Владимир Умељић: СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. (КАД, КАКО, ЗАШТО ЈЕДАН НАРОД ИЗНЕДРИ ГЕНОЦИДНЕ ЗЛОЧИНЦЕ?)

Флоскулу о некаквој „генетској предодређености за вршење злочина“, тј о „геноцидним народима“ сматрам нетачном, злонамерном и опасном, јер расистички и само негативно идеолошки утемељеном.

Искуствена чињеница је, међутим, да један народ под одређеним околностима изроди геноцидне злочинце и то увек има специфичне, како опште (шира културолошка традиција), тако и локалне узрочне елементе (параметри сопствене историје, друштвена правила, однос према религији, степен раширености толеранције тј. ксенофобије, социјално-психолошка структура тј. менталитет, итд.).

Чињеница је даље, да починиоци свих великих геноцида у Европи у XX веку[1] (Холокауст над Јеврејима, Порајмос над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.) примарно припадају културолошкој традицији Западне и Средње Европе а да ниједан народ-жртва не припада примарно истој.

Што се тиче локалних узрочних елемената у конкретном случају (Србоцид хрватске државе 1941-1945.), овде се ставља следећа теза на дискусију:

Геноцидни злочинци су заклети поданици, фанатични и претходно у великој мери онечовечени услужници једне, по сопственом схватању, „више силе“, једног господара који захтева, образлаже и оправдава све што они чине.

То, свакако, не ослобађа ниједну страну од (додуше асиметричне) одговорности за овај злочин, јер ту се ради о једној интеракцији, при којој нико није изгубио, већ само злоупотребио своју слободу избора.

До геноцидних радњи долази када се стекну општи и локални предуслови, када социјално окружење поприми особине једног „геноцидног друштва“ („genocidal society“, Louis Irving Horowitz). То се, емпиријски гледано, најчешће дешава у ратним условима, превасходно у ратовима са религиозном компонентом.

Та компонента је, по обимно документованом ставу хрватских учесника, несумњиво била присутна при Србоциду, као што је то био случај и нпр. у Тридесетогодишњем рату између католика и протестаната у XVII веку (в. доле), када су хрватски бојовници показали исти начин нечовечног понашања и делања као и 1941-1945, само без насилног покатоличавања својих, тада немачких жртава.

 

 

О локалним узроцима геноцидне климе у хрватској држави 1941-1945. или:

„Већ 1.000 година траже Хрвати једног господара, који би њима владао.“

(Мирослав Крлежа, 1926.)

 

 

Покушајмо кратко – у овом разматрању са тежиштем на феномену народоубиства, значи, по природи ствари непотпуно и без улажења у дубину проблема – да се барем унеколико приближимо социјалном психограму овог народа (тј. на првом месту његових водећих хијерархија) а у светлу чињенице, да су из њега потекли идеолози и починитељи једног од великих геноцида у европском XX веку.

Ради се, дакле, превасходно о просторно-временском оквиру „Велике Хрватске“ 1941-1945. а колико од тога још по могућству важи и до данашњег дана, може по прегледу што је могуће више расположивих чињеница – сигурно, не само овде представљених – да се радо стави на дискусију.

Један модел размишљања о овом питању:

Крлежина горе наведена детерминанта или барем константа хрватства се може разумети као јетка осуда, резигнација или пак као намерна провокација једног национално заинтересованог и социјално ангажованог интелектуалца.

Оно што сматрам примереним и потребним, међутим, то је аргументативно преиспитивање овог његовог става у односу на велики део хрватских водећих елита, политичке, клерикалне и интелектуалне.

Но ни та претпостављена „склоност ка латентном тражењу других господара и владара“ наравно није довољна за разумевање дуготрајног историјског процеса, који је кулминирао Србоцидом и геноцидом над Јеврејима и Ромима 1941-1945, као изузетно екстремном и девијантном манифестацијом латентне ксенофобије, и за проницање у дубину данашње ситуације у хрватском друштву, у којој је још очигледно присутан снажан ехо размишљања, говора и делања из тог временског периода.

Једна судбоносна одредница, која се по мом мишљењу не да превидети, смело би да је било опредељење једног малог народа на граници две велике културолошке традиције у Европи, да свој идентитет по сваку цену гради тј. скоро безнадежно редукује не само на националну припадност (што се тек касније као раздвајајућа детерминанта појавило у историји), већ на радикално потенцирану припадност једној конфесији.

