Владимир Умељић: СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. ОПРАШТАЊЕ? ИЗМИРЕЊЕ?

„Политика” је 6. новембра 1998, бр. 30547, год. XCV, поводом гостовања „Црвене звезде” y Загребу на кошаркашкој утакмици против „Цибоне”, објавила ову фотографију са трибина у главном граду Хрватске.
А како искуство потврђује, једна слика каже више од хиљаду речи.
Поклич „Србе у Јасеновац“ је не по први пут, али тада врло снажно и отворено васкрснуо, преко педесет година од краја Другог светског рата и стравичног Србоцида, као и не мање страшног геноцида над Јеврејима и Ромима, извршених у и од стране тадашње хрватске државе 1941-1945.
Јер како рече Стјепан Месић – Хрвати су у 20. веку имали две државе, НДХ и ову.
Да, нељудски ужас у континуитету, од тадашње клерофашистичке Хрватске у Хитлеровом савезу до данашње у ЕУ и НАТО-савезу и по трећи пут од аустро-угарских времена интегрисане у западну хемисферу…
У своју „међународну заједницу истих вредности“.
И – како стоји са мирењем између потомака геноцидних жртава и ових и оваквих потомака починитеља злочина? Са ким се, дакле, мирити? Могу ли се истина и лаж измирити, мржња и љубав, расизам и човекољубље, ватра и вода?

Денацификација геноцидне нацистичке Немачке је после обзнањивања истине о Холокаусту довољно темељно спроведена, тако да данашња Немачка несумњиво припада најгорљивијим и најчвршћим савезницима Израела, и водећи немачки политичари су већ одавно званично обзнанили, да је „опстанак Израела део немачког државног резона“.
Победио је прави принцип – просвећивање/покајање/измирење.

Без заборављања, наравно, јер култура памћења је најбољи гарант да се ужаси прошлости неће поновити. Заједничким трудом је успело да се избегну уобичајене клопке замагљивања и разводњавања, поједностављивања и уопштавања, историјска истина је постала основа међусобних односа.
И – то је једина здрава и солидна, трајућа основа.
Колико је данашња Хрватска у том погледу удаљена од данашње Немачке? Светлосне године? Да, пре свега у морално-етичком смислу, јер убилачки геноцидни вирус се у Хрватској и даље или гаји или толерише, односно игнорише.
Свакако, ово се односи превасходно на један велики, гласни и утицајни део њихових водећих елита – политичке, научне, клерикалне, итд. јер „нормални“ човек у принципу мање анализира, већ више/мање некритички следи ставовима својих социјалних ауторитета.
А нарочито радо ако они врло лагодно и добродошло гласе – ми смо увек били поштени, часни, невини, неокаљани, „ми се немамо никоме испричавати“, тако својевремено нпр. високи хрватски политичар Стјепан Месић.

Али на несрећу, одговорност је недељива, те када 1998. хиљаде људи седе у Загребу на трибинама и прате један спортски догађај под доминирајућим плакатом: „Србе у Јасеновац“, са усташким „У“ и римокатоличким „крижом“, смеју се, аплаудирају, навијају, понашају се дакле нормално – шта мислити о томе?
Тја, да је то заиста нормално у данашњој Хрватској.
Може ли се замислити ситуација, да у Немачкој одмеравају (спортске) снаге кошаркаши немачког Бајерна и израелског Макабија а на трибини под кукастим крстом стоји натпис: „Јевреје у Аушвиц!“?
Тешко, јер степен свести и одговорности у односу на тај најмрачнији део националне историје је на врло високом нивоу а није безначајно ни да би починиоци одмах били приведени правди, то је у Немачкој наиме кривично дело.

Но да ли водеће елите или „нормални“ човек, чињеница је да сви сносе (додуше асиметричну) одговорност за чињеницу, да је у овом контексту на делу нељудски ужас у континуитету, од тадашње клерофашистичке Хрватске у Хитлеровом савезу до данашње у ЕУ и НАТО-савезу… И како онда не поставити питање – мирење? Са ким? Могу ли се истина и лаж измирити, мржња и љубав, џелат и жртва, ватра и вода?
Зар је чудно или само консеквентно да се на месту некадашњег великог концентрационог логора за децу у Сиску, подлогору Јасеновца, основаног 12. јула. 1942, где је од око 6.000 доведене, претежно српске деце, изгубило живот око 4.000, данас налази велика дискотека, забавни клуб?
Где се млади уз музику веселе, смеју се, плешу и флертују, грле се и љубе, понашају се дакле нормално? Где славе живот и то на месту, где су њихови преци убилачки и некрофилски славили смрт невине, беспомоћне деце?

