Владимир Умељић: СРБИ А НЕ ТУРЦИ СУ РАЗОРИЛИ ВИЗАНТИЈСКИ ЦАРИГРАД!

„Међународна заједница истих вредности“ нас увек изнова задужује, поред осталог и просвећивањем, помаже нам да се ослободимо наших јефтиних и провидних митова, као нпр. оног о Косовском боју 1389.

Тако смо са хрватске стране већ сазнали да су се тада заправо Хрвати борили против Османллија и њихових српских услужника, да је Милош Обилић био један „јуначки хрватски племић“, потекао негде од Крбаве, итд.

Но сада су на реду савремени Монтенегрини, који путем једног Швајцарца, гастарбајтера у Бечу, радосно раскринкавају остатке те српске небулозе и спремају се да коначно одахну, јер Срби, они су вазда били гори и од Османлија!

Оливер Јенс Шмит је швајцарски историчар, који предаје на Универзитету у Бечу и превасходно је усидрен у балканској историји Албанаца, тако да није чудо да се његова научно-просветна делатност врло интензивно бави и историјом Косова и Метохије.

При томе он врло добро пази да не пропусти указивање на континуитет историје и обавезно истакне „да је мит о Косову производ 19. вијека, када је на Балкану почело национално освјештавање Срба и настојање да створе своју националну државу. У овом дијелу Шмит одражава српску репресивну политику према Албанцима након инвазије на Косово током балканских ратова.“ (овде и даље цитати из: ИСТРАЖИВАЊЕ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕЧУ, Деконструкција митова српске историје: Срби нису бранили хршћанску Европу, помагали су Османлијама у освајању Балкана. Извор: став.ба, аутор: Антена М., 21.08.2024. 08:29).

Тако он у једном свом скорашњем трактату („Борили су се с Турцима, против своје воље, али није могло другачије“, („Zeitschrift für Balkanologie“ 58 (2022) 1/2, str. 131-152.) поред осталог обелодањује „да се српско-османске међузависности описују и на нивоу династичких бракова, уз закључак да су Срби помогли Османлијама у освајању Балкана. Овим постаје нестабилна тврдња српске културе сјећања да су „Срби, према овом устаљеном наративу, 1389. бранили хршћанство у бици на Косову Пољу од муслиманских Османлија„.

Како изгледа Шмитов „доказни поступак“ (из перспективе његових монтенегринских коментатора)? Неколико цитата:

„Треба нагласити да је занимљиво да Шмит има другачији приступ од српских историчара и историографије у погледу појмова „српски“ и „османски“.

Према његовим ријечима, како би се избјегле злоупотребе и погрешна тумачења, ова два појма „србин“ и „османски“ у свом класичном приказу, не могу се тумачити као појмови који означавају различите етничке групе, већ као изрази који узимају у обзир политичке елите тог периода.

(…)

Овим научним дискурсом Шмит успијева срушити српски мит о Косову, према којем су Срби у бици на Косову Пољу 1389. бранили хршћанство од инвазије османске државе и да та битка није била пресудна за средњовјековну српску државу, будући да је још готово један вијек касније српска држава постојала у вазалству и у тијесној сарадњи са султановим двором. Штовише, он тврди да су српски владари након 1389. дали Османлијама одлучујућу помоћ у освајању подручја Балкана

(…)

Шмит у својој студији објашњава зашто су Срби подржали Османлије у њиховом освајању Балкана. Након пораза у бици на Косову Пољу, српска властела је постала вазал Османлија, посебно династије Лазаревић и Бранковић. Бракови између династија играли су кључну улогу. Оливера Лазаревић удала се за султана Бајазита И, а Мара Бранковић за султана Мурата ИИ (1422-1451). Уз ове госпође долазили су и други Срби на султанов двор. Османске хронике описују Оливеру као „фемме фатале“, која је увела пијење алкохола на султанов двор и тиме уздрмала старе султанске традиције.

(…)

Сва та историја руши мит и наратив који превладава у српској историографији и политичким елитама да су Срби били бранитељи европског хршћанства и главни народ који се борио против продора османских освајача. Иронично, овђе је документовано да су управо Срби више него било који други народ сурађивали с Османлијама на ширењу Османског Царства, чак се и та помоћ Срба очитовала у освајању средишта православља на Истоку, Константинопоља.

(…)“

Тја, само је консеквентно да се у коментарима Краљевић Марко назива Кралин Оглу и да се подвлачи: „Срби Марка Краљевића (Кралıн Оğлу) славе као хероја борбе против Османлија, а 1395. он и погинуо као турски вазал!“

И још једном да напоменем, Шмит тј. овде његови монтенгрински интерпретатори не пропуштају да укажу на континуитет историје: „Тада, као и данас, Србија је водила политику клацкалице између Запада и Истока; а то је тада значило између Мађарске и Венеције с једне стране и Османске царевине с друге стране.“

Не знам да ли је у нашој дигиталној ери још увек примерено користити изреку: „Папир све трпи“, али признајем да ме је утукло сазнање, да је та потуљена и очигледно неморална Оливера Лазаревић („femme fatale“) покушала да алкохолом учврсти српски утицај на падишаховом двору и изнутра ослаби Османско царство!

Мада расположење се поправља сазнањем о енормној српској моћи у то време, које је врли швајцарски историчар на привременом раду у Аустрији открио: „Срби вазали Османлија срушили православну Византију – анализа професора Бечког универзитета, Оливер Јенс Шмит, аутор: Антена М, 23.08.2024. 07:27 – 07:37) „Zeitschrift für Balkanologie” (58, 1+2, Висбаден, 2022, 131-152), пријевод на црногорски „Антена М”).

Ах, та „српска клацкалица“а све у служби митологије!

Зар је дакле чудо да су то на локалном плану одавно прозрели трезвени Хрвати, босански муслимани, Албанци, Монтенегрини а глобално већ Османлије, па Хабзбурговци, Адолф Хитлер а у наше време НАТО-демократије?

Но ако се оставимо (горке) сатире, корисно је познавати и овакве покушаје деконструкције српске историје, поништавања и разарања српског националног бића, јер то помаже схватању папагајског рецитовања Запада:
„Срби, промените свест!“

То је исто оно, што ради и нпр. немачки историчар Александар Корб, који тврди да се Србоцид хрватске државе 1941-1945. „уопште није догодио“, да је то „измишљотина српског свештенства и власти“, да су „усташе били сањари и визионари, које су Срби перфидно сатанизовали“…

„Срби, промените свест!“