Та врста фиксираности, додуше, није некакав сингуларно хрватски проналазак, она је у различитој мери препознатљива и код других народа^[2] и етнија, али у овом конкретном случају мишљења сам, да би било примерено увести terminus technicus „конфесионализам“, као апсолутно императивну претпоставку самосхватања убедљиво највећег дела корпуса дотичне заједнице, по могућству се ради о 90-95% популације, па навише.

Здравом (просвећеном) националном осећају, патриотизму, као и припадништву једној религији се, наравно, ништа не може пребацити, али екстремна потенцирања тих стања свести, дакле шовинизам и религиозни фанатизам су само негативно поседнуте категорије, са увек штетним и по правилу шта више фаталним последицама. Шовинизам и религиозни фанатизам (и наравно не само они – расизам, антисемитизам, свака радикална и агресивна ксенофобија, итд.) воде ка самоубиству хуманистичког духа.

Стиче се утисак, да хрватске водеће елите то нису објасниле свом народу.

Последица је, што је у историји човечанства емпиријски вишеструко потврђено, ситуација у којој сила супституише право, оружје аргументе, идеологија науке, репресивно униформисање духа слободу, али неминовно и лаж истину, мржња љубав, цинизам наду, идолатрија веру, неповерљивост потребу ослањања на друге, похлепност, бескрупулозност и хедонизам осећај социјалне повезаности и упућености на друге људе – ко још може да тако изопачену социјалну стварност сматра заиста вредном живљења?

Осим наравно један Адолф Хитлер, који је – циљано отуђујући смисао одговарајућих Бизмаркових (Otto von Bismarck)^[3] речи – отворено обзнанио своју намеру да „гвожђем и крвљу створи једну нову расу надљуди“.

Да ли то значи, да дотични хрватски народни прваци ништа нису научили из историје, да нису извукли поуке из инквизиције и религиозних ратова, из животних (не)дела Хитлера, па и њима по природи ствари најближих Анте Павелића, фра Мирослава Филиповића или Макса „Месара“ Лубурића? Можда јер се њихов народ у принципу налазио на „правој“ страни (конфесионализам), а то значи само са по правилу мање жртава и осталих губитака?

У том случају, они заиста ништа нису научили из историје.

С временом је симбиотичка веза између скоро апсолутно искључујућег модуса национализма (= шовинизма) и скоро апсолутно искључујућег модуса конфесионализма (= религиозног фанатизма) – трудом дотичних елита – толико нарасла, да ова два језичка појма могу у конкретном случају да важе скоро као синоними, који пак своју заједничку језичку кућу налазе у појму исто тако апсолутно искључујућег модуса „хрватства“.

Хрватске водеће елите – а превасходно клерикална – сматрају ову симбиозу најсрећнијим, најпозитивнијим избором, који је по њима одувек био од одсудног значаја за „опстанак, слободу и просперитет“ нације.

Та поставка је, међутим, у првој линији интересно условљена мисаона/језичка конструкција а без утемељења у чињеницама (= интересна редефиниција стварности). Маса малих и некатоличких нација је, наиме, исто тако опстала и не мали број њих је уживао дуже периоде слободе, као и сличног или већег просперитета а цену оваквог „хрватства“ су плаћали не само други, већ и сами Хрвати.

Римокатоличка конфесија је уз то не само бескомпромисно искључива („сингуларни посед апсолутне истине“, „непогрешивост папа“, итд.), већ и осведочено најмилитантнија и најнетолерантнија од свих блискоисточних религиозних рефлексија стварности, од свих дотичних монотеистичких погледа на свет, који су се потом раширили по Европи и читавој земљиној кугли.