Шта њима, шта било коме у данашњој Хрватској значе верификоване историјске чињенице, да су на тој територији 1941-1945. још неизбројане стотине и стотине хиљада беспомоћних Срба, ненаоружаних цивила (и десетине хиљада Јевреја и Рома) биле без икаквог основа хапшене, пљачкане, мучене, силоване, протериване и превераване а највећим делом зверски, садистички убијане – клањем, маљевима, кундацима, секирама, тестерисањем, бацањем у крашке јаме, спаљивањем, драњем коже, набијањем на ражњеве, одсецањем удова, закопавањем живих људи, инфицирањем заразним болештинама и тровањем (нарочито деце), изгладњивањем, ропским радом…

Високи нацистички функционер у тадашњој Хрватској Артур Хефнер је 01. јануара 1944. известио своје претпостављене о саслушању и сведочењу једног отпуштеног заточеника Јасеновца, који је поред осталог описао „специјалитет“ бившег фрањевца Фра Сотоне, Мирослава Филиповића Мајсторовића, који је знао да своје жртве са уживањем удара металним лончићем по глави, све док им се лобања не распрсне. Наравно, пред другим заточеницима, јер шта је један уметник без публике?
Дефиниција патолошке, садистичке, убилачке фантазије је славила нове врхунце.
Без сумње, у поређењу с тим и Дантеова представа пакла је била исувише бледуњава, лишена фантазије, Дракула и Носферату изгледају као неталентовани аматери а масовни убица Џек Трбосек као фигура некаквог немаштовитог цртаног филма за предшколско образовање новајлија у позиву масовних убица.
Но кога то данас у Хрватској интересује?

Не, они се исувише радо и спремно ослањају на „знанствене“ тврдње једног свог клерикалног интелектуалца и високог функционера ватиканске хијерархије, по имену Иво Омрчанин, који је већ једва десетак година од краја Другог светског рата и Србоцида тврдио, да су заправо „Срби извршили геноцид над Хрватима“.
Или пак на савременог немачког историчара Александра Корба, који неуморно обзнањује да се „геноцид над Србима у Хрватској 1941-1945. уопште није десио, да су то злонамерне измишљотине српског православног свештенства и националистичко-комунистичких власти, да су усташе у суштиние биле само сањари и визионари, које су Срби цинично и перфидно сатанизовали“.
То је вероватно чинила и једна преживела жртва Јасеновца, Нирвана Бочина из Сплита, чији сам исказ објавио, када је сведочила о страшним крицима мале српске деце у Јасеновцу: „Чико, немој да нас кољеш!“, на шта је дотични „сањар и визионар“ одговарао: „Не брините, чика ће то полако…“
Та мученица Јасеновца, која је додуше напустила логор, али он њу до краја живота није.
Да, требало би дакле поверовати да су и та деца вршила Омрчанинов „геноцид над Хрватима“ а да су њихови предсмртни крици једноставно били само тадашња „музика“, претходећи данашњој у некадашњем дечјем подлогору Јасеновца у Сиску а сада модерној, омиљеној дискотеци.
Србе у Јасеновац? У Хрватској 1998?

И то је једна нова, требало би демократска и сходно томе хуманистичка Хрватска, која поштује недељива људска права и слободе, гаји морал и негује социјалну етику, учи децу вери и значају културе, потреби живљења цивилизацијских вредности?
Која преноси младим нараштајима да је „историја учитељица живота“?
Није сигурно никаква утеха, да овакакав однос (утицајног дела) хрватских водећих елита према негативним аспектима сопствене историје није усамљен случај, изузетак, напротив. Довољно је подсетити се на трагична догађања у време религиозног Тридесетогодишњег рата између католика и протестаната и на освајање великог протестантског града Магдебурга 20, маја 1631.
Од око 20.000 римокатоличких војника под вођством „језуите у оклопу“, грофа Тилија, Хрвати су чинили само неколико стотина припадника помоћних трупа и упркос томе заузели изузетно много места у извештајима савременика.

