Владимир Умељић: СЛЕПИ СЛИКАР И ГЛУВИ КОМПОЗИТОР

Бетовен је, као што је познато, и даље практиковао своју музичку генијалност, када га је снашла пошаст губљења слуха. У наше време, тај усуд је стигао поп-звезде Ерика Клептона, Роџера Далтрија, Нил Јанга, Фил Колинса…

Али – слепи сликар?

Како би изгледао резултат, да је Леонардо да Винчи изгубио вид и потом покушао да наслика Мона Лизу или Тајну вечеру? Како би изгледао свет, када би политичари, који су ионако далеко од генијалности, обхрвани политичким слепилом, заиста добили прилику да га обликују по свом науму?

А то наравно важи за научнике, историчаре, педагоге…

Када је троје слепих требало да опишу магарца на основу опипавања (друга верзија говори о пет слепих и једном слону), тако једно народно приповедање, за једног су то биле дугачке уши, за другог мишићави труп а за трећег дуги жилави реп.

И ниједан од њих није желео да одступи од свог мишљења, пардон, убеђења.

Но склоност ка самопрецењивању, па све до маније величине, немају само већи народи, ни они сасвим мали нису на то искушење имуни, напротив. То наравно никада нема тако значајне последице као у случају великих народа и јаких држава, али је занимљиво погледати за шта су све кадри „слепи сликари“, овде у смислу историјске науке.

Погледајмо кратко неколико извода из хрватске Википедије (дубље заинтересовани се упућују на: Владимир Умељић, „Балкански гамбит Ватикана“, CATENA MUNDI, Београд, 2018. Ту су наведени и сви историјски извори понуђених података). Рекло би се, овде сазнајемо много тога, као нпр.

„Primorska Hrvatska je, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi.“

„Kao predziđe kršćanske Europe između 15. i 18. stoljeća, Hrvatsko je Kraljevstvo bilo ključno za zaustavljanje daljnjeg prodora Osmanskoga Carstva na zapad“

„Izbio je pravi rat u kome je Ljudevit odbio desetak franačkih vojski“.

Они су даље „uspješno ratovali protiv Bugara, Bizanta u Dalmaciji… Arapa“.

Затим су „žestoko porazili Veneciju i nametnuli joj danak za slobodnu plovidbu uz hrvatsku obalu“.

„Hrvati bili jedini europski narod koji je imao svetu misu na svom, umjesto na latinskom ili grčkom jeziku“.

„Za vladanja Tomislava (910.-928.) Hrvatska je, uz Bugarsku, postala najjača država između Rimsko-Njemačkog Carstva i Bizanta.“, „Tomislav је pobijedio najprije Mađare i protjerao ih preko Drave… pobijedio je i bugarsku vojsku“.

„Za vladanja Ludovika I. ojačala je hrvatsko-ugarska kruna i postala vodeća sila u srednjoj Europi“.

„Dubrovnik kao grad-država je važno središte, zapravo žarište hrvatske kulture, književnosti, umjetnosti, pa je zato kasnije slikovito nazivan „hrvatskom Atenom“.

Онда је дошао „Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.)“, „I dok su Osmanlije od 1453. do 1482. osvojili Carigrad, srušili Bizantsko Carstvo i pokorili brojne kraljevine, Hrvati su u stotinu godina izgubili pedesetak kilometara u dubini svoga prostora“.

„Budući je kod Mohača poginuo i posljednji Jagelović, Ludovik II., kralj Ugarske i Hrvatske, a da je Habsburgovcima već prije bila obećana ta kruna, i da su oni bila jedina realna snaga koja je mogla kako-tako organizirati obranu, prirodno je bilo da ih Hrvati izaberu za svoje vladare. Zbog svega toga Hrvati na Cetinu 1527. slobodnom voljom i nezavisno od Ugarske biraju za svoga kralja Ferdinanda I. Habsburgovca“.

„Hrvatska je tada, skupa s Ugarskom, bila predstraža, branič srednje Europe, a jedan dio njenog teritorija na granici bio je izuzet iz banske vlasti i od njega uređene obrambeni kordon prema okupiranoj Bosni, nazvan Vojnom krajinom, ili granicom pod izravnom vojničkom upravom iz Graza i Beča“.

„U tim protuturskim ratovima svu težinu borbe nosili su hrvatski plemići i velikaši, poglavito Zrinski, Frankopani, Erdődyji i drugi. Oni su svojom upornošću i junaštvom često iznenađivali i tursku i austrijsku stranu i postizali zapažene pobjede koje su davale snagu za nove borbe. Međutim, junački otpor Nikole Šubića Zrinskog u Sigetu (u Ugarskoj) kada je 1566. zadržao i iscrpio golemu osmanlijsku silu i spasio Beč, zadivio je tadašnju Europu. Stoga je dobio laskavi naziv „hrvatskog Leonide“, a danas ga i Hrvati i Mađari smatraju svojim nacionalnim junakom“.

„Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere, često su se bunili, a austrijska ih je uprava koristila i za pritisak na Hrvate koji su nastojali sačuvati svoja staleška prava. Budući pokušaji s prelaskom Vlaha na grkokatoličku vjeru nisu uspjeli (unija), te da se oni nisu uklopili u hrvatsko društvo, ostali su strano tijelo na području hrvatske države (…)“

Тја, човек заиста остаје без даха, када се упозна са тако славном историјом.

Но шта ћемо, када увек има завидљиваца, незналица, клеветника, закерала и осталих ситних душа, којима ништа није свето, те гледају да на сваки могући начин умање, упрљају, окаљају туђу величину?

Мада се у овом случају ради о једном хрватском сведоку времена.

Један усамљени и сасвим другачији хрватски интелектуалац, и вероватно највећи хрватски књижевник свих времена, Мирослав Крлежа, атестирао је својим сународницима 1926. године следеће историјске и социјално-психолошке константе, једну сасвим другачију егзистенцијалну стварност:

„Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…

Хрватско стање је једна ивична егзистенција још од времена Каролинга и све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених ивичних егзистенција. На ивици римске и касније цезаропапистичке Европе, на ивици Византије и Истанбула, на ивици Будимског феуда и барокног Беча или данас, на ивици централистичког Београда…“

А што се тиче забелешке о Србима „Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere (…) ostali su strano tijelo na području hrvatske države (…)“, није згорега подсетити се да су ти „номади“ подарили овим титанским Хрватима и књижевни језик, а и преко тога. То сведочи и највећи језички реформатор овог народа.

Људевит Гај је тек је 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић, и новог правописа.

А много пре тога су у Дубровнику већ стварали (штокавски и ћирилица) велики књижевници Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд.

Толико о „hrvatskoј Ateni“.

А да је Људевит Гај знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивнм смислу посрбљивања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ:

„Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo (подвучено од стране аутора)?“

Као што је познато, хрватска држава 1941-1945. је извршила геноцид, Србоцид над дотичним „Власима“ и „номадима. Та масовна убиства су по правилу била праћена нечовечним и систематским мучењима жртава, дословце крвавим садистичким оргијама, које је само тешко болесни ум могао да смисли и изврши, силовањима, отимачинама и пљачкама.

Велики део хрватских одећих елита то пориче а ову горњу констатацију одбацује као ноторну лаж и злонамерну „црну легенду о Хрватима“, сасвим у смислу тврдње немачког историчара Александра Корба, да „Срби цинично сатанизују усташе, који су били сањари и визионари“.

Но историја има једну чудну особину, наиме, да се не тако ретко понавља.

Узмимо као пример за ову последњу констатацију један много ранији историјски пример, једну столетну немачку пословицу, која је од XVII века, па до бомбардовања Магдебурга у Другом светском рату стајала уклесана на његовој градској катедрали: „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата!“

За њен настанак се постарало освајање ове значајне источнонемачке метрополе 1631. од стране римокатоличке ратне стране у религиозном Тридесетогодишњем рату и скоро апсолутно уништење великог и богатог протестантског града, као и масовно убиство пар десетина хиљада његових цивилних и беспомоћних становника, а у року од само неколико кратких дана. То је тематизовано, поред осталог, у „Историји Тридесетогодишњег рата“, великог немачког песника и мислиоца, и предавача историје на универзитету у Јени 1789–1791, Фридриха Шилера (Friedrich Schiller). Шилер у овој хроници најдужег и најкрвавијег католичко-протестантског сукоба у Европи, поред осталог, описује како су се римокатолички хрватски бојовници, по освајању Магдебурга, сјајно забављали бацајући живу протестантску децу у ватру и разумљиво је његово ужасавање због оваквих поступака, како он пише „… страшних хрватских банди, које су биле пуштене на злосрећни град…“

За подсећање – уништење протестантског Магдебурга у мају 1631. од стране римокатоличких оружаних снага из оног дела Европе којим је доминирало папство представљало је парадигму безобзирности и бестијалности у верским ратовима у западном делу Европе. То је био жалосни врхунац безумља у овом „од језуита и њихових ватрених придика распламсалом, са-иницираном и све време праћеном рату“. Командант римокатоличке армије, гроф Јохан Церклас Тили (Johann Tserclaes Tilly), био је – због свог школовања у језуитском реду – у народу и од стране војника називан „монах у оклопу“.

