Владимир Умељић: СМИСАО И БЕСМИСАО ПОЛИТИЧКИХ УБЕЂЕЊА

Владимир Умељић

То су била времена, када су постојале јасне политичке леве и десне позиције (у најмању руку споља гледано) – комунизам и нацизам кратко време заједно а демократије по страни, потом демократије и комунизам против нацизма, па демократије против комунизма, да би на крају све те лево/десно ознаке изгубиле сваки значај и постало јасно, да је заправо свако против сваког.

„Лево“ и „десно“ више не постоји у политици, ако је икада заиста и постојало, то су две стране једне те исте медаље а лигатура која их држи заједно, то је властољубље, одржање и проширење сопствене моћи и похлепа за материјалним вредностима, које се кроз то указују и маме.

Старо латинско правило mutatis mutandis, дакле „мењање оног, што би требало променити, да би било прилагођено новим условима“, постало је већ поодавно софистичко-реторички императив свих камелеонских (= успешних) политичара – јуче нациста, данас демократа, јуче комуниста, данас капиталистички тајкун.

Американци су то већ по завршетку Другог светског рата демонстрирали, када је њихова ЦИА утемељила западнонемачку тајну службу БНД и при томе преузела велики део Хитлерових оданих шпијуна а на њено чело поставила Хитлеровог врховног обавештајца, генерала Рајнхарда Гелена.

Окорели нацисти, огрезли у масовним злочинима једног нечовечног, геноцидног система, преко ноћи су постали „мач и штит“ новопорођене немачке демократије.

Исто је и комунистички диктатор Тито крајем рата учинио, када је у редове својих партизана интегрисао све оне своје хрватске сународнике, који су до тада носили усташке и домобранске униформе а нису успели да избегну на Запад.

Који су значи до тада витлали „србосјецима“, клали, пљачкали и силовали, бацали у јаме, дивљали у Јасеновцу. Све је то покрила црвена звезда „братства и јединства“, од онечовечених клерофашиста су намах постали „свесни класни борци за слободу и једнакост свих људи“.

У новијој историји је Мило Ђукановић додуше не једини, напротив, али дословце парадни пример на Балкану, како од првог комунисте Црне Горе и једног од највише позиционираних у Југославији одједном постаје врли прозападни демократа и истовремено тајкун са богатством у висини од десетина милиона евра.

Но овај начин „пословања“ је фактички свуда приметан:

„Више од 80 одсто грађана БиХ сматра да институције не раде довољно у борби против корупције. Као најкорумпираније секторе грађани виде политичаре, јавне званичнике, владине службенике, чланове парламената, предсједнике и премијере“, каже Ивана Корајлић из „Транспаренси интернешнела БиХ“.

Ни Србија није изузетак.

„Према Глобалном барометру корупције из 2016. године, 22% грађана Србије који су имали контакт са јавним институцијама укљученим у истраживање (саобраћајна полиција, јавно здравство, образовни систем, судови – грађанске парнице, јавне службе које издају службена документа, одељења надлежна за социјалну заштиту), дало је мито најмање једном у претходној години.“

Но једна ствар је ординарни криминал а друга политичари и њихова „убеђења“.

Једно је када један чиновник у катастарском уреду или лекар захтева и добија мито а друга када нпр. Иво Санадер ради 2003-2009. као председник хрватске Владе а потом 2012. буде осуђен на десет година затвора због корупције.

Или када некадашњи председник Франмцуске Николас Саркози буде осуђен на затворску казну због непријављених милиона, које му је доставио почивши председник Либије Моамер ел Гадафи.

Но шта рећи о Ђулију Андреотију, дугогодишњем прдседнику Демохришћанске странке и седмоструком премијеру Италије? Који је био правоснажно осуђен ради доказаних уских веза са сицилијанском мафијом и сарадње при прању њеног најпрљавијег новца у Ватиканској банци (ИОР)?

Који је на питање истражних органа, како објашњава чињеницу да је он, иако световно лице, имао свој рачун у тој банци, преко кога је за само неколико година прешло преко (данашњих) 50.000.000 евра, одговорио:

„Не, тога се заиста не сећам.“

Он, наравно, никада није видео неки затвор изнутра, процеси и жалбе су се одуговлачили све до застарелости, али му је папски универзитет доделио почасни докторат, можда због његове познате изреке:

„Више волим цркву и од Господа Бога!“?