Поред осталог, заслужили и натпис сумњиве вредности, који је вековима, све до савезничког бомбардовања у Другом светском рату, стајао на највећој цркви у Магдебургу:
„Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата!“

Фридрих Шилер је ужаснуто писао о „страшним хрватским бандама, које су биле пуштене на несрећни град“, примарни историјски извори говоре једногласно о њиховој вишедневној оргији насиља над цивилима, старима, женама и деци, о масовним убиствима, мучењима, силовањима од стране хрватских бојовника.
А како на то реагују велики делови хрватских водећих елита?
Врло једноставно – надмоћним одмахивањем руком, затварањем очију и увређеном тврдњом, да се и при томе ради о злонамерним лажима, односно само о још једној „црној легенди о Хрватима“.
Консеквентно, нема шта, или како је Хамлет рекао: „Ако је и лудило, ипак има методу.“
При томе се, поред осталог, врло спремно игнорише, да нико нормалан, како у односу на 17. тако и на 20. век, не може да стави Хрвате „за себе и по себи“, дакле као народ на стуб срама, већ само конкретне злочинце, који међутим неизбежно увек припадају неком народу.

Све остало би било погрешно и грешно уопштавање, које мирише на расизам.
Јер по сваком закону вероватноће се може и мора поћи од тога, да и међу њима већину чине „нормални“ људи, дакле у суштини хуманистички оријентисани, који нити су склони, нити одобравају насиље, криминал и неморал.

Но то сигурно важи и за Немце, који су под Хитлером од народа „песника и мислилаца“ мутирали у народ „судија и џелата“. Али и пронашли пут назад, смогли снагу и храброст, приклонили се истини и вратили у фамилију цивилизованих народа.
Независно од тога, тешко је у 21. веку схватити или макар претпоставити, замислити, како уопште функционише једно друштво, које свој идентитет гради, поред осталог, и на таквим колосалним самообманама, циљаним фалсификатима, потискивању стварности, на лажима таквих историјских димензија.
Која је то историја, „учитељица живота“, из које уче млади нараштаји у данашњој Хрватској? Само она – контрафактична? Која се искључиво и свесно руководи правилом „шта би било, кад би било“, значи шта би се десило, да нпр. Александар Велики није тако рано умро, да Христос није био разапет, да Анте Павелић није послао званични допис свим командним местима у тадашњој хрватској држави, у којој стоји, да „логор Јасеновац поседује неограничени капацитет“, да хрватски клер под Алојзијем Степинцем није вршио многоброја насилна покатоличавања Срба а каткад и предводио руље распамећених џелата при походима на српски цивилни живаљ?

И ту и такву Хрватску је Запад тако спремно вратио у своје великодушно НАТО и ЕУ окриље, у своју „међународну заједницу истих цивилизацијских и културних, демократских и либералних вредности“…
Да ли је политички, економско-финансијски и геостратешки интерес заиста важнији од свих морално-етичких принципа или шта више и овде важи стара латинска изрека: „Слично се сличном радује.“ (Similis simile gaudet)?
Мада – где се ту види нека разлика између ова два начина мишљења?
Но намеће се питање – како је то, живети са убилачким геноцидним вирусом, који се и даље или гаји или толерише, односно игнорише? Јер легитимно је то означити као једну врсту социјално-психолошког вируса.

Да ли је то само за запањити се, можда за сажаљевати или чак за гнушање?
Рекао бих (редукционистички), то је крајње одбојно и – алармантно, пре свега за потомке жртава геноцида. Јер одбијање (ин)директних потомака починитеља геноцида да преузму одговорност, не некакву кривицу, која је решена биолошки, изумирањем злочинаца, значи наиме да они не показују ни трунку поштовања према императивном слеђењу правилу: „Никад више!“
Алармантно и – за гнушање.
Закључно, измирење Срба и Хрвата је прека потреба и поседује историјски значај, управо због претешке хипотеке Србоцида хрватске државе 1941-1945, који је јединствени злочин, како по масовности, тако и по степену дословце нељудског извршавања, и одавно је изгубио некакав локални карактер „дивљег Балкана“ (ако га је икада имао).
Но како то учинити?

Одговор је, барем до данас, био и остао обесхрабрујући, то је нажалост немогуће, све док хрватске водеће елите сматрају концепт Орвеловог „Великог брата“ о накнадном мењању прошлости обећавајућим, успешним, и више верују Хитлеровом министру пропаганде, Јозефу Гебелсу, него вероватно и Светом писму, док значи неуморно и консеквентно следе његовом убеђењу:.
„Сто пута поновљена лаж кад-тад постаје истина!“
Другим речима, докле год данашња Хрватска у односу на своју историјску прошлост, у односу на Србе, остане у морално-етичком смислу светлосне године удаљена, иза данашње Немачке и њеног односа према Јеврејима.

Јер једини принцип који важи је истина, дакле – просвећивање/покајање/измирење. Наравно – без заборављања. За ово последње се иначе врло успешно труде и они, који у нашем времену, преко педесет година од Другог светског рата и Србоцида хрватске државе 1941-1945, усред Загреба јавно развијају и славе транспарент:
„Србе у Јасеновац!“