Контекст хрватског историјског идентитета, дакле, садржи не баш најсрећнију базичну констелацију са следећим (редукционистички представљеним) елементима:

 

– мали народ на граници две супротстављене културолошке традиције

‒ припадност једној милитантној и нетолерантној конфесији;

‒ конфесионализам као битни параметар идентитета;

‒ водеће елите, које осећај перманентне угрожености (реалност егзистенције малих нација) и своје следствене комплексе мање вредности (претпостављени и на дискусију стављени психички ауто-конструкт) покушавају да контролишу тј. савладају, по Крлежи, тражењем моћних господара као заштитника (политички прагматизам) и истовременим потенцирањем комплекса веће вредности (психо-одбрамбени механизам), што значи

‒ уз истовремену тежњу и чежњу да некако буду признати као, у најмању руку равноправни чиниоци у глобалној „игри“ великих и далеко надмоћнијих народа, што пак увек изнова резултира – услед малих реалних могућности – претераном ревношћу и повременим великим девијацијама („Магдербургизација“ и „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата“, Србоцид и геноцид над Јеврејима и Ромима).

 

Један усамљени и сасвим другачији хрватски интелектуалац, и вероватно највећи хрватски књижевник свих времена, Мирослав Крлежа, атестирао је својим сународницима 1926. године дакле следеће историјске и социјално-психолошке константе, и једну сасвим другачију егзистенцијалну стварност:

 

„… Већ 1.000 година траже Хрвати једног господара, који би њима владао. Од мађарског Коломана (године 1102.) па до сусрета у Крижеву (године 1526.), када се по први пут појављују Хабзбурговци а папски изасланик у Будиму то с правом назива „Trovarsi altro Signore“ („Тражење другог господара“), од борбе против Мађарске па до данашњих дана, мотив је увек исти – хрватство тражи некога, коме би се потчинило, са ким би потписало један политички уговор да би се, потом, следећих четири стотине година бунило против тог уговора…

Главна особина малограђанског хрватства је, пре свега, да оно погрешно мисли и да исправљање свог погрешног размишљања исувише касно спроводи. Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…

Хрватско стање је једна ивична егзистенција још од времена Каролинга и све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених ивичних егзистенција. На ивици римске и касније цезаропапистичке Европе, на ивици Византије и Истанбула, на ивици Будимског феуда и барокног Беча или данас, на ивици централистичког Београда…“^[4]

 

У том контексту (локални фактори опште културолошке традиције Запада) би, по овом моделу размишљања, значи требало тражити и кључ разумевања за последично (и дефинитивно погрешно) одбијање хрватских водећих елита, коме следе и широке масе, да се суоче и пречисте са негативним аспектима своје историје, да престану са нереалним тврдњама о себи, као само и искључиво „великим, слободним, непобедивим, племенитим, поносним, сувереним, срећним, надмоћним, верним“, уз то есенцијалним тј. глобалним чиниоцима историје, при чему сва негативна сведочанства о њиховој прошлости припадају ето непријатељским лажима и клеветама, служе злонамерном и завереничком гајењу једне „Црне легенде о Хрватима“.

Ову врсту зачараног и дуги низ столећа грађеног круга није нимало лако пробити, и мада до данас нису видљиви иоле озбиљни покушаји да се – заиста изузетно тешка – хипотека прошлости коначно збаци на једини прави начин, путем искреног и беспоштедног суочавања са истином, тај пут нема никакве разумне алтернативе.

Импулси у том смислу се тешко могу очекивати од хрватске политичке елите, јер њој је потребан притисак „одоздо“, од стране њихових следбеника (данас и бирача), док се истовремено врло тешко може очекивати да они дођу од клерикалне елите, јер она се ни у ком случају неће померати, док не дођу одлучујући импулси „одозго“, из Ватикана.

Закључно, притисак „одоздо“ на политичаре ће се искуствено формирати тек слеђењем „нормалног“ човека својој интелектуалној елити. Ко би, међутим, требало да изврши притисак на њу или да је охрабри и подржи на том путу?

Јер истрајавање на путањи зачараног круга није последица само горе апострофираних и локалних фактора културолошке традиције, условљених специфичним одредницама хрватске историје и онога што се подразумева под менталитетом.

Оно је уз то подржано и од водећих представника великих и далеко надмоћнијих народа, већ традиционалних хрватских „господара и владара“, актуелних носилаца те исте културолошке традиције Запада, који са своје стране неуморно и консеквентно практикују принцип „узурпација власти над дефиницијама стварности и психагогија“ и који истрајно верују у његову диахрону делотворност.

Наравно – само у сопственом интересу, који је у овом историјском тренутку компатибилан са актуелним стањем свести хрватских водећих елита. То међутим није увек био случај у историји и по сваком закону вероватноће опет ће се мењати.