Као што му је италијански председник Франческо Косига доделио ранг и част доживотног сенатора 31. маја 1991. а упркос свим скандалима, јер је Андреоти (исувише) често цитирао француског политичара Шарла Мориса Таљерана (1754-1838.), који до данас важи као отелотворење политичког опортунизма:

„Моћ шкоди само онима, који је не поседују.“

Политичка убеђења, принципијелност, доследност? Хмм…

Странка Зелених у Немачкој је својевремено била прогресивна, еколошки и пацифистички оријентисана политичка странка, њу је међутим њен предводник Јошка Фишер врло лако одвео на ратнохушкачки курс, који је здушно захтевао, подржавао и тиме саучествовао у НАТО-агресији на Србе крајем 20. века.

Јер странка Зелених је тада била члан владајуће коалиције у Берлину.

Фишер се потом повукао из политике и од тада води у Берлину своју лукративну консултантску фирму за крупне инвестиције приватног капитала. Заиста значајан mutatis mutandis једног некадашњег уличног разбијача, чија фотографија из тог времена је више пута објављивана у медијима, на којој он у својој бунтовничкој борби против тог истог крупног капитала са својим другарима гази чизмама беспомоћног полицајца, који лежи на асфалту улице у Франкфурту.

Свако може за себе да одлучи којој традицији следе данашњи политичари из Западне Европе, превасходно из „вољне коалиције“, дакле Велике Британије, Немачке, Француске, Пољске и балтичких држава.

Јер њихово здушно, консеквентно и тешко разумљиво „клађење на погрешног коња“ (Володимир Зеленски) ће им по свему судећи донети и крај сопствене политичке каријере. Но права опклада би била, да ће сви они потом доћи на врло платежне позиције у свету крупног капитала.

И – прилично сам сигуран, да бих ту опкладу добио.

То је наиме онај једини прави, јер легални начин да се политичка убеђења исплате и коначно добију смисао а не онако аматерски, шибицарски као Иво Санадер, Николас Саркози, итд.

Ђулио Андреоти их је све превазишао, јер он је и у том минском пољу био консеквентни професионалац, као што његова јавно прокламована правила сведоче, и био је чврсто умрежен са врло моћним заштитницима – Ватикан, мафија и корумпирани политички апарат Италије.

Тито пак агирао је у димензијама француског апсолутизма („Држава, то сам ја!“) и осигуравао је своју власт својом партијом, својом полицијом и тајном службом, својом војском, тако да је Југославија била минско поље само за оне, који би се усудили да му се супротставе.

До данас дакле важе иста правила и критеријуми смисла и бесмисла политичких убеђења. Ретки су политичари, закључно, као што је то актуелни мађарски премијер Виктор Орбан, који „називају дете својим именом“:

„Говорећи на састанку са активистима странке Фидес – Мађарска грађанска унија, Орбан је изјавио да су амбиције шефице за безбедност и дипломатију Европске комисије Каје Калас упоредиве са настојањима Наполеона Бонапарте и Адолфа Хитлера, оцењујући да су и њихове кампање против Русије, као и савремени приступ Европске уније, завршиле или ће се завршити неуспехом, јавља мађарска телевизија М1.“ (Политика, Београд, 20.12.2025.).

Надајмо се да ће та ратнохушкачка фаза уЗападној Европи ускоро и без тешких последица постати беспредметна, тако да ће се и Каја Калас срећно удомити у нпр. немачком концерну Рајнметал и надгледати производњу нових тенкова и топова, ракета и дронова, који ће по немачком канцелару Фридриху Мерцу Немачкој коначно опет подарити „најјачу војску у Европи“.

А политичка убеђења, принципијелност, доследност?

Не, и даље важи старо латинско правило mutatis mutandis, дакле „мењање оног, што би требало променити, да би било прилагођено новим условима“, јер је оно већ поодавно постало софистичко-реторички императив свих камелеонских (= успешних) политичара – јуче нациста, данас демократа, јуче комуниста, данас капиталистички тајкун.

Данас политички „вољни коалиционар“, сутра вољно у управи светског концерна.