, јер рањена звер је опаснија и неурачунљивија од здраве и за бојати је се да ће ови све очигледнији губитници историје све учинити да то макар на изглед компензују а, као и увек, на рачун слабијих, мањих.

А и то „на изглед“ је за Србе од огромног (негативног) значаја.

Тај сценарио на домаћој сцени потврђују разне Кандићке и Грухоњићи, као и концертирани акционизам у хрватском Загребу, босанско-муслиманском делу Сарајева, монтенегринском делу Подгорице, у Тирани и окупираној Приштини.

Наше шансе леже пре свега у чињеници, да та три самозвана мускетара за разлику од краја прошлог века, данас не могу (или само условно) могу да рачунају са својим трансатлантским Д‘ Артањаном.

То значи, три главна српска адута у овом глобалном покеру данас су Русија, Русија и Русија, потом Кина, Индија, Бразил, Венецуела, итд. дакле о коначно разбуђеној већини човечанства а потом по могућству (условно, али изузетно важно) и САД, које очигледно схватају неминовност доласка новог светског поретка и траже што проминентније место у њему.

То даље и само консеквентно значи, да се мора све учинити да би се ови глобални играчи навели да обуздају наведене западноевропске (средње до мале) играче и то не ради осећаја за правду или некакве обавезне љубави према Србима (Русија, Русија, Русија!), већ из својих сопствених интереса, наиме, да би допринели новој равнотежи снага и позиционирали се на што оптималнији начин у односу на друге глобалне играче (Русија, Русија, Русија!).

А тешко да ће ЕУ, упркос свом несумњивом потенцијалу, припадати њима.

Да би се избегли неспоразуми, ово размишљање узима наравно у обзир вишевековну повезаност и сродност, истоветно православљање Творца, борбу против истих непријатеља (= нападача) и заједничке жртве Руса и Срба кроз историју.

Но то не значи да се примерена скепса у односу на све велике силе и њихове увек специфичне интересе занемарује. Не ради се дакле о некаквом распеваном слављењу прошлости, традиције и емоција, већ о чистом прагматизму.

Јер и ванредна стања су увек могућа и непредвидива, као што се последњи пут потврдило управо при горе наведеној НАТО-агресији на српске земље, при којој је тадашњи први човек Русије, Борис Јељцин био само пасивни посматрач.

Ко то данас у Срба не схвата, завршиће на сметлишту историје. Није у питању да се свет налази на значајној прекретници, као и да мали народи такође једноставно морају да се позиционирају на најбољи могући начин.

Јер то је питање њиховог опстанка.

За то је потребно много мудрости и снаге, истрајности и – Божије помоћи.