Убеђење у сушту потребу и нада у могућност ове дословне промене парадигме у хрватској представи стварности је упркос актуелним неповољним околностима рационално оправдана, јер геноцидни идеолози и злочинци, милитантни прозелити и агресивни расисти никада нису били већина у неком народу, па ни у Хрвата.

Већину би – да ли наивни идеализам, приврженост просвећеном хуманистичком духу или емпиријски утемељена свест – и данас морали да чине рационални људи, снабдевени позитивном емпатијом (емоционална интелигенција) и по свом самосхватању обавезни постулатима philosophiae moralis. На овом уверењу не мења ништа ни разложно очекивање да ће то бити врло дуготрајан и мукотрпан процес.

Јер то је процес „дешовинизације“ и „деконфесионализације“, а у корист здравог националног осећаја патриотизма и припадништва једној етички-морално утемељеној религији, који досадашње камене-темељце сопственог идентитета препознаје као редукционистички радикализоване и духовно суицидне конструкте стварности.

За то је неопходно изузетно много воље, снаге и истрајности.

 

Закључно и полазећи од очигледне чињенице да је Крлежа мислио на тражење световног владара, нужно је констатовати да је највећи број Хрвата већ одавно нашао једног диахроног господара, наиме – римског папу.

 

Један компаративни пример из европске историје у XVII веку

 

Горе је већ било наведено „Склоност ка латентном тражењу других господара и владара“ наравно није довољна за разумевање дуготрајног историјског процеса, који је кулминирао Србоцидом и геноцидом над Јеврејима и Ромима 1941-1945.“

Ови геноциди, међутим, као и управо зверски начин њиховог извршења, нису били прва црна мрља на образу Ватикана и његових – духовних и световних – следбеника, овде конкретно бојовника из редова хрватског народа, у историји Европе.

Погледајмо један историјски осведочени пример, који је узроковао настајање столетне немачке пословице, која је од XVII века па до бомбардовања Магдебурга у Другом светском рату стајала уклесана на његовој градској катедрали:

„Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата!“

Освајање ове значајне источнонемачке метрополе 1631. од стране римокатоличке ратне стране у религиозном Тридесетогодишњем рату и скоро апсолутно уништење великог и богатог протестантског града, као и следствено масовно убиство неколико десетина хиљада његових цивилних и беспомоћних становника, а у року од само неколико кратких дана остало је забележено, поред осталог, и у „Историји Тридесетогодишњег рата“, великог немачког песника и мислиоца (и предавача историје на универзитету у Јени 1789-1791) Фридриха Шилера (Friedrich Schiller).

Шилер у овој хроници најдужег и најкрвавијег католичко-протестантског сукоба у Европи, поред осталог, описује како су се римокатолички хрватски бојовници, по освајању Магдебурга, сјајно забављали бацајући живу протестантску децу у ватру и разумљиво је његово ужасавање због оваквих поступака, како он пише „… страшних хрватских банди, које су биле пуштене на злосрећни град…“^[5]

За подсећање – уништење протестантског Магдебурга у мају 1631. од стране римокатоличких оружаних снага из (од стране папства доминираног дела) Европе представљало је парадигму безобзирности и бестијалности у верским ратовима у окциденталном делу Европе.

То је био жалосни врхунац безумља у овом „од језуита и њихових ватрених придика распламсалом, са-иницираном и све време праћеном рату“. Командант римокатоличке армије, гроф Јохан Церклас Тили (Johann Tserclaes Tilly), био је – због свог школовања у језуитском реду – у народу и од стране војника називан „монах у оклопу“.^[6]

Овај масивни ратни злочин и злочин против човечности је, иначе, обогатио и немачки језик једном новом речју: „Магдебургизовање“ (цинична варијанта гласи „Магдебуршка свадба“), као ознаком за тотално уништење једног насељеног места и масовно убиство – уз претходна мучења, мрцварења, силовања и наравно пљачкања – цивилних становника.

Од 35.000 људи, коју су 9. маја 1631. обитавали у том, једном од највећих и најбогатијих немачких градова свог времена, у року од три дана, колико је језуитски „монах у оклопу“, гроф Тили, дао слободно својим плаћеницима, било је масакрирано између 20-25.000, а 1639. ту је живело њих још само око 450. Магдебург ће поново достићи свој првобитни број становника из времена пре „Магдебургизовања“ тек стотинама година касније, у XIX веку.