Овај масивни ратни злочин и злочин против човечности је, иначе, обогатио и немачки језик једном новом речју: „Магдебургизовање“ (цинична варијанта гласи „Магдебуршка свадба“), као ознаком за тотално уништење једног насељеног места и масовно убиство – уз претходна мучења, мрцварења, силовања и наравно пљачкања – цивилних становника.

Од 35.000 људи, коју су 9. маја 1631. обитавали у том, једном од највећих и најбогатијих немачких градова свог времена, у року од три дана, колико је језуитски ученик, „монах у оклопу“, гроф Тили, дао слободно својим плаћеницима, било је масакрирано између 20 и 25.000 људи, а 1639. ту је живело њих још само око 450. Магдебург ће поново достићи свој првобитни број становника из времена пре „Магдебургизовања“ тек стотинама година касније, у XIX веку. Папа Урбан VIII (Urbano VIII) у једном писму од 24. јуна 1631. је „изразио своју велику радост поводом уништења тог јеретичког гнезда“.

Хрватске трупе, у јачини од око 850 људи, стајале су под командом хабзбуршког царског капетана, касније генерала Јохана Лудвига Хектора, грофа од Изоланија (Johann Ludwig Hektor Graf von Isolani). Ове трупе састојале су се од 600 лаких коњаника, док је 250 стајало под командом генерала Колореда (Colloredo) и биле су „по злу познате, због злочина које су чиниле над цивилним становништвом. Хрватска лака коњица није била предвиђена за главну борбу на првој борбеној линији, већ се бавила извиђањем, нападањем непријатељских линија снабдевања и терорисањем протестантског становништва (…).“

Међу римокатоличким бојовницима су се налазили Немци, Пољаци, Шпанци, Италијани, Французи, Мађари, Хрвати итд., укупно око 26.800 26.800 војника, при чему је хрватски удео био једва нешто мало већи од 3%. Зашто је, међутим, од тог времена па све до разарања града од стране савезничке авијације у Другом светском рату на магдебуршкој катедрали стајао уклесан дотични молебни натпис „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата“?

Погледајмо шта каже један примарни историјски извор, једно сведочанство из 1632. (Gustavus Adolphus. (1630-2.) By Dr A. W. Ward. [Excerpts from Chater VI of The Cambridge Modern History]):

„Кроз другу капију су продрли Хрвати у град (…) Тада је почео масакар читавог утврђења, свих наоружаних и ненаоружаних грађана, на улицама, у кућама и црквама. Безбројна зверства и ужаси су почињени и више него добро документовани (подвучено од стране аутора) (…).“

Један други савременик, Филип Винсент (Philip Vincent, The lamentations of Germany, wherein, as in a glasse, we may behold her miserable condition, composed by Dr Vincent, Theo. (London, 1638)), оптужио је хрватске војнике у Магдебургу за (врло сличне, дословце дивљачке злочине, који су се осведочено дешавали и у време геноцидног режима у Хрватској 1941–1945) масовна силовања, садистичка мучења, сакаћења (вађење очију, драње коже, одсецање носа и ушију, откидања прстију, кастрирање итд.) и убијања младих и старих, жена и деце. Његово дело из 1638. године, снабдевено је детаљним описима и илустрацијама, које Хрвате оптужују шта више и за канибализам над протестантском децом.

То толико превазилази и најразвијенију људску фантазију, јер (исто тако врло слично утиску при проучавању сведочанстава из времена геноцидног режима у Хрватској 1941–1945) делује једноставно невероватно тј. у најмању руку апсолутно несхватљиво.

Примедба да се увек мора узети у обзир временски контекст и одговарајући степен цивилизацијског развоја у време дотичних збивања, увек је на месту. У том случају, међутим, консеквентна је констатација, да се геноцидни хрватски режим 1941–1945. вратио не само анахронистичком (геноцидном) чину насилног покатоличавања, већ и атавистичком начину његовог спровођења.

Да би се избегли неспоразуми – ово нису никакве паушално изнете оптужбе против „Хрвата“, већ против конкретних починитеља конкретних злочина, како у Немачкој 1631, тако и у Хрватској 1941–1945.

Не постоји, разуме се, никаква генетска или етолошка предодређеност било ког народа, етничке групе или „расе“ у односу на овако нељудска дела. Стога је једино објашњење да објашњења нема. Исто тако, не постоји ниједан „геноцидни народ“, тај израз припада једној специфичној и идеолошки условљеној варијанти расизма, без икакве разумне подлоге.

Овај пример дакле превасходно илуструје римокатолички екстремизам у (једном делу) Хрвата и њихову спремност да у служби Ватикана игноришу све хуманистичке принципе, све етичке постулате цивилизацијског наслеђа човечанства.

То значи, било би вероватно примерено горе ословљеним «слепим сликарима» стварности да промене позив и постану нпр. Композитори. Па макар били и глуви, јер тада би наносили мање штете.

Себи и другима.