Владимир Умељић: СМРТ ЈЕ ЈЕДАН МАЈСТОР ИЗ НЕМАЧКЕ

Паул Целан (1920–1970.), румунски Јеврејин, коме су нацисти убили родитеље, оставио је потомцима како жртава, тако и геноцидних злочинаца своју песму „Фуга смрти“ и тешку оптужбу да смрт је „један мајстор из Немачке“.

Када Срби мисле и помињу страшни Србоцид хрватске државе 1941-1945, они с пуним правом могу (и морају) да искажу: „Смрт је један мајстор из Хрватске“ и уместо да као Целан направе лигатуру између старозаветне „Песме над песмама“ и Гетеовог Фауста, могу (и морају) да укажу на аналогију новозаветног, хришћанског мучеништва за своју православну веру и нечовечности њихових безсавесних прогонитеља, мучитеља и убица, огрнутих плаштом лажних и бескрајно бласфемичних следбеника Христа Спаситеља.

Утврђивање истине о злочинима геноцида, да ли у случају Холокауста над Јеврејима, Самударипена (Порајмоса) над Ромима или Србоцида хрватске државе 1941-1945, превасходно служи профилактичном принципу: „Никад више!“

Јер као што је познато: „Ко жели да се злочин заборави, тај жели да се он понови!“

Истовремено оно стоји у служби моралног дуга према невиним и беспомоћним жртвама људског зла.

То је првенствено задатак науке, значи рационалне интелигенције.

Но било би сигурно грешно и погрешно потценити човекову емоционалну интелигенцију, дакле енормну улогу и значај уметности, овде књижевности, при настајању и гајењу културе памћења.

Тој култури припада и сећање на Паула Целана (подсећање на Холокауст) или пак на хрватског песника Ивана Горана Ковачића, још једну жртву безумља Другог светског рата на Балкану (подсећање на Србоцид хрватске државе 1941-1945.).

Погледајмо прво елегију Паула Целана, посвећену свом народу:

„Црно млеко зоре,

Пијемо га увече,

Пијемо га у подне и изјутра,

Пијемо га ноћу,

Пијемо и пијемо.

У кући живи човек, са змијама се игра, пише,

Он пише кад се смрачи у Немачкој,

То пише и излази пред кућу и светлуцају звезде,

Звижди својим псима да приђу,

Он звижди Јеврејима да изађу.

Хајде, копај!

Твоја коса од злата, Маргарето,

Твоја коса од пепела, Суламко.

Копамо гроб у ваздуху,

Ту није тесно.

Он виче, забодите дубље у земљу

А ви други певајте и свирајте,

Хвата се за гвожђе у опасачу. Витла њиме,

Његове очи су плаве,

Забодите дубље ашове,

И други даље музику за плес.

Црно млеко зоре,

Пијемо те увече,

Пијемо те у подне и изјутра,

Пијемо те ноћу,

Пијемо и пијемо.

У кући живи човек, са змијама се игра,

Твоја коса од злата, Маргарето,

Твоја коса од пепела, Суламко.

Он виче, свирајте умилније ту смрт,

Смрт је мајстор из Немачке,

Он виче, загудите дубље на виолинама,

Па ћете се винути у ваздух,

Смрт је мајстор из Немачке,

Његово око је плаво,

Оловним зрном те погађа.

Занавек те погађа.

У кући живи човек,

Твоја коса од злата, Маргарето,

Хушка своје псе на нас,

Поклања нам у ваздуху гроб,

Са змијама се игра и снатри смрт.

Црно млеко зоре,

Пијемо те увече,

Пијемо те у подне и изјутра,

Пијемо те ноћу,

Пијемо и пијемо,

Смрт је мајстор из Немачке,

Пијемо те увече и изјутра, пијемо и пијемо.

Смрт је мајстор из Немачке,

Његово око је плаво,

Оловним зрном те погађа.

Занавек те погађа.

У кући живи човек,

Твоја коса од злата, Маргарето,

Хушка своје псе на нас,

Поклања нам у ваздуху гроб,

Са змијама се игра и снатри смрт,

Смрт је мајстор из Немачке.

Твоја коса од злата, Маргарето,

Твоја коса од пепела, Суламко.“

Иван Горан Ковачић се издигао из своје (хрватске) националности и (комунистичке) идеологије и оставио потомцима како (српских) жртава, тако и (хрватских и босанско-муслиманских) геноцидних злочинаца своју поему „Јама“.

Овде један кратки извод из ње:

„Крв је моје свјетло и моја тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих јама;
Од капља дана бијесни огањ пали
Крваву зјену у мозгу, ко рану.
Моје су очи згасле на моме длану.

Сигурно још су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло је с модрином у зјену;
На длану очи зракама се смију
И моје сузе не могу да лију.

Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе, које крвник нађе
Још горчом муком дупља које зјапи –
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.

Посљедње свјетло прије страшне ноћи
Био је бљесак муњевита ножа,
И врисак, бијел још и сад у сљепоћи,
И бијела, бијела крвникова кожа;
Јер до појаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.

О болно свјетло, никад тако јако
И оштро никад ниси синуло у зори,
У стријели, огњу; и ко да сам плако
Ватрене сузе с којих дупље гори:
А кроз тај пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сјекли.