Папа Урбан VIII (Urbano VIII) је потом у једном писму од 24. јуна 1631. „изразио своју велику радост поводом уништења тог јеретичког гнезда“.^[7]

Сасвим у смислу уводно апострофиране „више силе“, једног господара који захтева, образлаже и оправдава све што његови заклети поданици, фанатични и претходно у великој мери онечовечени услужници чине“.

Хрватске трупе, у јачини од око 850 људи, стајале су под командом хабзбуршког царског капетана, касније генерала Јохана Лудвига Хектора, грофа од Изоланија / Johann Ludwig Hektor Graf von Isolani (600 лаких коњаника, док је 250 стајало под командом генерала Колореда / Colloredo) и биле су „по злу познате, због злочина које су чиниле над цивилним становништвом. Хрватска лака коњица није била предвиђена за главну борбу на првој борбеној линији, већ се бавила извиђањем, нападањем непријатељских линија снабдевања и терорисањем протестантског становништва (…).“^[8]

Међу римокатоличким бојовницима су се налазили Немци, Пољаци, Шпанци, Италијани, Французи, Мађари, Хрвати, итд. Зашто је, међутим, од тог времена па све до разарања града од стране савезничке авијације у Другом светском рату, још једном, на магдебуршкој катедрали стајао уклесан молебни натпис „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата“?

Погледајмо шта каже један примарни историјски извор, једно сведочанство из 1632. (ауторска подвлачења су дата курзивом):

„Кроз другу капију су продрли Хрвати у град (…) Тада је почео масакар читавог утврђења, свих наоружаних и ненаоружаних грађана, на улицама, у кућама и црквама. Безбројна зверства и ужаси су почињени и више него добро документовани (…).^[9]

Један други савременик, Филип Винсент / Philip Vincent, оптужио је хрватске војнике у Магдебургу за врло сличне, дословце дивљачке злочине, који су се осведочено дешавали и у време геноцидног режима у Хрватској 1941-1945, дакле, за масовна силовања, садистичка мучења, сакаћења (вађење очију, драње коже, одсецање носа и ушију, откидања прстију, итд.) и убијања младих и старих, жена и деце, што несумњиво одговара карактеристикама једног геноцидног чина. Његово дело из 1638. године, снабдевено је детаљним описима и илустрацијама, које Хрвате оптужују шта више и за канибализам над протестантском децом.⁹

То толико превазилази и најразвијенију људску фантазију, јер (исто тако врло слично утиску при проучавању сведочанстава из времена геноцидног режима у Хрватској 1941-1945.) делује једноставно невероватно тј. у најмању руку апсолутно несхватљиво.

Примедба, да се увек мора узети у обзир временски контекст и одговарајући степен цивилизацијског развоја у време дотичних збивања, увек је на месту. У том случају, међутим, консеквентна је констатација, да се геноцидни хрватски режим 1941-1945. вратио не само анахронистичком (геноцидном) чину масовног убијања и насилног покатоличавања, већ и атавистичком начину његовог спровођења.

Не постоје, разуме се, нити некаква генетска или етолошка предодређеност било ког народа, етничке групе или „расе“ у односу на овако нељудска дела, као ни „геноцидни народи“. Стога је једино објашњење, да објашњења нема, то остаје несхватљиво.

Полазећи од емпиријске чињенице да су оваква догађања карактеристика нарочито религиозно мотивисаних ратова, треба нагласити да  за време њих ни Хрвати, ни било ко други не „тражи једног господара“, тај господар по природи ствари већ егзистира и – детерминише сва догађања. Јер „религиозних“ ратова нема без првосвештеника, који их као такве дефинишу.

Ови знаци навода („религиозни“) указују на искуствену чињеницу да је могуће сваку, па ма колико позитивну религију, људским делањем дотичних првосвештеника первертирати и трансформисати у једну убилачку идеологију.

 

У том случају, прва жртва те идеологије је управо дотична религија.

 

Како дати историјску оцену (не)делања и (не)одговорности Ватикана у односу на његове заклете поданике, фанатичне и претходно у великој мери онечовечене услужнике?

