Владимир Умељић: СЛАВЉЕЊЕ ПРАВИХ И НАКНАДНИХ ПОБЕДА

Нацистичка Немачка је била побеђена у мају 1945. Русија, коју је тај напор коштао десетине милиона живота житеља тадашњег Совјетског Савеза, слави ту историјску победу у рату, у коме је и њен опстанак стајао на коцки.

Истовремено, тада побеђена Немачка слави Дан Европе у Кијеву, заједно са режимом Володимира Зеленског, који у много чему следи и слави Степана Бандеру, украјинског масовног убицу и Хитлеровог колаборационисту, и тренутно представља ударну песницу Запада против Русије.

Да ли Немачка заправо слави свој прави пораз или накнадну победу у Другом светском рату?

Као и много пута, питање је исувише просто а да би се на њега могло просто одговорити.

Данашња Немачка поседује многе атрибуте демократског друштвеног уређења, висок степен поштовања људских права (превасходно сопствених) грађана и – исту политичку безобзирност при заступању сопствених интереса, као и у сваком другом тренутку историје.

Сигурно и на срећу, еугеника и антисемитизам припадају прошлости, самосталне војне авантуре су уступиле место учешћу у војним авантурама (коначно у НАТО-пакту уједињеног) Запада, но циљ у односу на Исток је остао диахроно исти.

То се, наравно, ревносно увија у погодне вербалне обланде, које варирају од циљаних и децентних акцентуирања при обзнањивању актуелних вести, па до отворених пропагандних фалсификата, који међутим „нормалном“ грађанину по правилу промакну, остају скривени.

Овог јутра доносе медији и нпр. вест о прослави Дана победе против фашизма у Москви, али на следећи начин: „Путин користи ову прославу пропагандистички у циљу образложавања напада на Украјину. Он слави рат!“

Потом се пушта оригинални тон и чује се Путинова последња реченица а потом громко троструко „Ура!“. Тешко да ће иоле знатни број медијских конзумената разабрати да је руски председник уствари врло јасно изговорио „Ура за победу!“

А не „Ура за рат!“.

А будући да су немачке речи за ове појмове врло сличне, римују се („Krieg“ за рат а „Sieg“ за победу), тја, зар није заправо блиско објашњење да се ето радило о једном случајном лапсусу?

А дотле ће, ако уопште дође до тога, у главама просечних Немаца одјекивати многоструки, дубоки и храпави руски гласови и „Ура за раг!“, и будити односно потенцирати осећај угрожености и страх од „руске опасности“.

Јефтини трикови? Можда, али несумњиво делотворни, као мозаички каменчићи стварања анти-руског јавног мњења. Јер Путин је крив за поскупљење енергената (а не западна забрана увоза истих из Русије), као и за инфлацију и поскупљења на сваком кораку (а не западне самкције против Русије).

Можда и за спаљивање живих Руса у Одеси од стране присталица кијевског режима, као и за терористичко убиство Дарје Дугине и за убиство возача писца Захара Прилепина, ко зна?

Немачка се два пута упустила у авантуру светских ратова у циљу постизања светске хегемоније и – изгубила. Научила је своју лекцију, била поново примљена, враћена у окриље своје културолошке заједнице, схватила дакле да се та иста борба наставља, сада заједнички и под вођством САД, под новим паролама и са много већим шансама, са бољим изгледима на успех.

То значи да данашња Немачка данас не слави свој пораз, већ своју накнадну победу у Другом светском рату и, истовремено, да ће она по могућству још тврдокорније и консеквентније од својих некадашњих западних непријатеља и данашњих савезника настојати на томе да се не пропусти ова шанса за стизање до жарко жељеног циља.
Јер није искључено да је то последња шанса у историји светске хегемоније западне цивилизације.

А питање Адолфа Хитлера, нацизма, фашизма, усташтва?

Оставимо то, ми смо данас демократски политичари, то је прошлост, и ми чинимо шта можемо. Полажемо сваке године цвеће у Аушвицу, клањамо се сенима невиних жртава у Јад Вашему и подржавамо потомке тих жртава у Израелу и у читавом свету

Да би се избегли неспоразуми, овим се дотичнима не подмеће некаква неискрена, цинична и користољубива дволичност, не, то јесте одраз правилног сагледавања претешког историјског баласта и одговорности која следи из тога.

Јер овај однос према прошлости је само позитиван и сигуран сам да већина Немаца, као и свих хуманистички настројених људи у свету, данас то исто тако види и искрено подржава, у смислу принципа: „Никад више!“.

Јер ни тиме страшни дуг према Јеврејима и другим жртвама никада неће бити исплаћен.

Но колико дуго ће ти искрени људи превиђати једну другу, паралелну и несумњиву дволичност, наиме, да Немачка и читав Запад истовремено финансирају, наоружавају и хушкају следбенике Степана Бандере у Украјини против Русије, наследнике оног расисте и масовног убице, на чијим рукама је остала залепљена крв десетина хиљада Јевреја, Пољака и Руса?

У којој мери овај политички и уско интересно диктирани прагматизам поставља у питање веродостојност покајања због стравичних злочина из времена Другог светског рата? Другим речима, могу ли пијетет, скрупули, етика и морал да се практикују селективно а да остану оно што јесу?

Но можда ту помажу и лажи, као ова данашња у односу на Владимира Путина: „Он слави рат!“ Па ма колико биле јефтине. Јер чињеница је заправо да немачки и сви други западни политичари од самог почетка кризе у Украјини безгласно и консеквентно понављају:

„Ура за рат! До последњег Украјинца!“

А оним другима остаје да размишљају о стиховима великог немачког песника Хајнриха Хајнеа (слободно парафразирано): „Када год помислим на Немачку у ноћи, долази несаница, као друштво мојој немоћи.“