Не знам, колико жар је бијесни трајо,
Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и једва сам стајо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: „Слијеп сам, мила моја мати,
Како ћу тебе сада оплакати…“

А силно свјетло, ко стотине звона
Са звоника бијелих, у памети
Лудој сијевне: свјетлост са Сиона,
Дивна свјетлост, свјетлост која свијети!
Свијетла птицо! Свијетло дрво! Ријеко!
Мјесече! Свјетло ко мајчино млијеко!

Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Крвник ми рече: „Згњечи своје очи!“
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Кад грч ми шаку густом слузи смочи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.

Мокраћом хладном свијестили ме. Ћушке
Дијелили, ватром подигли ме силом;
И свима редом пробадали ушке
Крвници тупим и дебелим шилом.
„Смијте се!“ – убод заповиједи прати –
„Обоце свима пред крст ћемо дати!“

И грозан смијех, церекање, грохот
Замније, ко да грохоћу мртваци;
И саме клаче смете луди хохот
Па сваки бичем на жртве се баци.
А ми смо даље у смијању дугу
Плакали, празних дупља, мртву тугу.

Када смо нагло, ко мртви, умукли
(Од страха ваљда, што смо ипак живи),
У ред за ушке отекле нас вукли,
И нијеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу);
Провлачили су кроз ушке нам жицу.

И сваки тако, када би се мако,
Од бола страшна мукло би зарежо.
„Шутите!“ – рикне крвник – „није лако,
Ал потребно је, да тко не би бјежо.“
И нитко од нас главом да потресе
И другом слијепцу љути бол нанесе.

Крвожеднике смири жичан локот
И уморни су у хлад блиски сјели;
И зачуо се воде мрзли клокот
У жарку грлу, и гласно су јели,
Ко послије тешка посла; затим стали
Један са другим да се грубо шали.

Заборавили као да су на нас:
Зијевали, вјетре пуштали су гласне.
„Ех, једну малу видио сам данас…“
Добаци нетко, уз примједбе масне.
И опет клокот хладна вина или воде
Тргне слијепце – жица ме прободе.“

Уместо закључка, још једно подсећање на трагични заједнички усуд Јевреја и Срба:

У октобру 1997. сам учествовао као референт на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у организацији универзитета у Њујорку. Моја тема је била о релативизовању злочина геноцида и о „Балканској верзији лажи о Аушвицу“ (The Jasenovac Concentration Camp and Croatia Today: Distortion, Trivialization and Denial. The Balkan Version of the “Auschwitz Lie”)

Овај скуп је поздравио и Џон Ренц, преживели јеврејски заточеник концентрационог логора Бухенвалд. Он је својевремено био један од предводника јеврејског оружаног покрета отпора против нациста у Пољској, провео је три године у разним концентрационим логорима, после рата био поред осталог председник удружења „Преживели Бухенвалда САД“ („Buchenwald Survivors USA“) и „Генерација после“ („The Generation After“), као и директор „Института за истраживање Јасеновца“ („Director of the Jasenovac Research Institute“) у Њујорку.

Овде неколико извода из његовог слова (стр. 259 Зборника Конференције):

„Неко је овде данас рекао да Срби, за разлику од нас Јевреја, нису били осуђени на „финално решење“. Не слажем се с тим. „Финално решење“ је било врло јасно формулисано – једну трећину ћемо убити, једну трећину протерати и једну трећину покатоличити. То је „финално решење“!

То је „финално решење“ слично ономе, које су нацисти били предвидели за Јевреје, за нас, тако да Јевреји престану да постоје, да се уништи и свако сећање на нашу егзистенцију.

Исто је било и са Хрватима а – ићи ћу и један корак даље – и са римокатоличком црквом, они су предвидели уништење Срба и сваког сећања на њих. Требало је да они нестану, да их историја више уопште не помиње. Да, то је ишло тако дубоко, можда је тешко за поверовати, али то је истина. (…)

Даме и господо, ја сам заиста дубоко разочаран начином рада многих организација и меморијала Холокауста у данашњем времену. Неки од представника тих организација су данас овде присутни (…)

Желим сада да директно апелујем на присутну госпођу Бони Гуревич (Bonnie Gurewitsch), која представља Музеј Холокауста у Њујорку. Као прво од свега, апелујем да се да више места патњи Срба, наше браће и сестара.

Пријатељи моји из Музеја Холокауста, молим Вас да не заборавите – ми смо умирали заједно са Србима, ми имамо заједничке гробове. Ти заједнички гробови су од нас начинили браћу и сестре и ми би требало да се боримо једни за друге, и где док се сећамо једних и одајемо им почаст, морамо се сећати и других и одавати им исту

почаст! (…)

Надам се, истовремено, да ће то и људи из Јеврејског музеја у Њујорку примити к срцу и приредити манифестације у свом Музеју, које говоре о томе шта се тада десило са српском заједницом, са нашом српском браћом и сестрама, који су умирали заједно са нама.

Заједнички гробови нас обавезују да то учинимо. Умирали смо заједно и били убијани истом руком, од стране истих сурових и нечовечних убица (…)

Желим да завршим једном речју о јеврејској и о српској заједници. Ми, као браћа и сестре, требало би да радимо заједно, да се боримо у заједничкој борби против зла, које нам је било учињено, тако да се оно никада више не понови.

Ја апелујем на све вас а нарочито на припаднике мог народа, на Јевреје, специјално на оне који су изградили и воде те музеје. Они би, наиме, починили нешто неопростиво криминално („inexcusable crime“), ако не би на прави начин представили усуд Срба у Холокаусту, оних који су умирали као жртве усташа и оних који су умирали као жртве нациста (…)“