 

• Чињеница је, као прво, да није откривен апсолутно ниједан доказ да је из Ватикана икада стигло наређење за вршења масовних злочина или геноцида (осим у случају инквизиционог масовног убиства жена, проглашених „вештицама“).
• Чињеница је, међутим, такође да је Ватикан иницирао, оглашавао, црквено-правно легитимисао, здушно подржавао и на разне начине активно помагао религиозне ратове (крсташке походе, хугенотске ратове, Тридесетогодишњи рат, итд.) а потом аплаудирао, благосиљао чак и злочине својих представника при томе. То се није десило само после масовног убиства у Магдебургу, већ нпр. и после Вартоломејске ноћи између 23. и 24. августа 1572, када су католици масакрирали хиљаде и хиљаде протестаната у Паризу а папа Грегор XIII на то наредио да се у Катедрали Светог Петра пева један свечани захвални Te Deum и да се искује специјални златни дукат као успомена будућим генерацијама на овај крвави догађај. Уз то је наредио и сликару Ђорђу Вазарију да овековечи овај масакар сликама на зидовима у Sala Regija.[10] А ако кренемо још раније, један документовани масовни злочин је нпр. организован као део припрема за Први крсташки рат 1096. године, када су крсташи на северу и истоку Француске и у Немачкој систематски убили око 10.000 (по неким изворима и до 12.000) Јевреја. Ова врста „припрема“ потом је претходила свим следственим крсташким ратовима римокатолички доминираног дела Европе. Важно је следеће: „Изасланик папе Урбана II, бискуп Адемар Пујски (Adhemar von Puy), имао је задатак да на лицу места надгледа Први крсташки рат и да по потреби решава правне спорове, јер се радило о једном војном походу римокатоличке цркве, тако да је при томе важило римокатоличко црквено право (подвучено од стране аутора). Осим тога, бискуп је морао да папи шаље редовне извештаје.“^[11] Тада су (успут) уништене јеврејске заједнице, поред осталог, у следећим местима: Мец и Руан у источној Француској, у Рајнској области Шпајер (3. мај), затим Вормс (5-18. мај), Мајнц (27. мај), Трир и Келн (1-29. јуни), Нојс и Вевелингхофен (24-25. јуни), Алтенар (25-26. јуни), Ксантен (27. јуни), Морс (29. јуни) и Праг (30. јуни). Када су крсташи потом стигли до Јерусалима, починили су тамо један од најстрашнијих масакра у читавој јеврејској историји, који се до данашњег дана помиње у јеврејској литургији под именом „Gezerot Tatnu“.^[12] Подсетимо се закључно и на следеће: Павелић потписује 18. маја 1941. године „Римске уговоре“ са фашистичком Италијом и истог дана, на молбу хрватских бискупа, прима га и папа на један разговор. Пије XII одваја пола сата за аудијенцију једног – два пута у одсуству на смрт осуђеног – терористе и већ тада масовног убице, и даје му свој благослов.^[13] Папа то чини, иако је претходно био упознат са чињеницом, да су Павелићеве оружане снаге, по наређењу и уз директно учешће хрватског министра др Пука, само четири дана раније убиле више стотина српских сељака у православној цркви у Глини. Папа је, из тог разлога, био изричито (и очигледно безуспешно) био замољен, да то не чини.^[14]
• И као треће, чињеница је да је Ватикан из свих тих ратова излазио са увећаном моћи и нараслим богатством.

 

Како, дакле, дати историјску оцену (не)делања и (не)одговорности Ватикана  при формирању и делању тих својих заклетих поданика, фанатичних и претходно у великој мери онечовечених услужника? Које је у хрватском случају прогласио шта више „Предзиђем хришћанства“ (Ante murale christianitatis)? Претходницом Христосове вере, наде и љубави?

[1] Први велики геноцид у XX веку, који је извршила турска држава над Јерменима,  не припада по мени нити геополитички, нити културoлошки Европи. Турски „Мост између оријенталне и окциденталне културе“ је од самих почетака био пре „Зид плача“ за европске хришћанске народе.

[2] Дословце најближи пример су Срби, који се већински идентификују са изворним хришћанским православљем при чему, барем једним делом, одвраћају поглед од својих сународника, који су у једном тренутку прешли у католичанство (нпр. велики број Срба Дубровника) или у ислам (нпр. син Стефана Вукчића Косаче, који је заједно са око 10.000 својих поданика по доласку османских Турака у Босну и Херцеговину – последња област је добила иначе име по његовом оцу, који је носио титулу Херцега од Светог Саве – то намах, у једном дану учинио, или велики везир Османског царства (Бајица) Мехмед-паша Соколовић, итд.

[3] Бизмарк је пак парафразирао стихове из песме „Das eiserne Kreuz“ von Max von Schenkendorf (Max von Schenkendorf’s sämmtliche Gedichte. Erste vollständige Ausgabe. Berlin, 1837.).Упореди: Grundkurs deutsche Militärgeschichte. Die Zeit bis 1914. Im Auftrag des Militärgeschichtlichen Forschungsamtes, hrsg. von Karl-Volker Neugebauer. Oldenbourg Wissenschaftsverlag, München, 2006.

[4] Miroslav Krleža, „Deset krvavih godina“, Zagreb, 1926.

[5] Friedrich Schiller, Die Geschichte des Dreißigjährigen Krieges, Jena, 1790.

[6] Biographie Graf Tilly ‒ dreißigjähriger Krieg. www.koni.onlinehome.de/ausfuehrliche-biographien/tillyframes.htm

[7] Упореди: Johann Philipp Abelin: Theatrum Europaeum. Frankfurt am Main, 1646. Band 2, Tafel 1631, S. 366−37; даље: Michael Kaiser: „Excidium Magdeburgense.“ Beobachtungen zur Wahrnehmung und Darstellung von Gewalt im Dreißigjährigen Krieg, in: Markus Meumann, Dirk Niefanger (Hg.): Ein Schauplatz herber Angst. Wahrnehmung und Darstellung von Gewalt im 17. Jahrhundert, Göttingen, 1997; даље: Michael Kaiser: Die ‘Magdeburgische’ Hochzeit (1631). Gewaltphänomene im Dreissigjährigen Krieg, in: Eva Labouvie (Hg.): Leben in der Stadt. Eine Kultur- und Geschlechtergeschichte Magdeburgs, Köln / Weimar / Wien, 2004.

[8] Magdeburg im 30jähr.Krieg – Belagerungen und Zerstörungen (1631). Foren „Forum Militärgeschichte Magdeburg Garnison und Bürgerwehren 16. ‒ 17. Jh.“ Magdeburg im 30jähr. Krieg ‒ Belagerungen und Zerstörungen (1631). Editiert am 18. 09. 2013. Uporedi i: Ruepps Schreiben an den Kurfürsten Maximilian v. Bayern vom 27. Mai 1631. München Haupt-staatsarchiv, Dreißigjähriger Krieg, Tom. 169. Fks, München V, s.90 ff.

[9] Gustavus Adolphus. (1630-2.) By Dr A. W. Ward. [Excerpts from Chater VI of The Cambridge Modern History]: „Through another gate the Croatians poured in. Then began a massacre of the garrison, and of armed and unarmed citizens, in streets, houses, and churches. The nameless deeds of horror committed are only too well authenticated. In the course of the afternoon fire broke out in several places, and by the following morning virtually the whole of the city, with the exception of the Cathedral, the Liebfrauenkloster

[10] E. Howe: Architecture in Vasari’s ‘Massacre of the Huguenots’. In: Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. Band 39, 1976, ISSN 0075-4390.

[11] Weltgeschichte ‒ Kaiser und Kalifen (Orient, Abendland und Afrika im hohen Mittelalter) ‒ Band 5 ‒ Bertelsmann Lexikon Verlag, Gütersloh 1996; Herausgeber Heinrich Pleticha. Упореди и: www.fys-online.de/wissen/ge/kreuzzug1.htm

[12] Alfred Haverkamp: Juden und Christen zur Zeit der Kreuzzüge (= Konstanzer Arbeitskreis für Mittelalterliche Geschichte. Vorträge und Forschungen. Bd. 47). Jan Thorbecke, Stuttgart 1999, ISBN 3-7995-6647-3, S. 291.

[13] „Hrvatski narod“, 20. V 1941, Zagreb.

[14] Julia Gorin, Mass Grave of History, Jerusalem Post, 22. II 2010. Упореди закључно и изворни извештај припадника Црвеног крста, који је правовремено информисао папу о овом масовном убиству у: Branko Bokan, „Spy in the Vatican 1941-45“, London, 1973.